Prva vojna vežba Kine i jedne arapske zemlje – popunjavanje bezbednosnog vakuuma ili erozija američkog uticaja

Krajem ovog meseca u kineskoj provinciji Sinđijang održava se prva zajednička vežba ratnih vazduhoplovstava Narodne Republike Kine i Ujedinjenih Arapskih Emirata pod nazivom "Sokolov štit 2023".

To je redak događaj, jer osim redovnih vežbi sa ruskom vojskom i saradnje sa Pakistanom koji je veliki kupac kineskih letelica, vazduhoplovne snage NR Kine do sada nisu aktivnije sprovodile zajednička dejstva sa stranim armijama. 

Mada detalji nisu poznati, azijski novinari spekulišu da će u toj vežbi, pored trenažno-borbenih aviona kineske proizvodnje "hongdu" L-15 koje su Emirati nedavno kupili, biti korištene i kineske bespilotne letelice u sastavu armije Ujedinjenih Arapskih Emirata.

Vazduhoplovi L-15, koji u kineskoj armiji nose oznaku JL-10, jesu aparati četvrte generacije koji mogu da nose tri tone naoružanja, uključujući tu i protivavionske rakete i bombe za gađanje ciljeva na zemlji, ali su prvenstveno namenjeni za obuku pilota. Emirati su naručili 12 letelica tog tipa, a u planu je nabavka dodatnih 36.

Vojska UAE tradicionalno se oslanjala na američko naoružanje i opremu, pa stoga, recimo, poseduje borbene helikoptere AH-64 "apač" i protivraketni sistem "THAAD", ali poslednjih godina kupuje i kinesko naoružanje, pre svega bespilotne letelice "ving lung" 1 i 2.

Jačanje kineskog prisustva na Bliskom istoku erozija američkog uticaja u regionu?

Na azijskom kontinentu se stoga postavljaju pitanja o političkom značaju vežbe u Sinđijangu. Najveći deo analitičara tumače je kao novi pokazatelj želje Pekinga da, pored postojećeg ekonomskog, ostvari jače vojno i političko prisustvo na Bliskom istoku i tako iskoristi povoljni geopolitički trenutak nastao smanjivanjem angažovanja SAD u tom regionu.

Oni, dakle, ističu da su SAD razvojem efikasne tehnologije eksploatacije crnog zlata iz naftnih škriljaca postale samodovoljne kada je u pitanju taj važan energent, zbog čega su smanjile njegov uvoz iz Saudijske Arabije i drugih zemalja Bliskog istoka i počele da gube ekonomsko interesovanje za region.

Takođe, još od vremena vlade bivšeg predsednika Baraka Obame, Vašington prebacuje težište svojih diplomatskih i vojnih aktivnosti na azijsko-pacifički region i šire Indo-Pacifik, radi okruživanja i obuzdavanja NR Kine, što takođe podrazumeva umanjivanje pažnje usmerene na Bliski i Srednji istok.

Ne treba zaboraviti ni psihološki i politički uticaj brzog i neuređenog povlačenja SAD iz Avganistana i višegodišnje pritiske SAD na vlade regiona u vezi sa ljudskim pravima i demokratijom kao faktorima koji su u pojedinim državama Bliskog istoka uzdrmali poverenje u Vašington i dale podsticaj za diversifikaciju u spoljnim odnosima.  

S druge strane, Kina se bogatim državama Persijskog zaliva nameće ne samo kao najveći uvoznik njihove nafte već i kao krupni investitor u infrastrukturne projekte usmerene na njihov budući razvoj, u vremenu kada fosilna goriva više neće biti dominantni izvor energije.

Ona je suštinski zainteresovana za političku stabilnost Bliskog istoka, jer je kupac i saudijske i iranske nafte. Ona je to i konkretno pokazala ranije ove godine kada su pod njenim pokroviteljstvom uspešno završeni razgovori o normalizaciji odnosa decenijskih vojnopolitičkih takmaca Rijada i Teherana.

U svetlu toga, zajednička vežba vazduhoplovnih snaga Kine i UAE, mada ima pragmatičnu stranu, u smislu da treba da omogući demonstraciju mogućnosti kineskih letelica i doprinese osposobljavanju arapskih pilota za njihovo korišćenje, u Aziji se vidi kao još jedan važan korak u nastojanju Kine da ojača svoje prisustvo na Bliskom istoku u bezbednosnoj sferi, kojom su do sada dominirale SAD, a značajan upliv kroz izvoz naoružanja i opreme imale i Velika Britanija i Francuska.

Reč je, dakle, o komponenti u odnosima najmnogoljudnije zemlje sveta i arapskih država koja je sve donedavno bila u relativnom zapećku zbog decenijskog snažnog vojnog uticaja SAD u regionu.

Valja reći da je krajem prošle godine u Saudijskoj Arabiji održan prvi arapsko-kineski samit, na kojem je učestvovala 21 zemlja članica Arapske lige i na kojem je pored mnoštva konkretnih ekonomskih projekata, dogovorena i vojna saradnja.

Ona uključuje i održavanje zajedničkih vežbi, pa je sadejstvo vazduhoplovstava UAE i Kine pokazatelj da taj dogovor nije mrtvo slovo na papiru, već nešto što se zaista sprovodi.

Preterana tumačenja političkih implikacija vežbe u Sinđijangu?

I dok ne čudi američko viđenje da su zajednička vežba armija Kine i UAE i dogovor iz Rijada pokušaj Pekinga da erodira vojnopolitički uticaj SAD u Persijskom zalivu, interesantna je činjenica da pojedini japanski politički komentatori vežbu u Sinđijangu vide i kao protivtežu ili odgovor na niz zajedničkih vazduhoplovnih vežbi Japana i evropskih članica NATO-a (Nemačke, Francuske i Italije), koje su nedavno održane u vazdušnom prostoru te dalekoistočne carevine, mada su povod i geografsko usmerenje aktivnosti koje se porede prilično različiti.

Naime, vežba u Sinđijangu nesumnjivo je vezana za kupovinu kineskih letelica od strane UAE i produbljivanje veza Pekinga sa arapskim državama te nema vojnih reperkusija po Tokio, dok gostovanje vazduhoplova evropskih NATO članica u Japanu nema ekonomski aspekt, već je čisto geopolitički bezbednosni potez usmeren na povezivanje alijanse sa američkim azijskim saveznikom u svrhu vojnog obuzdavanja i odvraćanja Kine od eventualne intervencije na Tajvanu.

Kada je reč o prisustvu kineskih vojnih efektiva na Bliskom istoku, treba dodati i podatak da su u martu ove godine kineski mornari udružili snage sa svojim kolegama iz Rusije i Irana i održali zajedničku vežbu u vodama Omanskog zaliva.