Američka intervencija u Venecueli – da li je Kina posredna meta

Kada su u pitanju blokada i udar na Venecuelu, vlada u Vašingtonu ima nekoliko manje ili više glasno proklamovanih ciljeva: obaranje "nedemokratskog" (socijalističkog) režima, "suzbijanje trgovine drogom", ovladavanje naftnim i drugim resursima poput zlata i litijuma, ali i širu geopolitičku svrhu koja se opisuje kao Trampova verzija Monroove doktrine – potiskivanje drugih velikih sila iz zapadne hemisfere radi očuvanja sopstvene dominacije na tom prostoru.

Kina na američkom nišanu

Ovo poslednje, mada i Rusija ima svoje ekonomske i političke interese u Venecueli, nesumnjivo se pre svega odnosi na Narodnu Republiku Kinu.

Azijski mediji ističu da Kina upija čak 70 do 80 posto godišnjeg venecuelanskog izvoza sirove nafte i da je najveći kreditor i investitor u toj južnoameričkoj zemlji.

Kina je od sredine 2000-ih Venecueli pružila pozajmice u iznosu od preko 60 milijardi dolara, a Karakas, tvrdi singapursko glasilo Strejts tajms, Kineskoj banci za razvoj i dalje duguje čitavih 12 milijardi.

Kineska državna naftna kompanija CNPC ima vlasnički udeo u poljima nafte u pojasu reke Orinoko, a poslednjih godina posebna je velika investicija privatne kineske kompanije "Čajna konkord rizorsiz", koja je ulila više od milijardu dolara u razvoj dva naftna polja u Venecueli kako bi počela sa radom tokom ove godine.

Pored naftne industrije, Kina ulaže u rudarstvo i telekomunikacije u Venecueli.

Trgovinska razmena između dve države u 2024. godini je iznosila solidnih 6,4 milijarde američkih dolara – Kina u Venecuelu izvozi mašine, elektroniku i robu široke potrošnje, te tako ublažava posledice ekonomskih sankcija Zapada protiv Karakasa.

Treba pomenuti i da je Venecuela jedina država u Južnoj Americi koja ima status najvišeg strateškog partnera Kine.

Zato se udar na vladu Nikolasa Madura može, ocenjuju pojedini analitičari u Istočnoj Aziji, videti kao početak hibridnog rata protiv Kine u Latinskoj Americi, gde je ona u poslednjih par decenija (legalnim ekonomskim sredstvima) uspela da istisne SAD kao najveći spoljnotrgovinski partner tamošnjih zemalja.

Ovo ne samo zbog toga što SAD, promenom vlade u Karakasu, dolaze u poziciju da mogu da preseku kineski uvoz nafte i stopiraju projekte na kojima rade kompanije iz te dalekoistočne države u Venecueli, već i zato što sada, kada je jasno da Vašington u svojoj strategiji namerava da se fokusira na zapadnu hemisferu i da nema nikakvih zadrški kada je u pitanju kršenje međunarodnog prava i povelje UN, verovatno predstoje nove akcije protiv drugih država Latinske Amerike koje uživaju dobre odnose sa Kinom.

Pogotovo kada se ima u vidu činjenica da je prošle godine pretnjama vojnom intervencijom Tramp već prisilio hongkonškog operatera "CK Hačinson" da proda svoj vlasnički udeo u lukama na ulasku u Panamski kanal američkom finansijskom džinu "Blekroku".

Druge moguće mete

Sam predsednik Tramp i ljudi oko njega već su uputili pretnje Kubi i Kolumbiji, ali poznavaoci prilika u Latinskoj Americi smatraju da je, zbog svog antiimperijalističkog i antikapitalističkog stava te antiameričke retorike, u opasnosti od obaranja i vlada u Nikaragvi.

Kada je sama Južna Amerika u pitanju, međutim, analitičari u Istočnoj Aziji se slažu da će sledeća velika meta režima u Vašingtonu biti Peru, zbog toga što je u njemu pre nešto više od godinu dana puštena u rad velika luka Ćankaj, koja bi trebalo da vremenom postane glavno uporište NR Kine u njenoj trgovini sa zemljama Latinske Amerike, pogotovo onima koje izlaze na Pacifik.

Reč je o najvećoj luci na kontinentu, koja je izgrađena kineskim kapitalom – njeno puštanje u rad obavljeno je tokom posete kineskog predsednika Si Đinpinga prestonici Limi u novembru 2024. Kineska kompanija COSCO, koja je do tog trenutka u nju već bila investirala 1,3 milijarde dolara, ima koncesiju za upravljanje njome u trajanju od 30 godina i namerava da je dalje proširuje, te zaposli ukupno 8.000 radnika.

Zašto se Sjedinjenim Državama nasilje protiv kineskih interesa isplati

SAD kontinuiranom vojnom agresijom širom Latinske Amerike (uključujući tu i piratske napade na trgovačko brodovlje) mogu puno toga da ostvare kada je u pitanju suzbijanje kineske ekonomske moći i političkog uticaja u tom delu sveta, pa i slabljenje Kine uopšte.

Rušenjem vlada koje imaju prijateljske odnose sa Pekingom one najpre mogu da onemoguće Kini pristup vitalnim resursima u koje su kineske banke i preduzeća poslednjih decenija puno ulagale, kao što su litijum, gvozdena ruda i razni drugi retki i dragoceni metali.

Takođe, zemlje Južne Amerike su, uz države ASEAN-a, osnovna poluga zahvaljujući kojoj je Kina uspela prošle godine da nadoknadi gubitak nastao padom izvoza u SAD usled Trampovih carina i čak ostvari novi svetski rekord u suficitu u razmeni s inostranstvom.

Zato je fizičko proterivanje Kine sa tržišta zemalja Južne Amerike i stvaranje atmosfere straha u kojoj se vlade tih zemalja samocenzurišu, odnosno uzdržavaju od poslovanja sa Kinom kako ne bi na sebe privukle gnev vlade u Vašingtonu, korisno za Trampa i kao metod potiranja trgovinskih alternativa Pekinga i prisiljavanja Kine da pristane na njegove visoke carine i druge zahteve.

Konačno, stavljanjem Latinske Amerike pod svoju (vojnu) pasku, SAD ometaju širenje i jačanje grupe BRIKS i uopšte štete ugledu Kine i Rusije kao lidera globalnog Juga i stubova multipolarnog poretka, jer demonstriraju da te dve zemlje ne mogu fizički priteći u pomoć svojim prijateljima i zaštititi svoje interese u tom delu sveta.

U tom smislu, upada u oči to što je predsednik Nikolas Maduro kidnapovan samo nekoliko sati nakon što se susreo sa kineskom diplomatskom delegacijom koju je predvodio Ćiju Sjaoći, specijalni izaslanik predsednika Si Đinpinga za Latinsku Ameriku i Karibe.

Neizvesna budućnost

Jasno je da mir i stabilnost u svetu odgovaraju Kini jer pogoduju neometanoj trgovini, a njeni najveći aduti su brojna, obrazovana, relativno jeftina i vrlo vredna radna snaga i vrlo snažna i razgranata proizvodna baza – elementi koji u međunarodnoj ekonomskoj razmeni donose veliku dobit i prosperitet.

S druge strane, SAD poseduju prednost u vojnoj moći, koja je razvijena tako da može da pokrije ceo globus, a sada je vidno i da se one više ni najmanje neće ustezati da je upotrebe da bi preokrenule nepovoljni razvoj situacije u međunarodnoj ekonomskoj utakmici sa Kinom.

Otud, veliko pitanje koje se nameće je, naravno, to kako Kina može da odgovori na golu silu koju SAD primenjuju protiv njenih interesa u Latinskoj Americi. Odnosno, kako ona i zemlje regiona mogu zajedno da Vašingtonu stave do znanja da se nasilje i kršenje zakonskih i moralnih normi ipak u celini ne isplati.