Tajvanska dilema – kako se suprotstaviti nadmoćnoj kineskoj armiji

Šta treba da učinite ako ste ostrvo sa nešto više od 23 miliona ljudi, a želite da se vojno suprotstavite zemlji sa 1,4 milijarde stanovnika koja poseduje više desetina puta veću teritoriju, ekonomiju i prirodne resurse, a nalazi se na stotinak kilometara od vas?

To pitanje toliko je teško da se oko njega na Tajvanu već godinama lome koplja – suprotstavljena mišljenja mogu se naći i unutar političke i vojne elite. Osnovna dilema je: ako će se nastaviti sa odbijanjem integracije u političko-ekonomski sistem koji emanira iz Pekinga i po cenu oružanog sukoba, da li se opredeliti za naoružavanje teškim, skupim oružjem kako bi se pokušalo pružanje snažnog, postojanog otpora koji za cilj ima da ne dozvoli prodor neprijatelja u sopstvene vode i vazdušni prostor, ili za masovno opremanje jeftinijim ubojnim sredstvima koja bi protivniku nanela velike gubitke, ali mu prepustila inicijativu i kontrolu nad vazdušnim i morskim prostranstvom oko Tajvana?

Opredeljenje za prvo značilo bi pokušaj vođenja relativno ravnopravne borbe i ogromna ekonomska izdvajanja, jer bi podrazumevalo stavljanje akcenta na (dalju) nabavku i razvoj raketa srednjeg dometa koje mogu da gađaju ciljeve duboko unutar matice Kine, borbenih aviona, tenkova i skupih plovila, kao što su razarači i podmornice.

Prihvatanje druge opcije značilo bi vođenje asimetričnog rata u kojem se odustaje od uspostavljanja pariteta u svim aspektima i cilja na ostvarivanje premoći samo u određenim nišama bojnog polja. Ono bi podrazumevalo politiku naoružavanja koja bi prednost dala masovnom opremanju armije dronovima, manjim raketnim čamcima, protivbrodskim raketama koje se ispaljuju s obale i lakim antitenkovskim i protivavionskim lanserima za pešadiju.

Nervoza na Zapadu

Na Zapadu mnogi vojni eksperti i politički analitičari smatraju da, pošto nema ekonomske i ljudske resurse da proizvede ili kupi toliko složenog skupog naoružanja da bi mogao da se ravnopravno nosi sa kineskom armijom, Tajvan treba da se jasno opredeli za asimetrično ratovanje i odlučno uloži novac u sredstva koja mu pogoduju.

To mišljenje oni posebno naglašavaju poslednjih nekoliko godina, jer veruju da će vlada u Pekingu već sredinom ove decenije, a najkasnije 2027. godine, kada ističe mandat kineskog predsednika Si Đinpinga, pokušati da vojnim sredstvima ostvari kontrolu nad Tajvanom.

S tim u vezi oni posebno kritikuju vlasti u Tajpeju zbog skupog i vremenski i materijalno zahtevnog programa proizvodnje domaćih podmornica, koji će, brinu oni, isprazniti trezore vlade u Tajpeju, a neće moći da zaustave višestruko brojniju flotu Pekinga.

Na tapetu je i kupovina 108 tenkova "abrams M1A2T", koji su koštali preko dve milijarde američkih dolara, a možda nikada neće poslužiti u eventualnom sukobu sa maticom Kinom, jer bi ona Tajvanu najteže i moguće odlučujuće udarce verovatno zadala iz daljine, balističkim i krstarećim projektilima ispaljenim s kopna, mora i vazduha i avionskim bombama.

Zagovornici asimetričnog ratovanja, konkretno, tvrde da bi vrh u Tajpeju trebalo da se drži razmišljanja koje se često naziva "strategija bodljikavog praseta" – pristupa koji se odriče većeg ofanzivnog delovanja i potpunog sprečavanja infiltracije neprijatelja, već ulaže u odbranu koja će mu zadati tako bolne udarce da bi ga eventualni prodor u teritorijalne vode Tajvana i na samo ostrvo toliko skupo koštali da bi odustao od dalje borbe.

Jedna od metoda koji bi imala takav efekat bilo bi temeljno, višeslojno utvrđivanje plaža pogodnih za iskrcavanje i njihovog zaleđa, koje bi protivnika ili odvratilo od pomisli da stupi nogom na tajvansko tlo ili ga desetkovalo i zaustavilo.

Strategija koja se ne sprovodi

Poznato je da je predsednica Caj Ingven, u obraćanju na početku svog drugog mandata 2020. godine objavila da će Tajvan ulagati u sredstva potrebna za dalji razvoj strategije asimetričnog ratovanja.

I u dokumentu iz 2017. koji definišu strategije armije, tvrde poznavaoci te materije, figurira opšti koncept odbrane koji kao cilj definiše to da Tajvan ne padne u ruke neprijatelju i, čini se, odustaje od prethodnih ambicija o udarima po teritoriji neprijatelja i njegovom uništenju – reč je, dakle, o strategiji "bodljikavog praseta", koja po svojoj prirodi predstavlja asimetrično ratovanje.

Međutim, u reviziji odbrambene strategije iz 2021. pominju se odlučna odbrana i odvraćanje neprijatelja na više polja, što sugeriše želju vojnih planera u Tajpeju da pariraju nadmoćnoj Narodnooslobodilačkoj armiji Kine u različitim segmentima ratovanja.

To teorijsko opredeljenje, kao i odustajanje od nabavke 200 raketnih čamaca u korist krupnog ulaganja u program izgradnje osam domaćih podmornica, od kojih će svaka, čini se, koštati po milijardu i po američkih dolara, navode na mišljenje da vojnopolitički vrh u Tajpeju zapravo nije posvećen asimetričnom ratovanju.

On zbog toga trpi javnu, medijsku kritiku raznih američkih i britanskih tinktenkova, koji mada po pravilu upošljavaju akademike i penzionisane vojne stručnjake, često deluju u dosluhu sa vladama svojih zemalja – to tera na pomisao da je tajvansko rukovodstvo verovatno iza kulisa izloženo kritici sličnog sadržaja i od aktivnih i u svojim državama uticajnih vojnih stratega Zapada.

Šta je uzrok strateške nedoslednosti Tajvana

No, vojnopolitičku elitu na Tajvanu ne treba kriviti za pomenutu nekonzistentnost ili konceptualno lutanje, pišu pojedini domaći politički komentatori.

Ovo stoga što, uprkos izjavama američkog predsednika Džozefa Bajdena da će njegova zemlja vojno braniti Tajvan, vlasti u Tajpeju ne mogu biti sigurne da će im SAD (i Japan) zaista priteći u pomoć u borbi, odnosno ne mogu sebe da teše da će moći da računaju na angažovanje tuđih trupa i teškog oruđa, poput podmornica i nosača aviona.

Takođe, moguće je da, kada od Tajvana traže da odustane od pokušaja da kontroliše bojište i prepusti inicijativu kineskoj armiji, te se fokusira na to da joj nanese velike gubitke tokom pokušaja iskrcavanja, zapadni analitičari zapravo imaju na umu samo to da to pacifičko ostrvo ne sme da fizički padne u ruke Pekinga, pri čemu ih ne tangira činjenica da bi takav pristup odbrani praktično značio da se Tajvan odriče pokušaja da spreči eventualnu iscrpljujuću pomorsku i vazdušnu blokadu.

Odnosno, mada bi opkoljavanje nanelo veliku ekonomsku štetu privredi ostrva i prouzrokovalo patnju njegovog stanovništva, ono bi, brinu se tajvanski stručnjaci za bezbednost, moguće bilo prihvatljivo za SAD, jer bi poslužilo njihovoj svrsi, a to je da politički izoluju Peking, medijski ga demonizuju i ekonomski oslabe sankcijama.

Ta anksioznost u Tajpeju ima osnova, jer bi neposredno uključivanje američkih snaga u eventualni okršaj Tajvana sa kineskom armijom bio izuzetno ekonomski i bezbednosno rizičan i za sam Vašington. Takođe, iskustva iz Ukrajine, gde se SAD i NATO angažuju protiv nuklearne sile Rusije obaveštajno i logistički, ali ne otvoreno u borbi, sugerišu da bi pomenute Bajdenove izjave i povremeni agresivni nastupi političara u Vašingtonu prema Kini mogli da budu pre blef usmeren na odvraćanje, nego izraz istinske namere da se Tajvan fizički zaštiti u slučaju rata.

To bi onda značilo da Tajvan treba da što je više moguće sam vodi računa o svojoj odbrani, odnosno, da ne može da priušti da potpuno digne ruke od nabavke i razvoja skupog teškog naoružanja i nedvosmisleno se posveti sprovođenju strategije asimetričnog ratovanja i odbrambenog pristupa koji podseća na onaj koji koristi bodljikavo prase.