Južnokorejske bezbednosne muke – kako Trampovi postulati u vezi sa američkim interesima uznemiravaju Seul

Republici Koreji predstoje predsednički izbori, zakazani za 3. jun, koji su posledica neustavnog pokušaja smenjenog lidera države Jun Suk Jola da suspenduje parlament i svo političko delovanje partija i koji bi trebalo da doprinesu političkoj stabilizaciji zemlje.

Već sada je izvesno da će se, od momenta kada se posle tih izbora konstituiše nova vlada, Seul naći pod pritiskom Vašingtona da se ponovo uključi u geostrateške aktivnosti SAD širom sveta – verovatno snabdevanjem vojske SAD – posredno i Ukrajine – municijom i daljim opremanjem evropskih članica NATO-a tenkovima, haubicama, višecevnim bacačima raketa, te drugim naoružanjem. Takođe, očekuje se da će Vašington od nje tražiti i da poveća finansijska izdvajanja za nove nabavke oružja i municije za potrebe sopstvene armije.

Južnokorejski mediji ovih dana naročito pišu o, za njih, zastrašujućoj mogućnosti da bi vlada novog američkog predsednika Donalda Trampa, vođena isključivo svojim, kako se navodi, sebičnim interesima, u sklopu paradigme "prvo Amerika", mogla da se opredeli da zanemari odbranu njihove zemlje od severnog suseda i posveti se isključivo pariranju Kini, koje je za Vašington veći prioritet.

Konkretno, reč je problemu takozvane "strateške fleksibilnosti" američkih snaga u Južnoj Koreji, odnosno, želji Vašingtona da svoje trupe stacionirane u toj zemlji koristi za odvraćanje NR Kine i, moguće, čak za učešće u eventualnom ratu za Tajvan.

Da li američka fleksibilnost za Jug predstavlja okoštavanje

Strateška fleksibilnost podrazumeva formiranje jedinica čija bi svrha bila i intervencija van Južne Koreje i prebacivanje dela američkih snaga u druge države i regije. Sve to praktično znači da bi odbrana južne polovine Korejskog poluostrva u većoj meri bila prepuštena domaćoj vojsci, što jeste dobitak u smislu suvereniteta, ali bi predstavljalo ograničenje širine delovanja snaga na njenoj teritoriji i slabljenje ukupnih kapaciteta za odbranu zemlje.

Sama ideja o strateškoj fleksibilnosti, naravno, nije nova i korejski novinari navode komunike koji su 2006. godine objavili tadašnji ministri inostranih poslova Kondoliza Rajs i Ban Ki Mun, u kojem stoji da Republika Koreja u potpunosti razume potrebu za strateškom fleksibilnošću američke vojske na njenoj teritoriji, dok SAD prihvataju da Republika Koreja neće učestvovati u regionalnom konfliktu u severoistočnoj Aziji ukoliko do njega dođe prilikom realizacije te strateške fleksibilnosti.

U to vreme, međutim, "strateška fleksibilnost" se, pre svega, odnosila na transfer američkih vojnika iz Južne Koreje u Irak i Avganistan, odnosno, borbu protiv ustanika i terorističkih grupa u tim zemljama.

Kao konkretan primer skorašnjeg prebacivanja američkih snaga sa Korejskog poluostrva u druge delove sveta, međutim, južnokorejski mediji sada navode privremeni transfer baterije protivraketnog i protivavionskog sistema "patriot" na Bliski istok, zbog pretnje po američke baze i Izrael koja dolazi iz Irana i Jemena.

Upravo su angažovanje Amerikanaca na Bliskom istoku i njihove ogromne isporuke oružja Ukrajini ono što kratkoročno i srednjeročno brine vojni i politički vrh u Južnoj Koreji, dok su američke ambicije za vojno zauzdavanje Kine u cilju održavanja sopstvene hegemonije u indopacifičkom regionu za njih potencijalno dugoročan i još dublji problem.

Naravno, američke birokrate i tink tenk analitičari – južnokorejski list Korea herald, recimo,  citira Brusa Beneta iz Rand korporacije, koja je bliska vladi u Vašingtonu i Pentagonu – brzi su da naglase kako je obuzdavanje kretanja kineskih snaga i pariranje Narodnooslobodilačkoj armiji Kine uopšte u interesu samog Seula jer Kina "želi da dominira celim regionom", uključujući tu i Južnu Koreju.

Muke sa saveznicima

Još jedna briga za buduću vladu u Seulu je i to da bi Tramp mogao da, ponovo, glasno zatraži da ona više finansijski doprinese pokrivanju troškova stacioniranja američkih trupa, kao i da uopšte poveća svoj vojni budžet.

Zapravo, ta zabrinutost je zbog iskustava iz doba prvog Trampovog mandata postojala još pre predsedničkih izbora u SAD, pa je shodno tome Seul još prošlog novembra sa odlazećom Bajdenovom administracijom, lukavo i unapred, postigao dogovor o finansiranju američkih trupa u periodu od 2026. do 2030. i tako izbegao potrebu da pregovara sa agresivnijim Trampom.

Međutim, da strahovanja o pritiscima u vezi novca imaju osnova potvrdio je i Benet, koji je južnokorejskim novinarima izjavio da bi Tramp mogao da od vlade u Seulu traži da poveća izdvajanja za armiju kako bi kroz nabavke savremenog naoružanja i rast rezervi municije mogla da pruži veću slobodu američkoj vojsci – stacioniranoj na svojoj teritoriji – da deluje van Korejskog poluostrva.

U Južnoj Koreji se nalazi 28.500 američkih vojnika, a vojnopolitički analitičari u toj dalekoistočnoj zemlji pored problema strateške fleksibilnosti i činjenice da se združene američko-južnokorejske jedinice nalaze isključivo pod američkom komandom, razloge za brigu nalaze i u mogućnosti da bi SAD pod Trampom mogle da sklope separatni bezbednosni sporazum sa Severnom Korejom koji bi pogodovao Vašingtonu, ali njihovu zemlju suštinski ostavio na cedilu.

Anksioznost potiče iz toga što je Tramp za vreme svog prvog mandata čak tri puta pregovorao sa severnokorejskim liderom Kim Džong Unom, bez učešća predstavnika Južne Koreje. Po tom po Seul nepovoljnom scenariju, Tramp bi mogao da pristane da ukloni ekonomske sankcije protiv Pjongjanga i prizna Severnoj Koreji pravo da poseduje nuklearno oružje u zamenu za odustajanje od daljeg razvoja interkontinentalnih raketa koje dosežu teritoriju SAD i od instaliranja balističkih projektila sa nuklearnim glavama u podmornice.

Teški zadaci za novu vladu

Vlada smenjenog južnokorejskog predsednika Jun Sok Jola bila je voljna ne samo da nastavi sa čvršćim povezivanjem sa NATO paktom, za koji Vašington poslednjih godina traži aktivnu ulogu u vojnom opkoljavanju Kine u Aziji, već i da otvoreno podrži američku politiku prema Tajvanu, od čega su se prethodni administrativni ešeloni u Seulu uzdržavali.

Nova vlada u Seulu imaće težak zadatak da se suoči sa činjenicom da je Severna Koreja, kroz obnavljanje i jačanje vojnopolitičkog saveza sa Rusijom, čini se, stekla stručna znanja i tehnološku dobit u oblasti vazduhoplovstva i protivvazdušne odbrane, izgradnje podmornica i balističkih raketa sposobnih da nose nuklearne bojeve glave.

Ona će verovatno, da bi očuvala dobre ekonomske odnose sa Pekingom, bar donekle morati i da odoli pritiscima Vašingtona da se direktno i materijalno, ili indirektno, kroz veća ulaganja u sopstvenu vojsku i oslobađanje američkih jedinica za delovanje van Južne Koreje, uključi u podršku Vašingtonu u formiranju vojnog obruča oko obala Kine i jačanju de fakto nezavisnosti Tajvana.