Narod koji niko ne želi – plan za raseljavanje Palestinaca ili 30 milijardi razloga za beg iz Pojasa Gaze

"Kreativna rešenja kojima bi se poboljšao život Palestinaca, uz dozvolu da se presele na nove, divne lokacije dok se obnovi Gaza", mantra je administracije američkog predsednika Donalda Trampa, koja poslednjih nedelja služi kao osnova tajnih pregovora vašingtonskih "insajdera" sa predstavnicima vlasti dela Libije, Južnog Sudana i, navodno, Indonezije.

"Mamac" za zemlje koje bi bile spremne da prihvate zlosrećne Palestince, koji su već platili stravičnu cenu rata protiv Izraela, jeste tridesetak milijardi dolara libijskih para, "zamrznutih" u SAD još od 2011. godine, kada je tadašnji predsednik Barak Obama uveo sankcije režimu Moamera Gadafija. Ukupna vrednost "zarobljenih" libijskih para, prema prošlogodišnjoj računici Rojtersa, iznosi oko 70 milijardi dolara, od čega 29 milijardi otpada na nekretnine širom sveta, zatim 23 milijarde pohranjene u banke u Evropi i Bahreinu i oko osam milijardi uloženih u stotinak kompanija.

Ključni susret, navodi Aksios, održan je početkom jula kada se šef Mosada David Barea sastao sa Trampovim izaslanikom Stivom Vitkofom, tražeći podršku za plan o preseljavanju Palestinaca. Šef izraelskih špijuna je Amerikancima, navodno, rekao da su Libija, Etiopija i Indonezija "pokazali spremnost" da prihvate Palestince, ali da je za uspeh plana neophodna američka podrška.

Navodno, čitava diplomatska inicijativa usporena je posle žestokog protivljenja nekoliko arapskih država, uključujući i Egipat.

Red za Gadafijeve dolare

Prvi u red za pare stali su neformalni predstavnici jedne od libijskih vlada, na čijem se čelu nalazi Abdulhamid Dbeiba, koji je u diplomatsku misiju poslao bliskog r0đaka Muhameda.

Gotovo istovremeno, u trku se uključila i rivalska libijska vlada, na čijem se čelu nalazi samozvani feldmaršal Kalifa Haftar, takođe nudeći utočište za najmanje milion Palestinaca.

Posle Libijaca, za pregovarački sto seli su predstavnici vlasti Južnog Sudana, Etiopije, Indonezije i na koncu novi lideri Sirije, koji uz Gadafijeve dolare računaju i na koji pozitivan poen kod Izraelaca, čiji ih avioni poslednjih meseci redovno bombarduju.

U sirijske pregovore, navodno, uključili su se i Saudijci, zainteresovani za infrastrukturne projekte i istraživanje nalazišta prirodnog gasa nedaleko od obala Gaze. Ta nalazišta pre četvrt veka otkrili su "Britiš gas" i Palestinske vlasti, ali je eksploataciju zaustavio tadašnji izraelski premijer Arijel Šaron. Kasniji diplomatski pokušaji u koje su bili uključeni Egipat, Britanija i Rusija su, takođe, propali.

Serija tajnih susreta, o kojima su pisali Libija observer, Aksios, En-Bi-Si, Harec, Džerusalem post i nekoliko afričkih medija, održana je bez bilo kakvih konsultacija sa predstavnicima Palestinaca, uključujući ozbiljno ranjeni Hamas i potpuno skrajnutog predsednika palestinskih vlasti Mahmuda Abasa.

Gotovo istovremeno, izraelski ministar poljoprivrede Avi Dihter je Libiju opisao kaao "idealno odredište" za Palestince, jer je obala te zemlje "neobično nalik Pojasu Gaze", uz jezičke sličnosti sa lokalnim stanovništvom.

Uz to, preseljenje Palestinaca koštalo bi "svega nekoliko milijardi dolara", rekao je Dihter dnevniku Mariv.

Palestinci, odnosno njihovi predstavnici koji su preživeli gotovo dve godine dugu izraelsku ofanzivu, odbili su ideju o "humanom preseljenju", navodeći da će radije umreti u Pojasu Gaze nego napustiti tu teritoriju.

Izraelske vlasti su, u međuvremenu, pronašle grupu "lojalnih Palestinaca", predvođenih šeikom Vadeom el Džabarijem iz Hebrona, koji su najavili "pobunu" protiv Palestinskih vlasti i priznavanje Izraela u skladu sa sporazumom Abraham – serijom diplomatskih koraka kojim su Bahrein, Ujedinjeni Arapski Emirati i kasnije Sudan i Maroko "normalizovali" odnose da Izraelom.

Od tog trenutka, savetnici libijskog premijera i Indonežani odbacili su spekulacije da pregovaraju sa Izraelom o preseljavanju Palestinaca, dok su predstavnici Južnog Sudana i njihovi lobisti obznanili da je preostalo još mnogo nepoznanica pred eventualni dogovor.

Do sada, Palestinske vlasti su saopštile da je u izraelskim napadima ubijeno više od 60.000 Palestinaca, dok su desetine hiljada ostale zatrpane pod ruševinama nekadašnjih naselja u Pojasu Gaze. Hiljade su stradale od gladi i posledica rata.

Planu o preseljenju Palestinaca žestoko se protivi i niz evropskih država, upozoravajući da bi ovakav potez bio ravan etničkom čišćenju i ratnim zločinima.

Putem Jasera Arafata

U Libiju podeljenu na dve vlade i bezbroj lokalnih milicija, Trampova administracija namerava da dovede milion Palestinaca, na način na koji je Ronald Regan 1982. godine na sever Afrike "preselio" Palestinsku oslobodilačku organizaciju i lidera Jasera Arafata, koji su prethodno prognani iz Bejruta.

Konvoj brodova tada je pratilo dvosatno šenlučenje i povremeni vatromet desetina projektila iz ručnih bacača, koji su eksplodirali u skoro potpuno uništenoj bejrutskoj luci. Grčki brod, nazvan po grčkom pesniku Odiseju Elitisu, u pratnji francuskih fregata polako je isplovljavao ka, u tom trenutku, nepoznatom odredištu.

Iz Bejruta je tog dana isplovilo pet brodova u kojima je iz Libana evakuisano ukupno oko 4.000 pripadnika Palestinske oslobodilačke organizacije, koji su preko Grčke dospeli do Tunisa, gde su proveli narednih 12 godina.

Arafat je, za 12 godina izgnanstva, promenio pristup rešavanju palestinskog pitanja, pa je saborce nagovorio da iz ruševina pređu za pregovarački sto, prihvatajući istovremeno postojanje Izraela. U Gazu se vratio 1994. godine promovišući palestinsku samoupravu, što je rezultiralo sporazumom iz Sola i Nobelovom nagradom za mir, koju je podelio sa izraelskim premijerom Jicakom Rabinom.

Tridesetak godina kasnije, Vašington ponovo razmišlja da bi palestinski problem mogao da reši brodovima, ovog puta tako što bi u njih ukrcao gotovo polovinu Palestinaca iz Pojasa Gaze i istovario ih negde na severu Afrike, najbolje u Libiji.

Zbog toga, navodi američka mreža En-Bi-Si, Bela kuća razmatra niz opcija vezanih sa smeštaj i transport Palestinaca, uključujući i verziju prema kojoj bi milion ljudi avionima bilo prebačeno do Tripolija.

Za takav poduhvat bilo bi potrebno oko 1.200 letova najvećeg putničkog aviona, ali bi dodatni problem predstavljala činjenica da u Pojasu Gaze nema aerodroma, pa bi Palestincima prvo morao biti obezbeđen transport do bezmalo 400 kilometara udaljenog Kaira. Kopneni put bi zahtevao bezbroj autobusa koji bi do Libije morali da prevale više od 2.000 kilometara.

Čekajući Raj

Suštinski, plan o raseljavanju deo je Trampove vizije o Bliskoistočnoj rivijeri, u kojoj bi na ruševinama palestinskih naselja iznikao turistički raj, dok bi Palestinci u budućnosti živeli u "divnim kućama, prekrasnom regionu, gde će biti srećni i gde na njih niko ne bi pucao".

"Sada ne možete da živite u Gazi i mislim da nam treba neka druga lokacija", rekao je Donald Tramp početkom godine.

Takav pristup rešavanju palestinskog pitanja šokirao je političare od Dalekog istoka do Evrope, arapske lidere, najviše zvaničnike Ujedinjenih nacija, ali i oko 7 miliona Libijaca, koji već godinama čekaju naznake normalnosti u razorenoj državi.

Gro Palestinaca, pak, tvrdi da će odlazak u dženet, sačekati tamo gde su i rođeni – u Pojasu Gaze.