Trampova kopnena ofanziva na Iran, ili kako naterati Kurde na samoubistvo

Dva velika ovčarska psa ležala su na ničijoj zemlji snegom prekrivenog planinskog prelaza Hadži Omeran, koji razdvaja Iran i Irak. Na obe strane granice, zarobljeni u automobilima parkiranim u blatu sveže istopljenog snega, sedeli su ljudi, čekajući priliku da pobegnu iz Irana. Ili se u njega vrate.

Na iračkoj strani, onima koji pokušavaju da se vrate u Iran, mladići odeveni u izbledele maskirne uniforme delili su letke naslovljene na pripadnike Revolucionarne garde, milicije Basidž i vojske da "napuste politiku vlade i pređu na stranu naroda".

"Ovo je poslednja prilika", navodi se u poruci pet kurdskih partija, udruženih nedugo pošto su Amerikanci i Izraelci bombama zasuli Iran i pozvali njihove sunarodnike da "sudbinu, u borbi protiv Islamske republike, uzmu u svoje ruke".

Ubrzo zatim, izvestan broj vozila prešao je granicu i zaputio se prema iranskom delu ovog planinskog prevoja.

Kolona belih autobusa, oružje i pogled ka smrti

Van vidika iranskih graničara, put koji vodi ka Hadži Omeranu zakrčen je blindiranim vozilima i zarđalim belim autobusima kojima kurdski borci, "pešmerge" ili "oni koji se suočavaju sa smrću" pristižu uz granicu Irana.

Povremeno, popnu se na okolna brda i posmatraju rezultate akcija američkih i izraelskih aviona, koji su tokom proteklih nedelju dana bombama zasuli položaje Revolucionarne garde.

"Naoružani i spremni", kako su ih prethodnih dana opisivali američki mediji, Kurdi se nalaze pod velikim pritiskom administracije Donalda Trampa da iz okolnih država upadnu u Iran i podstaknu pobunu protiv vlasti u Teheranu.

Zbog toga im je prethodnih sedmica dotureno silno streljačko naoružanje, a prema tvrdnjama Aksiosa agenti Centralne obaveštajne agencije i Mosada su im obećali zavidan stepen autonomije jednom kada Islamska republika postane prošlost.

Tim obećanjima priklonila se novostvorena koalicija pet manjih kurdskih političkih stranaka, koja je stotine svojih boraca poslala u sela na granici s Iranom, očekujući zeleno svetlo Vašingtona za upad u Iran.

Kurdi ne žele novi rat

Ključne kurdske političke stranke i lokalni lideri, pak, pozive Vašingtona i Tel Aviva, kao i oduševljenje manjih partija, gledaju sa ozbiljnom dozom rezerve, strahujući da bi mešanje Kurda u ovaj sukob, gotovo sigurno, gurnulo Iran, ali i nekoliko okolnih država u siguran etnički rat.

Istovremeno, skeptični su u pogledu sposobnosti nekoliko stotina, ili hiljada, sveže naoružanih boraca da pokrenu bilo kakvu akciju duž "kurdskih" 750 kilometara granice sa Iranom. Ukupno, granica između Irana i Iraka duga je 1.600 kilometara.

"Ovaj region nije deo konflikta i nema želju da bude gurnut u arenu u kojoj se rešavaju regionalni problemi... Nismo i nećemo dozvoliti da naša teritorija bude upotrebljena za pokretanje napada na okolne države", rekao je jedan od lidera regionalne vlade Kurdistana, Sefin Dizaje.

Dizaje je ove reči izgovorio u Erbilu, centru kurdske autonomnije u Iraku, ali i mestu u čijoj se neposrednoj blizini nalazi golema vojna baza koju su proiranske milicije iz Iraka prethodnih dana zasipali projektilima i dronovima.

Na Kurdistan je, od početka sukoba, palo i oko 200 projektila i dronova lansiranih iz Irana, tvrde lokalne bezbednosne službe. Osim u Erbilu, gađani su ciljevi u Sulejmaniji i Duhoku.

Tramp: Ili s nama, ili protiv nas

Iako pokušavaju da se izbegnu da se uključe u rat, kurdski lideri su pod ogromnim pritiskom Vašingtona da što pre i što masovnije napadnu Irance na drugoj strani granice. Američki predsednik Donald Tramp je, upravo zato, prethodnih dana razgovarao sa čitavim nizom čelnika kurdskih stranaka.

"Tramp je bio jasan, rekao je da Kurdi moraju da izaberu stranu u ovom ratu - ili će se svrstati sa Amerikom i Izraelom, ili sa Iranom", rekao je posle ovih razgovora jedan od kurdskih čelnika u Iraku.

"Tokom prethodne godine, sprečili smo kurdsku opoziciju da odavde pokreće naapde na Iran. Nećemo to dozvoliti ni sada", rekao je Ahmah Bakr iz Kurdistanske demokratske partije.

Šef regionalne vlade Masrur Marzani je bio još odlučniji, odbacujući mogućnost da Kurdi napadnu Iran, ali je istovremeno zatražio zaštitu centralnih vlasti u Bagdadu od "terorističkih" napada na Kurdistan.

Ideji da Kurdi ulete u Iran protive se i vlastu u Bagdadu, pa je premijer Mohamed el Sudani, tokom sastanka saveta za nacionalnu bezbednost, rekao da je Irak "odlučan da se odupre težnjama da postane deo bilo kakvih sukoba".

Uprkos željama Kurda, sukobi su već počeli - Iran kao povod za napade koristi lokalne baze Mosada i Centralne obaveštajne službe, kao i ratobornije stavove opozicionih stranaka, čiji borci poziraju uz samu iransku granicu, naizgled odlučni za obračun sa Revolucionalnom gardom.

Poslednji put kada su se sukobili, neposredno posle islamske revolucije 1979. godine, kurdsku su pobunu u krvi ugušile vladine snage i pobile više od 10.000 Kurda.

Jedina kurdska država u Iranu, Republika Mahabad, stvorena pod patronatom Sovjetskog Saveza trajala je samo tokom 11 meseci 1946. godine, posle čega je Moskva odustala od ovog eksperimenta, dok je tadašnji šah Mohamed Reza Pahlavi zabranio kurdski jezik, spalio sve knjige i naredio egzekuciju lidera kurdske republike.