Britanska božićna pantomima – demokratija na daskama koje život znače

Britanska pantomima ne samo da nije bez reči nego predstavlja pravu eksploziju muzike, dvosmislenih i lascivnih šala i prenaglašenosti svih vrsta.

Korene vuče iz italijanske komedije del arte, iz šesnaestog veka.

Od Italije do Engleske

Sajmon Slejden, istoričar pantomime i kustos Muzeja Viktorije i Alberta, ističe da je taj pozorišni žanr bio toliko popularan da je "putovao kroz Evropu i Francusku do Ujedinjenog Kraljevstva, gde je oberučke prihvaćen“.

"Ta vrsta predstave je evoluirala. Pantomima, kakvu danas poznajemo, ustoličila se krajem devetnaestog veka“, naglašava Sajmon Slejden.

Ijan Halard, koji ove sezone igra u pantomimi "Čarobni pasulj“, definiše je kao "mešavinu komedije, vodvilja i niza muzičkih scena“.

"Ponekad se peva i aktuelna pop muzika. Priča je zasnovana na nekoj bajci ili priči iz naroda. Dobro se bori sa zlom. Muškarci igraju ženske, a žene ponekad igraju muške uloge. Publika aktivno učestvuje“, kaže on.

Koreni u „Gozbi za lude“

Tradicija pantomime je u svojoj suštini demokratska.

Na sceni zajedno mogu da se nađu glumci amateri i legende poput ser Ijana Makelena, pa i sama kraljica Elizabeta Druga.

Mešanje klasa datira još iz vremena dinastije Tjudora i tradicionalne „Gozbe za lude“, kada su pod maskama svi bili jednaki.

U vreme Drugog svetskog rata, tada princeze Elizabeta i Margareta, priredile su pantomimu u dobrotvorne svrhe.

Glumac Klajv Rouv, koji igra u popularnoj pantomimi „Dik Vitington i njegova mačka“, naglašava da je „uz sav haos na sceni, suština poruke prihvatanje i razumevanje i ideja da biti drugačiji nije ništa loše“.

Dama pantomime – motor anarhije

U središtu svake predstave je dejm ili dama pantomime.

To je obično glumac, obučen u ženu, što je tradicija, koja datira još iz vremena šekspirijanskog pozorišta kada su muškarci igrali sve uloge.

Sajmon Slejden, istoričar pantomime i kustos Muzeja Viktorije i Alberta, damu pantomime opisuje kao „majku ili dadilju, majčinsku figuru, koja je motor predstave, daje joj ritam i dozu anarhije, ali i lascivnosti“.

Glumac Ijan Halard svoj kostim za završnu scenu, koji predstavlja složenu baroknu haljinu, opisuje kao „prilično skroman“.

"Mogu da se krećem i prođem kroz vrata“, ističe on.

Kao i Šekspirovo doba kada je publika dolazila u pozorište satima pre glumaca, jela i pila i lošu glumu kažnjavala gađajući izvođače ostacima hrane, i današnja publika burno i bučno reaguje na pantomimu.

Glumica Kejt Buč, koja igra u pantomimi "Petar Pan“, smatra da je panto „britanska institucija“.

"Interakcija sa publikom je uzbudljiva i zabavna i stvara pravu božićnu atmosferu“, primećuje ona.

Glumac Ričard Enerdži ističe da je prisutan i element „nostalgije, jer je za mnoge odlazak na pantomimu prvo pozorišno iskustvo“.

Glumac Ijan Halard se slaže i dodaje da je "prisutna svest da prvi put uvodimo novu generaciju dece u pozorište“.

Deca najviše vole negativce, kojih se plaše, ali im se istovremeno i rugaju.

Holividski glumac Henri Vinkler, koji je prešao Atlantik da bi igrao Kuku u pantomi „Petar Pan i Kuka“, deci poručuje:

„Ako me budu kritikovali, moraće da se nose sa ovom kukom. Unapred ih upozoravam.“

Moj izbor ovog Božića je „Pepeljuga“, pantomima u kojoj dejm Džudi Denč deli scenu sa studentkinjama glume i to u „Kraljevoj glavi“ – pabu, koji je ujedno i jedno od najstarijih londonskih pozorišta. Pravo narodno veselje.