Dilema Filipina i Japana – koja je prava mera u suprotstavljanju Pekingu

Japanski premijer Fumio Kišida posetio je prestonicu Filipina Manilu, gde se sastao sa predsednikom Ferdinandom Markosom Mlađim i dobio retku priliku da se obrati poslanicima u filipinskom parlamentu.

Mada je Kišida tokom boravka u bivšoj španskoj i američkoj koloniji objavio plan o ekonomskoj pomoći domaćinima za razvoj infrastrukture u visini od četiri milijarde dolara, mediji u Zemlji izlazećeg sunca i, šire, u Istočnoj Aziji listom naglašavaju bezbednosni aspekt njegove posete, poput odluke zvaničnog Tokija da Filipinima isporuči obalske radare, koji će toj državi sa 108 miliona stanovnika omogućiti da bolje nadgleda vode Južnog kineskog mora.

Vojna saradnja bivših neprijatelja

U Manili su delegacije dveju zemalja raspravljale i o mogućnosti da Filipini kupe najmanje pet japanskih brodova za potrebe domaće Obalske straže. 

Ostrvska carevina je u proteklih deset godina već isporučila Filipinima 12 savremenih plovila za potrebe te poluvojne organizacije. Ona pre svega obavljaju funkciju nadzora i praćenja aktivnosti kineskih ribarskih, paravojnih i vojnih brodova u vodama oko ostrva Spretli, oko kojih se Manila i Peking spore. Pominje se i mogućnost razgovora o isporukama japanskih izviđačkih aviona Filipinima.

Dve zemlje su tokom Kišidine posete takođe pokrenule pregovore o uslovima pod kojima će jedna drugoj dozvoliti boravak i tranziciju vojnika i oruđa na svojoj teritoriji, što praktično predstavlja uspostavljanje jedne vrste vojnog saveza. Filipini takav ugovor već decenijama imaju sa SAD, dok je Japan nedavno slične sporazume sklopio sa Australijom i Velikom Britanijom.

Ta vrsta vojnog povezivanja je jedna od važnih aktivnosti koju poslednjih godina u regionu Azija-Pacifik, uže definisanom kao prostor koji obuhvata Istočnu Aziju i zapadni deo Tihog okeana, diktira Vašington, kojem je u interesu da njegovi lokalni saveznici uspostave i prodube međusobnu vojnu koordinaciju i interoperabilnost kako bi se suprotstavili jačanju vojne moći i političkog uticaja Narodne Republike Kine.

Ili, kako tvrde političari na Kapitol hilu, kako bi se suprotstavili "agresivnom" i "zlonamernom" nastojanju (i dalje) najmnogoljudnije zemlje sveta da silom promeni status kvo u Tajvanskom moreuzu i uzurpira pravo na slobodnu plovidbu u Južnom kineskom moru.

Dva istomišljenika?

Premijer Kišida je prvi japanski lider koji je dobio priliku da se obrati parlamentu u Manili. U svom govoru filipinskim poslanicima on je pozvao na dalje jačanje vojne saradnje i izjavio da će njegova zemlja nastaviti da doprinosi uvećanju filipinske odbrambene sposobnosti, što Japan doživljava kao istovremeni doprinos regionalnom miru i stabilnosti.

"Sačuvajmo pomorski poredak kojim vladaju zakoni i pravila, a ne sila", rekao je opušteni i na momente samozadovoljni Kišida pred filipinskim parlamentarcima, koji su tu, kao i mnoge druge njegove izjave, propratili ovacijama.

To nije neobično jer su Filipini pred Stalnim arbitražnim sudom u Hagu 2016. dobili potvrdu ispravnosti svog stava po kojem Peking nema istorijskih osnova za jurisdikciju nad spornim teritorijama i vodama u Južnom kineskom moru, pa ta Kišidina formulacija praktično predstavlja izravnu podršku za Manilu u njenoj pravnoj i političkoj konfrontaciji s Pekingom.

Dan ranije, na zajedničkoj konferenciji za štampu sa svojim domaćinom predsednikom Markosom, Kišida je izjavio i da su za njegovu zemlju neprihvatljivi "jednostrani pokušaji da se silom izmeni status kvo". 

Te reči, kao i njegova tvrdnja da je međunarodni poredak zasnovan na vladavini prava ozbiljno ugrožen, nesumnjivo su odjek višegodišnjeg diskursa Vašingtona, koji je svesrdno prihvaćen i u Tokiju, i u kojem NR Kina važi za kapricioznog i nasilnog remetioca "međunarodnog poretka zasnovanog na pravilima" kojeg valja (zajedničkim snagama) obuzdati.  

Tu liniju prati i nova vlast u Manili, gde je Ferdinand Markos Mlađi, sin pokojnog zloglasnog filipinskog diktatora koji je zemljom vladao dve decenije, svoju državu vratio u vojnopolitičko okrilje SAD iz kojeg ga je prethodno istrgao bivši predsednik Rodrigo Duterte. Mlađi Markos je nakon susreta s Kišidom izjavio da Filipini s Japanom dele zabrinutost kada je u pitanju bezbednost.

Dva lidera, javljaju japanski mediji, saglasila su se i o potrebi da se produbi trilateralna vojnopolitička saradnja sa Vašingtonom.

Geopolitička uloga i značaj Filipina u borbi za uticaj u Azijsko-pacifičkom regionu 

Japan, kao i SAD, vidi Filipine kao geografski i vojno vrlo bitnu kariku u pacifičkom lancu ostrva koji obavija kinesku obalu, kao državu koja zahvaljujući svom geografskom položaju, odnosno činjenici da se nalazi na samo nekoliko desetina kilometara južno od Tajvana i formira istočni obod Južnog kineskog mora, može kao saveznik da odigra vitalnu ulogu u njihovoj strategiji usmerenoj protiv NR Kine. 

Najpre, Filipini, kao zemlja koja je ekonomski i politički vrlo zainteresovana za to da Južno kinesko more ne potpadne pod kontrolu Pekinga, mogu da logistički pomognu Vašingtonu i Tokiju da održe status kvo u tom vodnom prostranstvu. Vladu u Tokiju, naime, veoma brine mogućnost da bi Peking, u skladu sa ranije iskazanom ambicijom da ovlada sa oko 80 procenata akvatorije Južnog kineskog mora, mogao da zagospodari trgovačkim linijama i vazdušnim prostorom koji su od vitalnog značaja za snabdevanje Japana naftom, gasom i drugim sirovinama i njegov izvoz u Jugoistočnu i Južnu Aziju.

U tom smislu insistiranje Manile, fizički poduprto američkom i japanskom finansijskom pomoći i materijalnim sredstvima, da deo voda na koje Kina polaže zapravo pravo pripada njoj, odnosno njenoj ekskluzivnoj ekonomskoj zoni, za Tokio je koristan otpor kineskim ambicijama.

Dalje, kao jedna vrsta nepokretnog nosača aviona i pomorsko uporište, koje pored prostora za smeštanje stranih (do sada američkih a u buduće možda i japanskih) trupa nudi hranu, rezervne delove i skladišta za njihovu municiju, Filipini bi mogli da budu od suštinskog značaja u slučaju eventualnog oružanog sukoba između matice Kine i provincije Tajvana. I kao protivteža geografskoj prednosti koju Peking zbog blizine svoje obale Tajvanu ima u odnosu na američke snage i kao odskočna daska za borbeno delovanje usmereno na sprečavanje opkoljavanja tog ostrva s juga. 

Za Tokio, vojno jačanje Filipina takođe znači da Kineska narodnooslobodilačka armija mora da odvoji više materijalnih i ljudskih resursa za jug, što olakšava pritisak na sporna ostrva Senkaku (Dijaoju), koja se nalaze pod japanskom kontrolom, i na udaljena i ranjiva japanska ostrva iz lanca Rjukju.

I, konačno, Filipini kroz delovanje sopstvenih oružanih snaga i ugošćavanje stranih na svojoj teritoriji mogu da funkcionišu kao prepreka koja ometa i otežava izlazak kineske mornarice na otvoreni okean, ka Polineziji, Melaneziji i Australiji.

Filipinska, ali i japanska dilema

S druge strane, spor s Kinom oko ostrva Spretli je složen politički i ekonomski problem za vladu u Manili i ugarak koji s vremena na vreme raspaljuje nezadovoljstvo naroda, odnosno filipinski nacionalizam. Reč je o borbi za teritorijalni integritet države i prirodne resurse, pa je podrška bogate i tehnološki napredne zemlje kao što je Japan, uz dugogodišnju vojnu pomoć i prisustvo SAD, esencijalna poluga koja podupire otpor Manile "kineskom ekspanzionizmu".

Ta borba, međutim, ako se ne vodi s taktom, može da dovede do gubitka krupnih investicija i velikog kineskog tržišta. Pitanje je, dakle, koja je prava mera u vojnopolitičkom suprotstavljanju Pekingu, s obzirom na moguće ekonomske reperkusije. 

Slično pitanje se može postaviti i u slučaju Japana: dokle će Tokio ići u svom nastojanju da materijalno podupre sposobnost Filipina da pariraju kineskim snagama na moru i u vazduhu s obzirom na eventualne ekonomske posledice takve politike prema Kini? Odnosno, da li će njegova vojna pomoć Filipinima i drugim zemljama regiona postepeno eskalirati od pasivnih, odbrambenih sredstava, kao što su patrolni čamci, radari i izviđački avioni, ka smrtonosnom, ofanzivnom naoružanju?