Filipini spremni za rat zbog Tajvana – Markos upozorava Peking, Kina najavljuje odgovor

Filipinski predsednik Ferdinand Markos Mlađi se izjasnio – njegova zemlja će ući u rat za Tajvan ukoliko matična Kina pokuša da vojnim sredstvima reintegriše svoju odbeglu ostrvsku provinciju.

Na direktno pitanje da li bi, ako dođe do rata za Tajvan za vreme trajanja njegovog mandata, bio otvoren za to da SAD koriste filipinske resurse i baze ili bi se držao van sukoba, Markos je rekao da u slučaju sukoba SAD i Kine oko Tajvana njegova zemlja „nikako ne bi mogla da ostane po strani zbog svoje fizičke, geografske bliskosti".

Dodao je da bi Filipini bili neizbežno „uvučeni“ u sukob i „prisiljeni da brane svoj suverenitet i teritorijalni integritet“. Markos je takođe izjavio da bi njegova zemlja mobilisala sve svoje snage kako bi ušla na Tajvan i evakuisala svoje državljane (kojih na tom kineskom ostrvu ima preko 160.000).

Verbalni ratnik

Da dati takvu provokativnu izjavu u odnosu na moćnog suseda Kinu, Nju Delhi je verovatno bio dobro mesto.

Jer, iako održava veze sa Pekingom u okviru međunarodnih organizacija kao što je BRIKS, Indija je veliki geopolitički protivnik Kine – ne samo što se njihovi interesi sudaraju u vezi sa spornim teritorijama u Himalajima i političkog i ekonomskog uticaja na države Južne Azije, već u Indiji iskreno mrze Kinu i zbog njene velike vojne i ekonomske pomoći osvjedočenom neprijatelju Pakistanu.

U tom smislu, Markos, koji se nalazio u petodnevnoj poseti Nju Delhiju tokom koje je dogovorio podizanje međusobnih odnosa na nivo strateškog partnerstva, se sigurno osećao sigurno i opušteno, kao da je okružen istomišljenicima.

Uostalom, paralelno sa njegovim boravkom na potkontinentu, u Južnom kineskom moru su tekle zajedničke vežbe mornarica dve zemlje.

Međutim, osim toga što vladi u Pekingu negira legitimno pravo da ostvari suverenitet nad Tajvanom, puno je i drugih problema vezanih za Markosovu izjavu. Prvi i očigledni je njena logička neispravnost – to što su pojedina manja filipinska ostrva na nekoliko desetina kilometara od Tajvana ne znači da bi sigurno došlo do upada kineskih vojnih efektiva u njihov vazdušni prostor i akvatoriju.

Niti povređivanje vazdušnog prostora na nekoliko desetina sekundi ili par minuta obavezno zahteva vojnu reakciju – ono se obično toleriše uz upozorenje.

Markos je, dakle, u svom intervjuu nešto što je predmet svesnog političkog izbora predstavio kao neizbežnu nužnost koju on, iako državni lider, navodno nema moć da promeni.

Ako zaista postoji neki razlog zašto on kao predsednik države ne može da svoju zemlju zadrži po strani u slučaju okršaja između SAD i Kine, to nije geografska bliskost, već pre američki vojnopolitički uticaj na njega lično, njegove saradnike i vrh filipinske vojske.

Kontraproduktivna izjava?

Možda više od same logike, upitna je mudrost njegove izjave.

Jer, iako su kineski planeri i na osnovu dosadašnjeg razvoja situacije – činjenice da SAD smeštaju sve više svojih snaga na Filipine, grade integrisani protivvazdušni sistem na njihovoj teritoriji i sa filipinskim domaćinima vrše zajedničke vežbe iskrcavanja na ostrva – mogli sa velikom izvesnošću da zaključe da bi Manila podržala Vašington u ratu oko Tajvana, možda je u njihovim srcima postojalo određeno oklevanje – trunka nade da se to možda ipak neće desiti.

Sada, međutim, oni više nemaju nikakve sumnje u vezi sa tim kako bi se Filipini postavili u eventualnom sukobu za Tajvan, da oni ne bi prosto pasivno pružali logističku podršku američkim trupama već verovatno aktivno ratovali, pa mogu odlučno i jasno da planiraju kako da onesposobe ne samo američke, već i filipinske snage.

Moguće je da je predsednik Markos svoj intervju poznatoj indijskoj televizijskoj stanici Firstpost zamislio kao doprinos savezničkom odvraćanju matične Kine od intervencije na Tajvanu, a onda i kao odvraćanje od agresivnog delovanja u vodama koje Filipini smatraju svojom teritorijom, odnosno ekskluzivnom ekonomskom zonom.

Ipak, razumno je pretpostaviti da protesti Pekinga zbog njegovog mešanja u unutrašnje pitanje Kine neće ostati prosto na žestokim rečima, već da će se preliti u još dinamičniji upliv kineskih vazduhoplova i brodova u prostor oko Tajvana i u deo Južnog kineskog mora koji u Manili nazivaju "Zapadno filipinsko more".

Takođe, postavlja se pitanje da li je Markosov verbalni šamar Pekingu razložan kada se uzmu u obzir moguće ekonomske posledice, naročito sada kada su Filipini izloženi dejstvu jednostranih i nepravednih američkih carina.

Prelazak Tajvana u ruke vlasti u Pekingu značajno bi otežao vojnopolitički položaj Filipina

Da prilično siromašni Filipini, kojima je Kina najveći spoljnotrgovinski partner, bacaju rukavicu izazova u njeno lice može se učiniti iznenađujućim, pa i šokantnim.

No, sigurno je da se mlađi Markos, čiji je otac za vreme svoje dvadesetogodišnje vladavine podržavao američke ratne napore u Vijetnamu i zajedno sa Amerikancima se borio protiv komunista kod kuće, oseća osokoljeno zahvaljujući rastućoj vojnoj pomoći SAD i njenih regionalnih saveznika – Japana, Republike Koreje i Australije.

Takođe, jasno je da Filipinima nikako ne bi odgovaralo da Peking preuzme kontrolu nad Tajvanom.

Bivša španska i američka kolonija ima teritorijalni spor sa Pekingom u Južnom kineskom moru, i ako bi Tajvan postao uporište Narodnooslobodilačke armije Kine, Filipini bi ne samo bili odsečeni od Japana sa severa, već i praktično zaokruženi, jer bi onda Tajvan služio kao odskočna daska kineskim vojnim brodovima i letelicama za izlete u Pacifik duž (od azijskog kontinenta dalje) istočne obale Filipina.

I konačno, Filipini imaju sporazum sa SAD o međusobnoj odbrani, čije postojanje vladi daje dodatni podsticaj da postupi u skladu sa zahtevima Vašingtona.

Vojni izazov Kini je velika kocka

Geopolitički poker, koji se sastoji od jačanja armije i vojnih veza sa saveznicima te verbalnog odvraćanja i koji je Markos odlučio da igra uz potporu SAD, može uroditi plodom u smislu da Filipini očuvaju fizičku kontrolu nad zapadnim delom Južnog kineskog mora na koji polažu pravo.

Ali, ako zaista dođe do oružanog sukoba oko Tajvana, Filipini će pretrpeti značajna razaranja, nakon čega bi verovatno usledilo puno godina nemale ekonomske patnje zbog prekida odnosa sa Pekingom.

Naročito visoka, fatalna cena bi morala da bude plaćena u slučaju da, kao ishod eventualnog rata, Tajvan pređe pod kontrolu vlasti u Pekingu – u tom slučaju Manila bi izgubila i trgovinu s Tajvanom, dok bi verovatno i njene pomorske linije sa političkim i ekonomskim zaštitnikom Japanom bile ozbiljno narušene.

Zato bi sigurno najmudrije bilo da Filipini potpuno ostanu van oružanog sukoba SAD i Kine oko Tajvana ako do njega dođe ili, ako radi ispunjenja odbrambenog ugovora sa Vašingtonom i drugih razloga odluče da pruže podršku američkim trupama, to učine na diskretan i ograničen način.