Evropa malo odahnula, Nemačka se obradovala Makronu

Berlin se obradovao zbog ishoda prve runde glasanja, kojim je pitanje eventualnog Fregzita, odnosno, francuskog napuštanja Evropske unije, kakvo je predlagala desničarska predsednička kandidatkinja Marin le Pen, a Nemačka osuđivala, prestalo da bude neposredna opasnost.

"Muškarac protiv žene", "socijal-liberal protiv ultra-desničarke", "otvaranje protiv zatvaranja", "više Evrope protiv što manje Evrope", "nemački prijatelj protiv nemačke neprijateljice", "graditelj mostova protiv demagoga", samo su neki od živopisnih opisa izbora u Francuskoj, zemlji "velike nacije", sa kojom Nemce, posle perioda rata, mržnje i prolivanja krvi, vezuje višedecenijsko prijateljstvo, na koje su ponosni i zahvalni prvom posleratnom kancelaru Konradu Adenaueru i francuskom predsedniku Šarlu de Golu.

Nemci su ozbiljno pratili izbore u Francuskoj, ne samo zbog mogućnosti Fregzita i dolaska desničarke Le Penove, već i iz istorijskih i susedskih odnosa dva naroda, osnivača EU, čija se istorija pomirenja i razumevanja koja je počela De Golovom posetom Nemačkoj, navodi kao školski primer.

De Gol je 5. septembra 1962. godine posetio Nemačku i tada, u euforičnom govoru, rekao da "živi Bon, Nemačka i nemačko-francusko prijateljstvo" – što se tumači kao kamen temeljac u procesu pomirenja duboko neprijateljskih zemalja za vreme Drugog svetskog rata.

Adenauer i De Gol, koji je u gostima govorio nemački, slavljeni su tada u Bonu, a nekoliko meseci ranije su, u čuvenoj katedrali u Remsu, u kojoj je krunisano 25 francuskih kraljeva, prisustvovali takozvanoj misi pomirenja.

Proces pomirenja dobio je i zvaničnu stranu 22. januara 1963. godine, potpisivanjem Jelisejskog ugovora o nemačko-francuskoj saradnji, a njihovo pomirenje analitičari uzimaju za primer i kada je reč o procesu pomirenja naroda na Balkanu.

To je deo istorije čijih se godišnjica Berlin seća i istorije koja obeležava posleratni, politički život dve najveće nacije EU, pa samim tim je i interesovanje Nemaca za izbore u Francuskoj bilo odgovarajuće.

Izbore u Francuskoj su zato mnogi nemački analitičari ocenili kao "sudbinsku odluku za Evropu", a mladog Makrona kao nekog ko je za Evropu i ko donosi Evropi "makromaniju".

Kušner: Izbori – zaokret u francuskoj istoriji 

I bivši francuski šef diplomatije i nekadašnji šef civilne misije UN na Kosovu, Bernar Kušner, čiji je rad na Kosovu često bio na meti kritika, ocenio je izbore kao tačku zaokreta u francuskoj istoriji.

"To je zemljotres u našoj zemlji", rekao je Kušner u jednoj emisiji tabloida Bild, naglasivši da je prvi put posle puno godina optimista i da će Francuzi sa Makronom ponovo doći nazad u Evropu.

"Mi vidimo i plavo nebo, a ne samo oblake", slikovito je opisao situaciju Kušner, lekar po struci, koga, još iz vremena misije na Kosovu, bije glas da voli marketing i kamere.

"Francuska, mi moramo da razgovaramo. Mi, Nemci, nazvali smo vas 'velika nacija'. I tako se, takođe, uvek mislilo... I razlika između svetskog grada Pariza i malog grada na Rajni, Bona... Mi smo morali na školsku ekskurziju u 'grad ljubavi' da bismo videli da li je Ajfelov toranj u noći tako lep kao na razglednicama u našim mladalačkim sobama... On je sijao još svetlije", ovako kolumnista Bilda Albert Link piše o Francuskoj u tekstu u čijem naslovu postoji igra reči i pitanje kako je od "Frankrajha", kako Nemci nazivaju Francusku, nastao "Krankrajh", što bi moglo značiti "bolesno carstvo".

Nemački mediji sada pišu o "sledećem Francuzu Angele Merkel", podsećajući na sve francuske predsednike sa kojim je ona sarađivala i ukazujući na to da ona više ne mora da brine da bi Le Penova došla na čelo zemlje, za koju je Merkelova smatrala da bi mogla da ruinira dobre nemačko-francuske odnose.

"Sveži Francuz je oduševio politički Berlin", kažu analitičari, a velike nemačke partije, sve osim Levice, naslednice bivših istočno-nemačkih komunista i desničarske "Alternative za Nemačku", podržavaju i hvale francusku odluku.