Smena ili uništenje režima u Iranu - pogled iz Albanije, ili kako ubiti ajatolaha Alija Hamneija

Izraelski napadi na Iran počeli su tvrdnjama da premijer Benjamin Netanjahu želi da ukloni opasnost od kontroverznog nuklearnog programa, nastavljen je ciljanjem zvaničnika i naučnika, a poslednjih dana sve više se pominje promena, ili pak uništenje, režima u Teheranu.

Besomučno bombardovanje, u kojem je stradao niz ključnih komandanata iranske vojske i Revolucionarne garde, kako se čini, ozbiljno je uzdrmao vlast na čijem se čelu nalazi ajatolah Ali Hamnei. Pretpostavka da je režim uzdrman u prvi je plan, odmah, izbacio sve pretendente na mesto koje je, kada je 1979. godine sleteo na aerodrom u Teheranu, zauzeo ajatolah Homeini.

Najbogatija i najbolje "umrežena" organizacija iranskih disidenata je Mudžahedin-e Kalk, ili Narodni mudžahedini, koji su svojevremeno slavljeni kao "vrh koplja" islamske revolucije, da bi vremenom postali nepoželjni, prvo u Iranu, zatim i u Iraku, da bi se, na koncu, skrasili u Draču na obali Jadranskog mora.

"Rešenje ovog rata je promena režima. Postoji konkretna alternativa sa jasnim programom i dugom istorijom odlučnog otpora verskoj diktaturi", rekla je u sredu pred evropskim parlamentarcima u Strazburu Marjam Rajavi, neformalna liderka MeK-a.

Nominalni lider, njen suprug Masud Radžavi nije viđen još od 2013. godine, pa zapadne obaveštajne službe zaključuju da je mrtav.

Marjam Radžavi, dalje, tvrdi da rešenje iranske krize ne može biti nametnuto spolja, kako su to Amerikanci i Britanci učinili 1953. godine, kada se premijer Mohamed Mosadek drznuo da zatraži reviziju poslovanja stranih naftnih kompanija. Kompanije su to odbile, pa je Mosadek nacionalizovao naftnu industriju.

Britanski premijer Vinston Čerčil i američki predsednik Hari Truman su, stoga, odlučili da ga uklone sa vlasti i svu moć u Iranu stave u ruke šaha Reze Pahlavija. Posle silnih muka Centralna obaveštajna agencija i MI6 su uspeli da svrgnu Mosadeka, koji je posle mučenja i svakojakih tortura umro u kućnom pritvoru.

Režim Reze Pahlavija je nastavio da zlostavlja sumnjivce i političke rivale sve do 1979. godine, kada je pobegao iz Irana, kojim su zavladali heroji Islamske revolucije, među kojima su bili i pripadnici organizacije Mudžahedin-e Kalk.

Osuđeni su na život u egzilu jer ih vlasti u Teheranu terete za smrt 12.000 ljudi, koji su stradali u akcijama koje su pripadnici Mudžahedin-e Kalka, posle progona iz Irana početkom osamdesetih godina, organizovali prvo u saradnji sa režimom Sadama Huseina, a zatim Amerikancima i navodno Izraelcima. Čelnici ove organizacije, pak, tvrde da je u njihovim upadima stradalo više od 50.000 Iranaca.

Na koncu složenog puta su, u nedostatku kakvih boljih opcija, utočište potražili u Albaniji, koja je od privremenog smeštaja postala permanentni dom za oko 3.000 Iranaca. Oni su se u Draču, na obali Jadranskog mora, skrasili posle ozbiljne diplomatsko-pravne gimnastike u Vašingtonu i serije dogovora američkih diplomata sa vladama Saljija Beriše i Edija Rame. Odatle vode "sajber rat" protiv Islamske Republike Iran.

Vrh koplja Islamske revolucije

Tokom rušenja režima šaha Reze Pahlavija 1979. godine, pripadnici Mudžahedin-e Kalka, organizacije osnovane sredinom šezdesetih godina, važili su za nepokolebljive borce koji su ulazili u gotovo samoubilačke akcije protiv snaga bezbednosti i redovno napadali predstavništva zapadnih kompanija. Ova organizacija, navodno, snosi odgovornost za smrt najmanje šest Amerikanaca u Iranu sedamdesetih, zbog čega su se našli na američkoj listi terorističkih organizacija. Akcije su slavili uz pesme u kojima su neprestano prizivali „smrt i uništenje" Amerike.

Rame uz rame sa ostatkom revolucionarnog pokreta, kao islamističko-marksistička milicija zbacili su vlasti u Iranu šaha Rezu Pahlavija, ali su se kasnije dokačili sa čelnicima Islamske revolucije i postali njihovi smrtni neprijatelji.

Ajatolah Homeini ih je, odmah po povratku iz egzila iz Pariza, označio kao opasne, jer su okupljali regrute iz srednjeg staleža i bili prilično popularni među lokalnim intelektualcima i studentima islamistike.

Mudžahedin-e Kalk je do tačke sa koje nema povratka dospeo posle serije eksplozija automobila-bombi u kojima je 1981. godine stradalo više od 70 iranskih zvaničnika, uključujući tek izabranog predsednika Muhameda ali Radžala i premijera Muhameda Džavada Bahonara.

Homeinijeva tajna policije je počinioce ubistava idenifikovala kao pripadnike Mudžahedin-e Kalka, a kontranapad je bio strašan, pa je u seriji obračuna sa stvarnim, ali i navodnim pripadnicima MeK-a, u desetak narednih godina stradalo nekoliko hiljada Iranaca.

U seriji egzekucija 1988. godine, na različite načine likvidirano je između 3.000 i 30.000 pripadnika ove organizacije. Kako navode svedoci, na svakih pola sata, u kašikama bagera do vešala u zatvoru nedaleko od Teherana dovožena su po šestorica zatvorenika, koje je petočlano veće Islamske republike zbog izdaje i ubistva predsednika i premijera, osudilo na smrt.

Obračun je trajao pet meseci, ali broj mrtvih iz 1988. godine nikada nije utvrđen.

Beg u Irak, beg iz Iraka

Nakon progona iz Irana, pripadnici Mudžahedin-e Kalka su početkom osamdesetih prebegli u Francusku, koja im je, međutim, ubrzo otkazala gostorpimstvo, ali je neki smisao njihovom daljem postojanju video Sadam Husein, koji im je početkom osamdesetih na raspolaganje stavio iračku bazu nedaleko od iranske granice.

Narednih godina organizovali su seriju napada na iranske vlasti, a Sadamu Huseinu su pomagali prilikom obračuna sa lokalnim rivalima. U iračko-iranskom ratu osamdesetih učestvovali su na strani Iračana, zbog čega su ostali bez ozbiljne podrške u Iranu.

Analitičari navode da se ova organizacija, kako su godine u egzilu prolazile, pod pritiskom i pretnji iz Teherana polako pretvarala u kult, dok su povremeno iz redova MeK-a curile informacije o zlostavljanju i mučenju pojedinih pripadnika koji bi se oglušili o pravila grupe.

Međutim, nakon pada režima Sadama Huseina 2003. godine, organizacija Mudžahedin-e Kalk našla se u ozbiljnoj nevolji, ponajviše zbog sve većeg uticaja proiranskih snaga u oblastima u kojima su im Iračani pružili utočište.

Posle napada jedne od iranskih grupa na njihovu iračku bazu Ašraf, ubijeno je najmanje 140 pripadnika MeK-a, pa je Amerikancima postalo jasno da ih odatle moraju ili evakuisati ili ostaviti na milost i nemilost milicijama koje su uvežbavali pripadnici Revolucionarne garde Irana.

Američki neokonzervativci, pre svih Dik Čejni i Donald Ramsfeld, smatrali su MeK upotrebljivim oruđem u nastojanju da svrgnu vlasti u Iranu, pa su s njima postigli dogovor o prekidu sukoba.

Za kakav valjaniji dogovor, međutim, organizacija Mudžahedin-e Kalk prethodno je morala biti izbrisana sa liste terorističkih organizacija, na kojoj se u praskozorje Islamske revolucije u Iranu našla zbog ubistva šestorice Amerikanaca, od kojih su trojica bili oficiri vojske SAD.

Na američkoj listi

Uprkos protivljenju tadašnje državne sekretarke Kondolize Rajs, koja je bila protiv saradnje sa organizacijom koju SAD smatra terorističkom, Donald Ramsfeld i Dik Čejni su ih videli kao sjajno oružje za borbu protiv Irana, pa je Ramsfeld, kako navode izveštaji iz tog vremena, izgovorio čuvenu rečenicu: „Momci prvo idu u Bagdad pa onda u Teheran".

Da bi stvar bila još konfuznija, Džordž Buš Mlađi je, navodeći razloge za invaziju Iraka 2003. godine, u nekoliko navrata pominjao i MeK kao jedan od ključnih dokaza saradnje režima Sadama Huseina sa teroristima. Istovremeno, u mnogim zakulisnim radnjama, Bušova administracija odbijala je ponude Teherana da razmeni nekoliko pripadnika Al Kaide, uključujući i rođake Osame bin Ladena, za isto toliko pripadnika Mudžahedin-e Kalka.

Kako bi uklonili rezerve skeptika, administracija Baraka Obame je na gotovo volšeban način 2012. godine uklonila MeK sa liste terorističkih organizacija. Ova operacija je smišljena kako bi se pronašao novi domaćin za potencijalne saveznike, jer je posle serije ubistava u Iraku postalo jasno da pripadnici MeK-a u Iraku jednostavno ne mogu da prežive.

Danijel Bendžamin, koji je u vreme kada je MeK brisan sa liste terorističkih organizacija bio visoki zvaničnik Stejt departmenta, rekao je da je takav potez podržao iz čisto humanitarnih razloga, jer je postajala realna opasnost da svi pripadnici MeK-a u Iraku budu pobijeni.

MeK je navodno bio i jedan od ključnih faktora u razdoru između Trampovog državnog sekretara Majka Pompea i nekadašnjeg savetnika za nacionalnu bezbednost Džona Boltona. Bolton je, dok je još bio u milosti Donalda Trampa, naveo da Mudžahedin-e Kalk vidi na čelu Irana pre isteka 2019. godine. S druge strane, Pompeo ni po koju cenu nije želeo da administraciju vezuje sa organizacijom tek izbrisanom sa liste terorističkih. „Da budemo jasni oko ovog pitanja. Ambasador Bolton je govorio na njihovim skupovima, predsednik Tramp i ja nismo", objasnio je tada Pompeo.

Međutim, sredinom jula prošle godine, i Pompeo se pojavio među govornicima na skupu Nacionalnog saveza otpora u Iranu, političkog krila organizacije Mudžahedin-e Kalk

Lobisti

Među lobistima plaćenim da podržavaju Mudžahedin-e Kalk bili su Džon Makejn, Rudi Đulijani i Njut Gingrič. Računa se da je za svoje nastupe u korist ove organizacije samo Džon Bolton naplatio oko 180.000 dolara, od toga 40.000 za pojavljivanje na godišnjem skupu MeK-a u Parizu pre dve godine, kada je rekao da pripadnici te organizacije „treba da budu blagosloveni i zaštićeni".

Na jednom od skupova govorila je i Mišel Flornoj, nekadašnja spoljnopolitička savetnica Bila Klintona i Baraka Obame, koja je pozvala na promenu režima u Iranu, ne znajući, navodno, da je ta organizacija prethodno bila na listi terorističkih organizacija.

Flornoj, koja je pre nekoliko godina sa sadašnjim američkim državnim sekretarom Entonijem Blikenom osnovala konsultantsku kuću „WestExec Advisors", kasnije je tvrdila da nije bila upoznata sa detaljima iz prošlosti iranskih disidenata.

„Da je znala, ne bi učestvovala", rekla je portparolka njene konsultantske kuće, navodeći da Mišel Flornoj više nikada neće učestvovati na skupovima koje organizuje Mudžahedin-e Kalk. Nastup Flornojeve je, međutim, najviše uzrujao Irance, jer je svega nekoliko meseci ranije ona slovila kao ozbiljan kandidat za mesto sekretara odbrane, na čemu je insistirala čitava svita visokorangiranih demokrata.

Da stvar bude interesantnija, Mišel Flornoj je osnovala i Centar za novu američku bezbednost, u čijem se izveštaju o stanju u Iranu iz 2020. godine navodi da MeK „nije relevantna ni efikasna organizacija". „Mudžahedin-e Kalk ima male šanse da igra smislenu ulogu u destbilizovanju ili rušenju Islamske republike, dok međunarodna podrška toj organizaciji izaziva bes među liderima Irana", navodi se u izveštaju.

Ko je ko u MeK-u?

Vođa organizacije, Masud Radžavi nije viđen još od 2013. godine, pa zapadne obaveštajne službe zaključuju da je mrtav. U međuvremenu, ključna ličnost pokreta postala je njegova supruga Marjam Radžavi, koja je u zapadnoj Evropi i Americi uspela da dobije podršku desničara i neokonzervativaca, rešenih da kad-tad napadnu Iran.

Marjam Radžavi je do statusa zvezde u neokonzervativnim krugovima u SAD došla pošto je pozive na nasilje zamenila odlučnošću da u Iranu odbrani ljudska prava.

Pripadnici MeK-a navodno su bili odgovorni za neke od napada na ključne osobe u iranskom nuklearnom programu. Od 2007. do 2012. izvedeno je sedam takvih napada, a američki mediji tvrdili su da su ih organizovali izraelski obaveštajci, a obavljali ih pripadnici Mudžahedin-e Kalka. Organizacija je odbijala svaku vezu sa tim akcijama.

Osim za terorizam, Teheran tereti MeK i za otvorenu izdaju. Državna agencija Fars, pozivajući se na izveštaje američkog Federalnog istražnog biroa, objavila je da je ogranak te organizacije u San Dijegu pozdravio posadu američke krstarice „Vinsens", koja je 1988. godine oborila iranski „erbas" u kojem se nalazilo 290 osoba, uključujući i 65 dece. Amerikanci su tvrdili da je posada krstarice identifikovala putnički avion kao nadolazeći F-14 iranskog ratnog vazduhoplovstva.

Budući da su službenici Ef-Bi-Aja pomno pratili sve iranske emigrante, znali su da je podružnica MeK-a u San Dijegu prilično oduševljeno pozdravila ovaj događaj, smatrajući da će novonastala kriza dodatno razoriti odnose dveju država, što će im, u svakom slučaju, biti od koristi.

Put u Albaniju

Posle epizode u Iraku, Amerikanci su za Mudžahedin-e Kalk potražili novo stanište. Vlasti u Tirani, na čijem se čelu nalazio Salji Beriša, to su videle kao ozbiljnu šansu da se dodatno približe Vašingtonu, pa su pristali da se 300 pripadnika MeK-a naseli u toj zemlji. Opozicija je podržala ovakav potez, a nekoliko godina kasnije njihov broj je, u saglasnosti sa vladom Edija Rame, dostigao tri hiljade.

Nedaleko od Drača, uz zdušnu finansijsku pomoć iranske emigracije i Amerikanaca, izgradili su za njih pravi kompleks, koji vlasti u Teheranu vide kao jedan od glavnih centara antiiranske propagande u svetu.

Albanske vlasti su iznenada 2019. objavile da je nekoliko pripadnika iranskih paravojnih formacija planiralo napade na Mudžahedin-e Kalk. Iranski obaveštajci su se, navodno, povezali sa turskom mafijom i uz pomoć nekolicine bivših pripadnika MeK-a prikupljali informacije o aktivnostima disidenata u Albaniji.

Policija je navela da je pokušaj napada sprečen u martu te godine, ali je ostalo nejasno da li je tokom policijske akcije bilo uhapšenih. Godinu dana ranije, Ramina vlada proterala je iranskog ambasadora i još jednu osobu, objašnjavajući taj potez namerom da ugroze stabilnost Albanije.

Tezu o umešanosti turskog podzemlja i iranskih obaveštajaca u navodnom planiranju napada na kompleks kod Drača, albanska policija zasnivala je na materijalu koji su prikupili o izvesnom Ervinu Aramu, austrijskom državljaninu, koga su pre nekoliko meseci ispitali na aerodromu u Tirani.

U daljem nastavku sage, operacijom je rukovodio pripadnik snaga Republikanske garde, koji je vrbovao pripadnike Mudžahedin-e Kalka kako bi mu prenosili informacije o razvoju situacije u Draču.

Sajber ratnici

Daleko od Irana, grupa Mudžahedin-e Kalk preusmerila je svoje aktivnosti na sajber rat protiv islamskih vođa Irana, pa su krajem januara 2022. godine na državnim televizijama emitovali deset sekundi dugu poruku i pozvali na ubistvo vrhovnog lidera te države, ajatolaha Alija Hamneija.

Osim poziva na ubistvo, hakeri su veličali i lidere organizacije Mudžahedin-e Kalk, što, navodno, nije imalo preteranog uticaja na gledaoce, pošto Iranci već decenijama MaK vide pre kao izdajnike, nego potencijalne spasioce.

Suštinski, upad u etar iranskih medija predstavljao je najveći uspeh ove organizacije otkako je Fejsbuk u aprilu prošle godine izbrisao oko 300 naloga povezanih sa MeK-om, objašnjavajući ovakav potez „širenjem lažnih vesti".

Fejsbuk je tada saopštio da je mreža naloga koji se povezuju sa Mudžahedin-e Kalkom bila posebno aktivna tokom 2017. godine i u drugoj polovini 2020. godine.

Brisanje naloga sa Fejsbuka, svakako, predstavljao je tek mali problem u odnosu na stvarne pretnje sa kojima su prethodnih godina bili suočeni iranski disidenti, koji tvrde da su iranske obaveštajne službe odgovorne za smrt Ahmada Mole Nisija i Alija Motameda u Holandiji 2015. i 2017. godine. Njih su, navodno, po nalogu iranskih obaveštajaca, ubili lokalni mafijaši, a cela kontroverza navela je Evropsku uniju da Iranu uvede paket novih sankcija.

Iranske vlasti „sajber brigadu" MeK-a smatraju odgovornim i za seriju hakerskih napada na iranske informacione centre, poput onih koji su doveli do stvaranja ogromnih redova za gorivo krajem oktobra prošle godine, pa sve do stvaranja konfuzije u železničkom saobraćaju par meseci ranije.

Pristalice MeK-a, ili Izraelci, u prethodnih desetak godina izveli su stotine hakerskih napada na iranske komunikacije, što je u aprilu prošle godine dovelo do nestanka struje u nuklearnom centru „Natanc", ali i na svetlo dana izbacilo fotografije zlostavljanja zatvorenika u jednom od iranskih zatvora.

Trijumfalni povratak, ili snovi sa obale Jadrana

Iako daleko od Irana, Mudžahedin-e Kalk i dalje se nadaju trijumfalnom povratku. Liderka organizacije Merjam Radžavi već godinama pokušava da ostatak sveta ubedi da je nasilje prošlost izgnanih mudžahedina, te da MeK predstavlja najbolju alternativu režimu Islamske republike.

To joj, kako se čini, uspeva samo jednom godišnje kada za dvadesetak hiljada dolara uspe da nagovori veterane američke političke scene da govore na njenim skupovima u Parizu.

Svet je, takođe, prilično skeptičan prema zapadnim avanturama okončanim promenama režima, posebno u Iraku 2003. godine kada su vlast Sadama Huseina zamenile aninimcima iz dijaspore.

Ozbiljne su i rezerve prema sposobnosti Izraela i Amerike da vojnim udarima promene režim u Iranu, čak i u slučaju ubistva ajatolaha Alija Hamneija, koje je navodno, tokom prvih dana rata sprečio Donald Tramp.