Da li je izgradnja skupih podmornica odbrambeni promašaj Tajvana

Samo nekoliko dana nakon što je Tajvan zvanično predstavio javnosti prvu podmornicu domaće proizvodnje od pojedinih zapadnih tink-tenkova već stižu kritike na račun vlasti u Tajpeju.

Njihov glavni argument je da separatistička vlada Demokratsko progresivne partije, na čijem čelu se od 2016. godine nalazi predsednica Caj Ingven, isuviše novca troši za nabavku i razvoj krupnog i skupog naoružanja, koje ostrvo ne bi zaštitilo od eventualne kineske blokade ili invazije, i tako propušta priliku da pazari znatno jeftinija sredstva koja bi bila efikasnija u ispunjenju tog cilja.

Promašene investicije

Tako su se pre nekoliko godina mogle čuti kritike da je Tajvan uzalud bacio veliki novac (2,2 milijarde američkih dolara) na kupovinu 108 američkih tenkova "Abrams M1A2T", jer oni praktično ne bi došli do izražaja u slučaju kineskog napada, pošto bi se odsudne bitke vodile na moru i u vazduhu.

Po toj školi mišljenja, ni u slučaju da Peking probije vazdušni i pomorski štit oko Tajvana "abramsi" ne bi mogli da odigraju važniju odbrambenu ulogu, jer bi to ostrvo verovatno pokleknulo ili usled blokade luka ili brze akcije obezglavljivanja administrativnog aparata koje bi bilo izvedena raketnim udarima i ubacivanjem specijalnih jedinica protivnika u prestonicu Tajpej.

Odnosno, Tajvan je, govorili su pojedini zapadni analitičari, trebalo da novac izdvojen za tenkove, čija isporuka počinje iduće godine, usmeri u protivvazduhoplovnu odbranu i snabdevanje protivbrodskim i drugim raketama.

Sada internet portal Diplomat, posvećen političkim i vojnim pitanjima u Aziji, prenosi tvrdnje londonskog tink-tenka Centar za ljudsku bezbednost (HCC) da program razvoja domaće flote od osam podmornica koji je Tajpej počeo da provodi neće dati rezultate proporcionalne finansijskom ulaganju, jer će njegova realizacija potrajati mnogo godina i pružiti samo umerenu dobit u vojnom smislu.

Naime, prva tajvanska podmornica, nazvana "Narval" i predstavljena javnosti krajem prošlog meseca, u upotrebu će ući najranije krajem 2024. a verovatno 2025. godine, dok se integrisanje druge podmornice u oružane snage ne može očekivati pre 2027. godine. Sve nakon toga još je obavijeno velom neizvesnosti i moguća su brojna kašnjenja zbog problema u finansiranju ili tehničkih poteškoća.

S druge strane, realno je očekivati da će za to vreme Peking, koji već sada raspolaže moćnim podmorničkim snagama, te snažnim površinskim i vazduhoplovnim efektivima za borbu protiv podmornica, uvesti u upotrebu znatan broj novih brodova i podvodnih aparata.

Da li Tajvan podmornički rat treba da prepusti strancima

Otud, tvrdi britanski ekspert Roan Olport, racionalnije bi bilo da Tajpej podmorničko delovanje u potpunosti prepusti SAD, koje poslednjih godina i formalno izražavaju nameru da vojno brane Tajvan u slučaju eventualne intervencije matice Kine, pa možda i Japanu, koji takođe poseduje robusne, moderne podmorničke snage i koji je zbog sopstvene bezbednosti zainteresovan da obližnji Tajvan ne padne u ruke vlade u Pekingu.

Za Tajpej, smatra on, bi bilo mudrije da milijarde američkih dolara koje uliva u podmornice preusmeri na kupovinu mnoštva površinskih i podmorskih dronova, jeftinih sredstava koja bi protivničkoj floti mogla da nanesu ogromnu štetu.

Olport podseća i da je Tajvan nedavno odustao od projekta kupovine 60 raketnih čamaca vrednog 1,1 milijardi dolara, mada bi oni pružili veću vatrenu moć i više značili u smislu odvraćanja od blokade ostrva ili invazije nego jedna podmornica, čija je izgradnja, inače, koštala 1,54 milijardi.

On pritom uzima u obzir i to da prva domaća tajvanska podmornica može da obavi važne bezbednosne zadatke u mirnodopskim uslovima, kao što su izviđanje, prisluškivanje i praćene protivničkih snaga.

Takođe pominje i njene prednosti u ratu, kao što su radijus delovanja veći od onog koje imaju jeftini sistemi poput dronova i raketnih čamaca i širi asortiman sposobnosti – podmornica, osim što može da vodi borbu torpedima i raketama, može i da posluži za zadatke kao što su miniranje ili prebacivanje diverzantskih grupa.

Program razvoja domaćih podmornica izraz svesti da treba ograničiti vojno oslanjanje na Vašington

Olport, koji strahuje da će vrlo skup projekat kakav je izgradnja osam podmornica previše opteretiti kasu vlade u Tajpeju, dakle, svestan je određenih bezbednosnih prednosti posedovanja podmornica, ali uprkos tome smatra da one nisu adekvatne za Tajvan, jer ne pružaju dovoljno koristi u odbrambenom smislu u odnosu na krupno finansijsko ulaganje i veliki rad koji zahtevaju.

Međutim, i ako prihvatimo da Olport u potpunosti shvata ekonomsku dobrobit tog programa po tajvansku industriju u pogledu zapošljavanja ljudi i proizvodnih kapaciteta i osvajanja novih tehnologija, te da se njegova kritika, kako tvrdi, odnosi samo na odbrambeni aspekt, ne možemo se oteti utisku da iza skupog izbora tajvanskih vlasti ipak stoji relativno zdrava bezbednosna logika.

Ovo stoga što je, uprkos nekoliko izjava američkog predsednika Džozefa Bajdena da će njegova zemlja vojno zaštititi Tajvan, vlada u Tajpeju poslednjih godina iz Vašingtona dobijala snažne signale da ne treba da se previše osloni na američke vojne potencijale, već da se, što je više moguće, uzda u se i u svoje kljuse.

Poruke te vrste mogle su se čuti još za vlade bivšeg predsednika Donalda Trampa, koja je grdila i najvernije američke saveznike da moraju da ulože znatno više novca u sopstvenu odbranu, odnosno, više ekonomski doprinesu izdržavanju američkih trupa koje se stacioniraju na njihovoj teritoriji.

Potom je usledilo iznenadno, neuređeno povlačenje američkih snaga iz Avganistana, koje je duboko zabrinulo mnoge duhove na Tajvanu kao opomena koja sugeriše da se ne može doveka računati na vojnu pomoć Vašingtona.

I, konačno, iz primera Ukrajine, mnogi analitičari u Istočnoj Aziji izvode zaključak da je, mada će SAD u političkom, ekonomskom i logističkom smislu verovatno dosta učiniti da pomognu tajvanskoj vladi u slučaju ratnog sukoba sa maticom, vrlo moguće da će, uprkos tvrdnjama najviših američkih zvaničnika da su spremni da direktno angažuju svoju vojsku za odbranu Tajvana, armija i stanovništvo tog pacifičkog ostrva ipak u borbi biti prepušteni sami sebi.

Zato se čini racionalnim i neophodnim to što Tajvan nastoji da razvije sopstvenu vojnu industriju i planira unapred (ako je opredeljenje njegove vlade i naroda da po cenu rata nastavi da odbija integraciju u kineski ustav).

Dalje, mada je reč o ogromnom novcu, nije nemoguć scenario u kojem Tajpej, pored rada na sopstvenim podmornicama, izdvaja finansijska sredstva i za kupovinu ili proizvodnju drugog naoružanja, kao što su raketni čamci i (pod)morski dronovi.

Preostaje, naravno, pitanje, u kom roku vlada u Tajpeju može to sve da ostvari i da li bi, ako ga uopšte bude, do eventualnog oružanog konflikta oko Tajvana moglo da dođe u trenutku kada ona još nije izgradila sveobuhvatnu, višeslojnu odbranu na moru koja uključuje i dovoljan broj podmornica i druga potrebna sredstva.