Idit Ohel pet meseci od otmice sina: Želim samo da se Alon vrati kući, verujem u mir

U napadu Hamasa 7. oktobra oteto je više od 200 ljudi, više od hiljadu je ubijeno. U ratu Izraela protiv Hamasa u Gazi od tada je stradalo 31.490 Palestinaca. Oko pedesetoro Izraelaca oslobođeno je iz Gaze tokom kratkog prekida vatre, u razmenu za palestinske zatvorenike. Dvadesetogodišnji Alon nije bio među njima.

Njegova porodica u brojnim gradovaima izvan Izraela, i u Srbiji, podseća na svog sina i preostale taoce kroz postavku "Žuti klavir", jer je Alon bio pijanista. U intervjuu za RTS njegova majka Idit Ohel kaže da je uverena da će njen sin biti oslobođen i da veruje u mir.

Imate li informacije o svom sinu?

Nažalost, ne. Jedina informacija koju imam je Hamasov snimak otmice. Tako znam da je odveden živ i zdrav. I toga se držim. Nisam dobila nikakvu informaciju ni od Vlade Izraela, ni u Vladi Srbije. Verujem da je dobro, da je živ, da se, znate, snalazi, jer ja to jednostavno znam. Kao majka ga osećam i toga se držim.

Kako se vaša porodica nosi sa neizvesnošću i iščekivanjem?

Nadamo se, pokušavamo da budemo jaki. Moj način da se snađem je da radim, znate, aktivnosti poput "Žutog klavira" koji je postavljen širom sveta, takođe ovde u Novom Sadu i Beogradu, jer je Alon pijanista. Znam da će se vratiti kući.

Da li mislite da bi vlada u Izraelu trebalo da učini više kako bi se postigao dogovor o razmeni svih preostalih talaca, među njima i vašeg sina?

Razumem da izraelska vlada radi na tome, traži to. Ali nisu oni jedini koji moraju da rade na tome. Imamo i Hamas. A Hamas je teroristička organizacija. To nije država. Dakle, oni imaju svoj način. Nije lako, jer nisu odlučili da žele prekid vatre. Nisam političar, nisam vojni strateg, pa ne znam. Ali ono što razumem je da se stvari pokreću. Ima mnogo zemalja u Evropi, i Srbija po mom mišljenju, pomažu Izraelu u tome, žele prekid vatre i žele da se stvari kreću napred.

Pitam zato što članovi porodica otetih protestuju u Tel Avivu i Jerusalimu, opominju da prvi cilj Izraela treba da bude oslobađanje talaca. Da li podržavate to?

Očigledno, prvo što podržavam je vraćanje talaca kući, a zatim učiniti sve što treba da se uradi za nas, za Izrael, da bismo mogli da budemo bezbedni u Izraelu. Ali način na koji se to radi, znate, ljudi misle drugačije. Svi mislimo da se taoci moraju vratiti kući. Za mene je, očigledno, najvažnije da Alon dođe kući što pre.

Mislim da je najvažnija stvar koja se sada dešava jeste da se zaboravlja. Dogodio se taj 7. oktobar i ljudi su odvedeni iz svojih kuća, izraelske zemlje, kidnapovani. Nismo mi započeli ovaj rat. Mnogi su umrli. A ono što se sada dešava je da Izrael pokušava da osigura da imamo mesto u kome je bezbedno za život. Dakle, ljudi vide vesti, ali zaboravljaju da je sve počelo zbog 7. oktobra.

Kako vi, kao majka, doživljavate veliko stradanje civila u Gazi, hiljada dece?

Mislim na svog sina. Razmišljam o tome šta je urađeno mom sinu. Moj sin ima 18 godina. Ne znam da li moj sin ima hranu, lekove. Ne znam da li mu je neko pomogao, da li je povređen. Ništa. Prošlo je pet meseci, 161 dan, a Crveni krst nije otišao da vidi mog sina. Nikakve informacije nemam o svom sinu. Pa razmišljam o ovome. Svaki čovek treba da ima minimalna ljudska prava na hranu, lekove, vodu za piće ili šta god. To je za mene najvažnije. Ne verujem u rat uopšte, kao čovek, ne kao Izraelac, već kao čovek. Osoba. Verujem u mir. Verujem da moramo, svaki čovek ima svoja prava da živi ovde i oseća se bezbedno. To sam ja. Alon je takođe takva osoba.

Možete li da zamislite život sa Palestincima nakon što se sve ovo završi?

Mi nismo u ratu sa Palestinom. Mi smo u ratu sa Hamasom. To nije isto. Sve što se dešava je zbog Hamasa. Ja sad ne znam ništa. Samo želim svog sina kući.

Poruku "Vratite ih kući, odmah" u vezi sa Alonom, prenosite putem klavira. Alon je bio pijanista.

Da. Dakle, Alan je počeo da svira klavir kada je imao devet godina, i voli da svira, završio je muzičku školu. Muzika je deo njegovog života. Otprilike tri nedelje nakon što se to dogodilo, počela sam da razmišljam, kako ljudi mogu da budu u kontaktu sa njim? Kako ljudi mogu razumeti ko je on? I pomislila sam na klavir. Zovem ga "Žuti klavir" jer je žuta boja svetlosti. I piše na klaviru - Alone nisi sam, jer kad ljudi dolaze da sviraju, Alon nije sam, sviraju za njega. Dakle, to je kao svetlo koje pokreće muziku. I to je divno jer je muzika internacionalni jezik.

Znamo da je Alon planirao da dođe u Beograd u oktobru. Šta Alona i vas povezuje sa Srbijom?

Moj deda je rođen 5. oktobra 1925. godine. Živeo je ovde, išao u školu, igrao fudbal i stoni tenis. Kad je imao oko 15, 16 godina, morao je da beži zbog rata. Ali još uvek imamo porodicu ovde, to je deo naših života. Moji roditelji su sada ovde sa nama. To je važno, zato što smo to ko smo. Odakle smo došli, to je naša porodica. Planirao je da dođe ovde 20. oktobra, prošle godine. To se očigledno nije dogodilo jer je kidnapovan 7. oktobra. Ali on će doći. I to je najvažnije.