Korejska melodrama – da li je južnokorejski predsednik nepotrebno izvršio političko samoubistvo

Trećeg decembra kasno uveče po lokalnom vremenu, južnokorejski predsednik Jun Suk Jol je u iznenadnom obraćanju naciji putem televizije objavio da uvodi vanredno stanje kako bi zemlju zaštitio od "pretnje severnokorejskih komunističkih snaga". 

Te "komunističke", "antidržavne" snage koje po Junu žele da unište "slobodnu Republiku Koreju" u korist režima u Pjongjangu, zapravo su poslanici južnokorejske opozicione Demokratske partije, koja je na parlamentarnim izborima u aprilu ove godine odnela ubedljivu pobedu nad Junovim konzervativcima. 

Ona je većinu u zakonodavnom telu proteklih meseci iskoristila da inicira istragu protiv Junove supruge za korupciju, kao i za učestale pozive za smenu nekih od Junovih ministara, pa i njega samog.

Vanredno stanje prvi put posle 44 godine 

Konkretni povod za nesvakidašnji potez predsednika Juna bilo je to što je parlament umanjio budžet za narednu godinu za 4,1 bilion vona (oko 2,9 milijardi dolara). To bi Junovoj vladi, naravno, donekle otežalo upravljanje državom, ali treba reći da je čitav iznos budžeta koji je predložila bio 470,7 milijardi dolara, te da je reč o minimalnoj redukciji.

Jun je, dakle, smatra se, iz frustracije zbog nemoći da, usled delovanja opozicije u parlamentu, upravlja državom kako želi i iz ličnih razloga – želje da suprugu zaštiti od eventualnog novog pokušaja za otvaranje istrage i sebe od smene – proglasio vanredno stanje, koje zabranjuje svako okupljanje i političko delovanje. 

To je bilo prvi put još od 1980. godine da je u zemlji proglašeno vanredno stanje i, što je još važnije, prvi put od kada se Republika Koreja otrgla od diktature i počela s redovnim održavanjem demokratskih izbora.

Grom iz vedra neba

Jun je time neprijatno iznenadio i političku elitu i građanstvo u svojoj zemlji, pa i komentatore i analitičare u celom regionu Istočne Azije, jer mada je borba između njega, predsednika koji ima pravo da predloži premijera i preko Državnog saveta formuliše politiku izvršne vlasti, i parlamenta, koji vrši korekciju te politike i kojim dominira opozicija, bila žestoka, nije bilo naznaka da bi on mogao poći tim putem. 

Ovde treba naglasiti da, kao i u drugim zemljama, nosilac većine u južnokorejskom parlamentu po ustavu ima pravo da ospori budžet i predloge zakona koje podnose predsednik i Vlada i da stoga Jun zapravo nije imao realnih osnova da proglasi vanredno stanje.

Takođe, Jun je ranije ove godine uspeo da predsedničkim vetom izblokira inicijativu poslanika u parlamentu da se povede istraga protiv njegove supruge zbog nameštanja vrednosti deonica preduzeća, pa se i s te strane, bar spolja gledano, njegov udar na parlament čini izlišnim i emotivnim – jednom vrstom osvete za pretrpljeno poniženje i gubitak ugleda u očima javnosti.

Brz poraz

Štaviše, tim potezom Jun je, čini se, iznenadio i svoju konzervativnu partiju Snaga naroda. Odnosno, izgleda da se opredelio politički za čin sa dalekosežnim posledicama a da nije obezbedio saglasnost rukovodilaca stranaka – njen lider Han Dong Hun smesta se ogradio od Junovog neočekivanog postupka i rekao da će glasati protiv uvođenja vanrednog stanja.

I zaista, mada se Jun obratio javnosti oko 10 časova i 20 minuta uveče, manje od tri sata kasnije poslanici parlamenta su uspeli da se okupe u dovoljnom broju i, uprkos prisustvu pripadnika specijalnih jedinica – trebalo je da osujete njihovo okupljanje, izglasaju poništenje odluke o uvođenju vanrednog stanja. 

Naime, kao mehanizam protiv samovolje predsednika, južnokorejski ustav predviđa da vanredno stanje može biti poništeno ili ukinuto ako za to glasa više od polovine poslanika parlamenta, što se i desilo – skupština Republike Koreje ima 300 fotelja, a iza ponoći, rano ujutru 4. decembra, okupilo se 190 poslanika koji su jednoglasno oborili Junovu objavu vanrednog stanja. (Inače, partija predsednika Juna u parlamentu drži 108 poslaničkih mesta, dok rivalska Demokratska partija ima čak 170 predstavnika.)

Nekoliko sati kasnije, oko pet časova ujutro, održan je sastanak vlade koji je sazvao Jun, na kojem je doneta odluka da se povuče dekret o uvođenju vanrednog stanja.

Izbegnuta katastrofa?

Junov politički nezreo potez neizbežno priziva sumnje u vezi stabilnosti državnog aparata u Republici Koreji i predstavlja ljagu na imidžu te države kao demokratije. On, takođe, daje municiju komunističkom režimu u Pjongjangu za kritiku, pa možda i izrugivanje. 

No, može se smatrati da je sve prošlo dobro po narod i državu, odnosno da je izbegnuta velika nesreća. Jer da je vanredno stanje duže ostalo na snazi, s obzirom na izrazitu političku polarizaciju južnokorejskog društva (na pristalice konzervativnih, odnosno, progresivnih snaga) i izrazitu nepopularanost predsednika, zemlju bi verovatno zahvatio talas oštrih, parališućih protesta, a pored te političke i društvene nestabilnosti koja bi ugrozila njenu bezbednost ne samo iznutra već i spolja, Južna Koreja bi pretrpela i mnogo veću štetu na međunarodnom planu jer bi njen ugled kao demokratske države bio obezvređen.

Visoka cena političkog promašaja  

Kratki, nestrpljivi izlet u političku diktaturu, međutim, sigurno će Juna lično i njegovu partiju puno koštati. 

Opoziciona Demokratska partija već je predala zahtev za njegov opoziv sa dužnosti predsednika zašta sada ima ozbiljan argument pošto se njegov pokušaj da uvede vanredno stanje čini sasvim neopravdanim i ishitrenim. 

Demokrate će u tome imati i podršku naroda, jer građanstvo i odranije veruje da predsednik Jun, inače bivši najviši državni tužilac, ne upravlja dobro državom i, uprkos tome što bi trebalo da bude odlučan čuvar zakona, svoju suprugu štiti od ruke pravde i tako krši važni princip da svi građani treba da budu jednaki pred zakonom. To pokazuju istraživanja javnog mnjenja u kojima je poslednjih meseci samo 16 do 22 posto ispitanika odobravalo njegov rad. 

To razočaranje u dobroj meri potiče otud što je šezdesettrogodišnji Jun u prošlosti, kao tužilac suda u Seulu, radio na prikupljanju dokaza za tužbe za zloupotrebu položaja protiv (bivših) šefova države predsednika Li Mjun Baka i predsednice Pak Gun Hje, te bi stoga, bar u teoriji, trebalo da bude uzoran kormilar zemlje. Inače, u proteklih nekoliko godina Junovoj supruzi se prebacivalo sve, od primanja mita u formi skupocene markirane robe i mešanja u određivanje partijskih kadrova za izbornu kandidaturu, do nameštanja vrednosti deonica. Pritisak medija i opozicije, pa i pojedini glasovi unutar njegove partije, upravo su ga početkom prošlog meseca prisilili da se javno izvini za ponašanje supruge.

Dalje, građani Republike Koreje imaju veliki otpor prema korupciji u najvišim ešelonima vlasti i znaju puno toga o diktaturi koja je u njihovoj zemlji trajala praktično sve do kraja osamdesetih godina, tako da će nesumnjivo biti voljni da masovno pruže podršku poslanicima u kažnjavanju Junove samovolje.

Bude li predsednik Jun smenjen, što se sada čini izglednim, uslediće novi izbori, na kojima će, s obzirom na sve pomenute faktore, Junova partija verovatno doživeti ubedljiv poraz.

Jedna od posledica zaokret u spoljnoj politici?

To znači da će u narednih nekoliko meseci država najpre biti okrenuta unutarpolitičkim pitanjima, te manje angažovana u pružanju potpore aktivnostima vojno-političkog saveznika SAD u regionu i šire, kao i da će uskoro, nakon tih izbora, doći do promene u spoljnopolitičkom kursu Seula, ocenjuju analitičari u istočnoj Aziji. 

Jer dok su Junovi konzervativci po pravilu prilično neprijateljski nastrojeni prema Severnoj Koreji i skloni jačanju vojnog saveza sa Vašingtonom i Tokiom, što se dobro videlo i iz njegovih diplomatskih nastupa (Južna Koreja zarad Vašingtona otvoreno protiv Kine) ( Diplomatski okršaji Rusije i Južne Koreje zbog mogućih isporuka oružja Ukrajini), njihovi rivali iz Demokratske partije obično donose mere za spuštanje tenzija i zbližavanje sa Severnom Korejom, zauzimaju određenu distancu prema Vašingtonu i teže tome da neguju bolje odnose sa Kinom i Rusijom.