Borba polova u Južnoj Koreji – studentkinje ženskih univerziteta ne žele muške kolege

Kraj prošle godine u Republici Koreji, pored pokušaja uvođenja vanrednog stanja (Korejska melodrama – da li je južnokorejski predsednik nepotrebno izvršio političko samoubistvo), obeležili su i neobični studentski protesti.

Reč je o demonstracijama nekoliko hiljada studentkinja na više ženskih univerziteta u Seulu, čiji je cilj bio da se onemogući prijem muških akademaca na njihove fakultete.

Naime, ženski univerziteti Dongduk i Songšun počeli su da razmatraju mogućnost da prime, najpre strane, muške studente kako bi proširili svoju ekonomsku bazu, navodno, bez konsultacije sa predstavnicima studenata, što je izazvalo njihovo nezadovoljstvo.

Južnu Koreju tako je zahvatio novi talas okršaja među polovima, koji traje poslednjih sedam-osam godina.

Borba polova prelila se i na univerzitete

Republiku Koreju, zemlju u kojoj, uprkos prisustvu mnoštva drugih religija i pogleda na svet, u svakodnevnom životu tradicionalno prevladava patrijarhalni konfučijanski pogled na porodicu i međurodne odnose, počev od druge polovine prethodne decenije zahvatila je žestoka borba polova. Ona se rasplamsala nakon nekoliko skandala u kojima su na internetu bili postavljeni intimni i ponižavajući snimci žena, te se podudarila sa pokretom "Me Too", koji je dolazio sa Zapada. 

Nažalost, umesto postepene, mirne emancipacija žena, jačanje feminističkog pokreta i sve glasniji zahtevi da se južnokorejke oslobode patrijarhalnih, konfučijanskih zahteva u vezi brige o domaćinstvu i majčinstvu te zaštite od maltretiranja i grubosti, čini se, prizvali su protivudar južnokorejskih muškaraca i ogorčenu borbu između polova. 

Jer, u Južnoj Koreji i danas, kao široko rasprostranjene i često nekažnjene pojave, opstaju radna eksploatacija, mobing i nasilna praksa seksualne objektivizacije žene, poput prikrivenog fotografisanja u toaletima i svlačionicama, uhođenja i silovanja. U tim uslovima javio se i ekstremni feministički pokret, poznat kao "Četiri ne", čije su pristalice javno počele da zagovaraju "ne" braku, materinstvu i, uopšte, zabavljanju i seksu sa muškim polom.

U odnosu na diskurs koji je naglašavao patnju i nejednakost žena, međutim, razvila se reakcija, u kojoj su i južnokorejski muškarci podigli glas, ukazujući na privilegije koje tradicionalne vrednosti pružaju ženama i nejednakost.

Mada bitka među polovima, naročito intenzivna pred pandemiju novog koronavirusa, donekle jenjava poslednjih godina, bar kada je reč o uticaju koji ima na politiku i izborne kampanje, ovih dana ona je ponovo došla u žižu južnokorejske javnosti i to u formi rasprava i prepirki vezanih za budućnost univerziteta koje isključivo pohađaju žene.

Ovo stoga što su studentkinje Ženskog univerziteta Dongduk u Seulu u novembru pokrenule žestoki protest protiv rukovodstva te obrazovne institucije jer ono planira da izvrši reformu i u studentske klupe primi muškarce. Protest se potom proširio i na Ženski univerzitet Sungšin, koji namerava da od sledeće školske godine primi mladiće na samo jedan od svojih fakulteta.

Najvažniji faktor koji stoji iza tih promena je ekonomski, odnosno demografski, jer Južna Koreja pati od neverovatno niskog nataliteta, usled kojeg se tokom godina osetno smanjila mlada populacija, što sve više finansijski ugrožava opstanak univerziteta.

Ugledne institucije

Ženske škole krajem devetnaestog veka u zemljama istočne Azije počeli su da osnivaju hrišćanski misionari sa Zapada, koji su u njima videli ne samo način za očuvanje morala i sprečavanje predbračnog greha među mladima, već i način da mladiće zaštite od mentalnog i fizičkog slabljenja za koje su verovali da je neizbežno ako oni provode vreme zajedno sa devojkama.

Interesantno je da je to konzervativno razmišljenje našlo plodno tle u državama i kolonijama poput Japana, Koreje, Kine, Hong Konga i Singapura, jer je na tim prostorima u međupolnim odnosima dominirao konfučijanski kulturološki obrazac koji je takođe diktirao fizičko podvajanje polova i čednost. 

Te škole i univerziteti odigrali su bitnu emancipatornu ulogu za žene u narednih nekoliko decenija zbog patrijarhalne atmosfere u kojoj sama istočnoazijska društva nisu bila voljna da ulažu u obrazovanje žena, jer se smatralo da je njihova uloga da vode domaćinstvo i podižu decu. To i objašnjava zašto su se iza velikog broja tih univerziteta našli strani osnivači. I prvi ženski univerzitet na Korejskom poluostrvu korene ima u obrazovnom radu američkih misionara – reč je o Ženskom univerzitet Ehva, koji ima preko 20.000 studentkinja na osnovnim i postdiplomskim studijama.

Vremenom ženske škole i univerziteti su postali simbol dobrog vaspitanja i kvalitetnog obrazovanja u istočnoj Aziji, pa je pohađati ih postalo stvar prestiža i društvenog statusa.

Sada, početkom 21. veka, međutim, takve institucije sve teže opstaju, ne samo u Južnoj Koreji, već i Japanu i Tajvanu zbog puno decenija izrazito niskog nataliteta. 

U Republici Koreji, recimo, on je u 2023. godini iznosio samo 0,72 deteta po ženi u reproduktivnom dobu, a na Tajvanu u 2024. godini 0,9. Treba imati na umu da je, da bi se populacija na određenoj teritoriji u idućoj generaciji održala na istom nivou kao u prethodnoj, tamošnje žene moraju da prosečno rode 2,1 dete.

Dalje otvaranje ženskih univerziteta i uključivanje muške populacije zato se čine neminovnim. U Južnoj Koreji danas radi samo sedam čisto ženskih (četvorogodišnjih) univerziteta, a čak šest od njih se nalaze u prestonici Seulu.

Diskriminacija muškaraca?

Interesatno je da se pomenutim protestima studentkinja na univerzitetu Dongduk suprotstavila organizacija "Solidarnost među muškarcima", koja poseduje i vozila karakteristične crne boje koja koristi za sopstvene demonstracije usmerene protiv feministkinja. Ovi vatreni aktivisti pokušaje da se očuvaju čisto ženski univerziteti doživljavaju, čini se, lično – kao odbacivanje i nipodaštavanje muškaraca. 

Oni, kao i mnogi obični južnokorejski mladići, smatraju da u društvu postoji i diskriminacija muškaraca, koja se ne očituje samo u tradicionalnom diktatu usled kojeg na njihovim plećima leži obaveza da obezbede mesto za stanovanje i izdržavaju suprotni pol, već i u nejednakosti u obrazovnom sistemu. 

Odnosno, jedan broj južnokorejskih mladića je ogorčen zbog činjenice da devojke imaju priliku da se upišu i na kombinovane i na isključivo ženske univerzitete, dok oni mogu da se okušaju samo na prijemnim ispitima za univerzitete koje pohađaju oba pola. Nepravda leži u tome, smatraju oni, što devojke ne samo što mogu da biraju između više univerziteta već se i (bar teoretski) suočavaju sa manjom konkurencijom na prijemnom ispitu za ženske univerzitete jer muškarci u njima ne mogu da učestvuju. 

Oni se žale i na kvote koje su, pod izgovorom ostvarivanja rodne ravnopravnosti, bez obzira na ocene, rezervisane za ženske studente na fakultetima koji mlade pripremaju za profesije u kojima (u Južnoj Koreji) tradicionalno radi puno muškaraca: medicinu, farmaciju, pravo i druge. 

Hajka na feministkinje

I dok to jesu činjenice, u Južnoj Koreji se, čini se, razvila ogorčena međupolna bitka puna emotivnog naboja koji zamagljuje razum i fakte. U njoj devojke nastoje da iz svoje okoline uklone muškarce, koji se onda na njih osvetnički obrušavaju izrugivanjem i omalovažavanjem. 

Sam termin "feministkinja" je postao pogrdan među mladim Južnokorejcima – to je sada etiketa koja se devojkama lepi samo na osnovu toga što imaju kratku frizuru ili pripadaju ženskom univerzitetu. Medijski široko poznat je slučaj mlade radnice samoposluge koju je prošle godine napao jedan razjareni mladić zbog toga što ima kratku kosu, optužujući je da je feministkinja. On joj je tom prilikom za sebe rekao da je muški šovinista. 

Tendencija da se kratka kosa izjednačava sa feminizmom naročito se proširila tokom Olimpijskih igara u Tokiju 2021, kada je južnokorejska takmičarka u streličarstvu An San, koja je osvojila čak tri zlatne medalje, uprkos tom uspehu bila oštro kritikovana na društvenim medijima zbog svoje frizure. Nakon toga, hiljade žena u Južnoj Koreji, među kojima i političarke i druge javne ličnosti, demonstrativno su se ošišale kako bi joj izrazile podršku.

Odbrana ženskih univerziteta

Na društvenim mrežama južnokorejski mladići danas o ženskim univerzitetima govore kao o leglu feminizma, te se kunu kako se neće zabavljati sa studentkinjama sa tih fakulteta ili ih zapošljavati u svojim firmama. 

Devojke koje pohađaju ženske univerzitete, međutim, tvrde da su oni, upravo zbog naelektrisane društvene atmosfere, potrebniji nego ikada pre, jer pružaju utočište od fizičkog i digitalnog seksualnog zlostavljanja, te onima koje ih pohađaju daju slobodu da u miru proučavaju rodne studije i debatuju o društvenim problemima. 

Po njima, oni su neophodni i stoga što, odgajajući kompetentne visokoobrazovane kadrove, funkcionišu tako da ublaže neuralgije u južnokorejskom društvu, kao što je slaba zastupljenost žena u rukovodećem kadru preduzeća.