Indonezija kupila kineske borbene avione

Indonežanske vlasti objavile su da nameravaju da nabave 42 kineska borbena aviona J-10C, za koje će biti izdvojeno gotovo devet milijardi američkih dolara.

Detalji o tome šta sve taj novac konkretno donosi indonežanskom ratnom vazduhoplovstvu nisu saopšteni, ali je iz izjava ministra finansija Purbaje Judi Sadeve i ministra odbrane Sjafrije Sjamsedina jasno da je prva tranša novca za kupovinu kineskog aparata već izdvojena i da će oni uskoro zaploviti nebom te prostrane i mnogoljudne ostrvske zemlje.

Međunarodno interesovanje za kineski avion J-10 skočilo je nakon nedavnog kratkog ali žestokog sukoba Indije i Pakistana, kada je, smatra se zahvaljujući odličnom AESA radaru i raketi vazduh–vazduh PL-15 izuzetno dalekog dometa, pakistansko vazduhoplovstvo uspelo da obori nekoliko indijskih letelica – najverovatnije francuskih "rafala" i ruskih SU-30MK.

Prednost kineskog aviona je i relativno mala cena u odnosu na druge letelice približnih ili sličnih sposobnosti, naročito one zapadnog porekla.

Indonezija je druga strana država koja je poručila J-10.

Politika nesvrstanosti

Indonezija je poslednjih godina naručivala ili razmatrala narudžbu ruskih Su-35, američkog F-15FX, turskog aviona pete generacije "kan" i francuskih "rafala", pa i ulagala u projekat razvoja južnokorejskog stelt borbenog aviona KF-21 "boramae". Konkretno, azijski mediji su javili da je Džakarta u julu ove godine potpisala ugovor sa Ankarom za nabavku 48 aviona "kan", te u više navrata, u periodu od 2022. do 2024, sa Parizom sklapala ugovore za kupovinu ukupno 42 "rafala".

Ovo stoga što je političkom vrhu u Džakarti stalo do toga da stvori odbrambeni sistem koji se ne bi u većoj meri oslanjao ni na jednog od stranih partnera, kako bi država mogla da očuva svoj suverenitet i put nesvrstanosti, te se zaštiti od eventualnih sankcija. Avione ruskog i kineskog porekla Indonezija bi mogla da koristi u eventualnim trzavicama sa susednom Australijom ili SAD – recimo, u slučaju da želi da te dve države spreči da iskoriste njen vazdušni prostor ili akvatoriju za slanje svojih snaga prema Kini u nekom budućem konfliktu oko Tajvana ili Južnog kineskog mora, dok bi letelice zapadne proizvodnje mogla da upotrebi protiv Pekinga u slučaju eventualnog sukoba oko teritorija u tom moru.

Izazovi kolažnog vazduhoplovstva

Naravno, takav šareni vazduhoplovni kolaž ili mozaik znatno otežava i komplikuje logistiku, obuku i interoperabilnost (razmenu podataka o ciljevima, identifikaciju protivnika i sopstvenih snaga, itd.).

Pojedini analitičari otud smatraju da u stvarnosti neće doći do većeg mešanja različitih aparata, jer su rat u Ukrajini i sankcije udaljile ruske "suhoje", dok je turska uzdanica još u fazi ispitivanja, a i finansijsko učešće Indonezije u južnokorejskom projektu malo i nedovoljno, zbog čega će, kažu oni, Seul za svoju letelicu pokušati da nađe solventnije partnere od Indonezije poput Ujedinjenih Arapskih Emirata.

I kada su u pitanju francuski lovci-bombarderi koje je pazarila i Srbija, ne bi bilo iznenađenje, spekulišu pojedini analitičari, ako bi Džakarta odustala od njihove nabavke s obzirom na to da se nisu najbolje pokazali tokom vazdušnog sudara Pakistana i Indije, pogotovo sada kada se ona opredelila za kupovinu upravo aviona za koji se smatra da je oborio indijske rafale, kineskog J-10. Odnosno, ne bi bilo čudno ako bi se Indonezija bar u kratkom ili srednjem roku oslonila na kineske letelice, i onda kasnije njima pridodala još jedan aparat, recimo, stelt avion pete generacije kakav je turski.

To se, međutim, čini nerealnim, jer su prve isporuke "rafala" već zakazane za 2026, pa bi njihovo otkazivanje ne samo prouzrokovalo finansijske penale već i osetan poremećaj u opremanju i delovanju vazduhoplovnih snaga Indonezije.

Nezavisnost ili priklanjanje Kini?

U ovom trenutku indonežansko vazduhoplovstvo u svom sastavu, pored ruskih Su-27 i Su-30, ima i američke lovce-bombardere F-16, južnokorejski FA-50 i stare britanske školsko-borbene letelice "hok".

I dok Indonezija, čini se, sada na raznim stranama sveta traži savremene, pouzdane i relativno jeftinije borbene avione (poput kineskih, južnokorejskih i ruskih) kako bi oformila vazduhoplovstvo koje može da funkcioniše u bilo kakvoj geopolitičkoj situaciji, što je izraz želje za održanjem nezavisnosti u odlučivanju, na Zapadu strahuju da će ona kupovinom J-10 više prići kineskom jatu.

Ovo pogotovo kada se uzme u obzir megaprojekat izgradnje brze železnice koji je Kina već sprovela na ostrvu Sumatri na relaciji Džakarta–Bandung, koji će Indoneziju tehnološki u narednim godinama vezati za Peking. Reč je o pruzi koja dozvoljava brzinu od čak 350 km na sat i prvoj takvoj železničkoj saobraćajnici ne samo u jugoistočnoj Aziji već i celoj južnoj polulopti. Po američkim analitičarima, kroz davanje novca, delova i stručnog znanja za borbene avione i železnicu, Kina će u budućnosti imati priliku da postavlja političke zahteve vladi u Džakarti i preko nje utiče i na druge države članice ASEAN-a.

Ovo razmišljanje, međutim, u Pekingu smatraju za izraz zapadnjačkog neokolonijalnog mišljenja koje ne vredi u slučaju Kine, jer se ona u bilateralnim odnosima drži principa dobiti i dobrobiti za obe strane i jer su za nju, kolektivno, države ASEAN-a, među kojima je Indonezija najmnogoljudnija, sada najveći spoljnotrgovinski partner – veći i od EU i SAD. Otud za Peking su odnosi sa Džakartom suviše dragoceni da bi ih rizikovala pritiscima.