Tramp i novi svetski poredak – kako politika "Amerika na prvom mestu" menja Evropu, Kinu i Ukrajinu

Od prvih dana mandata, Donald Tramp jasno je stavio do znanja da ne namerava da ublaži svoj politički kurs. Više od dvadeset izvršnih naredbi, proglašenje vanrednog stanja na južnoj granici i na kraju godine — Nacionalna strategija bezbednosti, koja je označena kao temelj nove Trampove doktrine — potvrdili su da politika "Amerika na prvom mestu" ulazi u institucionalnu fazu.

Prema oceni docenta Fakulteta političkih nauka Marka Dašića, ne radi se o stvaranju potpuno "novog sveta po Trampu", već o pokušaju strateškog pozicioniranja Sjedinjenih Američkih Država u duboko izmenjenom globalnom kontekstu, obeleženom suparništvom sa Kinom, slabljenjem multilateralizma i nastajućom multipolarnošću.

Prema njegovoj analizi, fokus na Zapadnu hemisferu, transkacionalni odnos prema Evropi i ofanzivna trgovinska politika imaju za cilj očuvanje američke moći, ali istovremeno stvaraju nove geopolitičke i unutrašnje političke tenzije.

Od dana inauguracije, Tramp je pokrenuo 26 izvršnih naredbi, proglasio vanredno stanje na južnoj granici, a kraj godine obeležila je Nacionalna strategija bezbednosti koja zaokružuje politiku "Amerika na prvom mestu". Kako biste okarakterisali 2025. godinu: da li je to "novi svet po Trampu"?

– Rekao bih da je prvi utisak nakon ovih 11 meseci njegovog mandata, da je on težio ispunjenju predizbornih obećanja. Jedna od tih izvršnih naredbi s početka mandata je, možda preteško reći, ali predstavlja potpunu militarizaciju južne granice Sjedinjenih Američkih Država. A ako želite i kvantitativno pogledati rezultate te politike, on je poništio nešto što je spočitavao Bajdenu i ostvario vrlo zavidan rezultat u svojoj imigranskoj politici. Međutim, to je samo jedan stub Trampovog predsedavanja.

Rekao bih da drugi aspekt nesumnjivo predstavlja ekonomsko državništvo. Ono je integrisano u strategiju nacionalne bezbednosti sa kojom je javnost upoznata 4. decembra 2025. godine, ali koja se možda stvarala još u predizbornoj kampanji, a naročito tokom ovih nekoliko meseci Trampovog mandata.

Tako da će ova strategija i te kako ostati upamćena kao podloška Trampovoj doktrini, kao nečemu što je nadogradnja Monroove doktrine i kao nešto što je, ne bih rekao, potka za kreiranje novog Trampovog sveta, već pokušaj strateškog pozicioniranja Sjedinjenih Američkih Država u bitno izmenjenom kontekstu koji i dalje fluktuira između suparništva dve najveće sile, koje su SAD i Narodna Republika Kina, i nastajuće multipolarnosti.

To je veoma širok manevarski prostor i gotovo niko sa velikim stepenom sigurnosti sada ne može reći kakvom svetu težimo, odnosno kakav je ovaj svet u nastajanju.

Osim suparništva sa Kinom, Trampova doktrina fokusira se na zapadnu hemisferu i nastoji da oblikuje politiku Latinske Amerike. Konkretno, kada je reč o Venecueli, pitanje je da li Trampova administracija sprovodi bezbednosnu politiku, politički uticaj ili energetske interese?

– Rekao bih od svega pomalo, a možda teorijski objašnjeno sprovodi i politiku dominacije regionom koji smatra svojim zadnjim dvorištem. Mislim da je Venecuela prvi izdanak, prva politika i prva implementacija nečega što je zaista saopšteno u toj strategiji.

Međutim, tu dosta ima i nekih nesuglasica, možda nekih intrističnih tenzija među različitim elementima strategije nacionalne bezbednosti, s obzirom na to da je ovde, po mom utisku – dakle, ograđujem se, to je moj utisak – reč o težnji ka promeni režima, Madurovog režima, iako Tramp u strategiji, odnosno administracija, kaže da više neće težiti politici svrgavanja režima ili uvođenja demokratije u onim zemljama koje civilizacijski nisu bile demokratske države.

Mislim da ovde i te kako imamo, u osnovi, jednu vrstu promene režima koja objedinjuje politički, bezbednosni i, rekao bih, pre svega ekonomski uticaj. Venecuela je poligon, primer i zemlja koja ima najveće rezerve nafte na svetu.

Ali jedan bitan momenat iz strategije nacionalne bezbednosti jeste činjenica da je Venecuela karakterisana kao akter koji može biti meta i aktera – meta pod uslovom ostvarivanja uticaja, naravno, i nekih aktera koji ne pripadaju zapadnoj hemisferi. U tim rečima, u podtekstu, možemo pročitati Narodnu Republiku Kinu i Rusiju.

Šta je 2025. godina donela ili promenila u odnosima između Amerike i Evrope? 

– On govori o Evropi koja mora da stane na svoje noge. Dakle, to je jedan starateljski, rekao bih, odnos učenja ponovo da hoda, koje, rekao bih, podesilo jedan vrlo oštar ton, iako je eufemistički upakovan na ovaj način u strategiji i nacionalnosti. 

Pošto konstatuje da je Evropa kontinent u civilizacijskom padu. On to i ekonomski takođe brani. On govori da je Evropa, ne znam, 90. godine prošlog veka bila četvrtina svetskog BDP-a. Sada nije ni 16-17 procenata.

A da li je reč o nekom ideološkom ravnanju koje je potpredsednik Džej Di Vens najavio još početkom prošle godine na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji? I da li je reč o ideološkom ravnanju kada se govori o potrebi otvaranja prostora za demokratiju u Evropi?

– Apsolutno. Za mene je bilo iznenađenje što je to komentarisanje kvaliteta demokratskih režima našlo tako istaknuto mesto u strategiji nacionalne bezbednosti, na evropskom kontinentu.

Mislim da takav, tako otvoren stav Trampove administracije utiče i na evropsko javno mnjenje, naročito ako imamo u vidu da postoje režimi, odnosno vlade, koje ideološki, programski, a na kraju i lično naginju i čak se svrstavaju uz neke Trampove politike, bez direktnih posledica ili udaljavanja od zajedničke spoljne i bezbednosne politike EU, ukoliko govorimo o institucionalnom smislu.

Svakako, iza svega ovoga možemo posmatrati i Trampov odnos prema multilateralizmu kao takvom, kao diplomatskom procesu, ali i prema liberalnom institucionalizmu kao teorijskoj podlozi posleratnog sveta – svetu koji je nastao posle Drugog svetskog rata. Tome zaista značajno doprinosi i opšta ocena ove strategije nacionalne bezbednosti, koja, iako se semantički od toga udaljava, po svim svojim parametrima predstavlja realističku teoriju međunarodnih odnosa.

Gde je u toj slici Ukrajina?

– Danas se, rekao bih, nalazimo kvalitativno najbliže miru, iako još ne dovoljno blizu. Dakle, susret u Mar-a-Lagu između Zelenskog i Trampa i njihov zajednički stav, koji je Zelenski formalnije, u nekim detaljima, elaborirao, ukazuju na napredak. Tramp je dodao da je sve vreme radio na dva koloseka i da se, naravno, telefonski dogovarao i sa Putinom pre sastanka sa Zelenskim.

I nekako nam je dalo nadu da mirovni proces zaista može imati uspešan ishod, možda čak i u prvim mesecima 2026. godine.

Međutim, imajući u vidu promenljivost raspoloženja i činjenicu da Tramp Evropi spočitava potrebu da preuzme veći teret, čak i u vezi sa ukrajinskom bezbednošću, mislim da ovi bilateralni susreti ipak moraju uključivati i evropske aktere kako bi se došlo do trajnijeg i održivijeg rešenja.

I, naravno, u podsvesti stalno imam jedan odeljak Strategije nacionalne bezbednosti koji definiše NATO kao organizaciju koja ne sme biti percipirana, odnosno opažana kao stalno rastuća u pogledu članstva. Tako da je Tramp možda uspeo da umiri rusku bojazan od širenja NATO-a, naročito u vezi sa Ukrajinom, i da uz to uzme u obzir senzibilitet svih pregovarača koji treba da budu zadovoljeni na više nivoa.

Kakve su posledice ofanzivne trgovinske politike Donalda Trampa? Koliko su carine koštale svet, pa i Srbiju, a koliko same Sjedinjene Američke Države?

– Mislim da je potrebno još malo vremena da bi se ekonomske posledice mogle izmeriti do nivoa građana, odnosno do naših džepova i naše percepcije ekonomskih efekata.

Mislim da Srbija nije mnogo stradala, s obzirom na to da Sjedinjene Američke Države nisu među njenim najvažnijim trgovinskim partnerima, osim, naravno, tržišta usluga, naročito u IT sektoru. Srbija je u tom smislu pretrpela kolateralnu štetu zbog načina na koji su određivane recipročne carine prema različitim akterima. Potrebno nam je bilo dosta vremena da proučimo kako je došlo do cifre preko 30 procenata. 

Što se tiče većih aktera, kada čitate ekonomske izveštaje o Kini ili u Kini, kao i slične izveštaje, recimo, iz trećeg kvartala Sjedinjenih Američkih Država, vidi se da je zabeležen rast. Odnosno, ovakva vrsta ekonomskog državništva, čak i sa upotrebom negativnih instrumenata, nije nanela nemerljivu štetu, makar na kratak rok.

Ali ono što je nesumnjivo jeste da je to proizvelo političke efekte. Akteri su se utrkivali ko će prvi da ispregovara bolje bilateralne uslove u trgovini sa Trampovom administracijom, nakon najave ovih zaista astronomskih carina.

Da li je 2025. godina Americi donela "rat protiv same sebe" i koje su posledice toga, imajući u vidu da se izbori na pola mandata održavaju u novembru 2026. godine?

– Da, to će biti prvi test faktički ove Trampove administracije, pre svega u pogledu stavova birača, odnosno da li se išta promenilo u prethodne dve godine. Ono što bi Trampa možda moglo zabrinuti jeste rekordno nizak stepen odobravanja njegovih politika. Amerikanci to mere s vremena na vreme iz različitih izvora, tzv. approval rating.

On je trenutno na 40 procenata i varira između 37 i 42 u zavisnosti od izvora. To značajno utiče na opšte raspoloženje javnog mnjenja.

Malo ranije sam pomenuo ekonomske pokazatelje. Oni nisu baš u direktnoj korelaciji sa zadovoljstvom građana povodom ekonomskih parametara, što znači da percepcija ekonomije određuje raspoloženje javnog mnjenja i birača prema datoj administraciji. Uprkos rastu koji sam ranije pomenuo, birači nisu dominantno ili većinski zadovoljni načinom na koji se sprovodi ekonomska politika. Na to značajno utiču i takozvani kulturni ratovi.

Američko društvo je, rekao bih, možda čak i dodatno polarizovano.

Da li je Trampova omiljena Evropljanka Đorđa Meloni možda najbolje predvidela 2026. godinu kada je rekla: "2025. je bila loša, ali ne brinite, 2026. će biti gore"?

– Ja sam više optimista i nemam odgovornost kao neki javni poslanik u smislu nosioca javne funkcije za izgovorene reči, tako da optimizam uvek dobro dođe. Ali, šalu na stranu, zaista postoje indikatori koji hrane moj optimizam.

Najnoviji razvoj situacije povodom mirovnog procesa u Ukrajini konačno se pomerio sa mrtve tačke.

S obzirom na to da je jedan od ciljeva strategije nacionalne bezbednosti preventiva i održavanje mira u pojasu Indokine, koji je sledeći vrlo važan region, možda i najvažniji posle zapadne hemisfere za ovu administraciju Sjedinjenih Američkih Država, rekao bih da ipak postoji nada za geopolitički mirnije vode u koje nas uvodi 2026. godina.