Duga senka atomske bombe nad Hirošimom

Američki bombarder "Enola Gej", 6. avgusta 1945. godine ujutro, ispustio je nad japanskim gradom Hirošimom prvu atomsku bombu u istoriji čovečanstva, koja je smesta usmrtila blizu 80.000 ljudi, te neopozivo promenila svaku poru političke i vojne stvarnosti sveta.

Do kraja te godine, uranijumska bomba snage 20 kilotona, poznata pod nazivom "Mali dečko", odnela je još oko 40.000 života građana Hirošime koji su preminuli od teških opekotina i radijacijske bolesti.

Smatra se da je još nekoliko desetina hiljada ljudi nastradalo od malignih oboljenja u narednim decenijama.

Zvaničan broj preminulih i danas raste jer se u Japanu sve osobe koje su se u trenutku detonacije našle u određenom prečniku od centra eksplozije i stoga bile priznate od države kao izložene radijaciji – zvanično beleže kao žrtve atomske bombe ako su preminule od malignih oboljenja. 
 
Teška dilema: Atomsko bombardovanje ili krvava invazija?

Šestog avgusta 1945. godine ujutro, američki bombarder B-29 koji je poleteo sa Tinijana, malog ostrva u sklopu Marijanskog arhipelaga koji zahvata i Guam i Sajpan, neometano je sa visine od oko 10.000 metara ispustio novo, najmoćnije oružje na svetu, upisavši ime japanskog grada Hirošime u anale ratovanja, ali i zločina protiv civila. 

Krajem rata na Pacifiku japanska vojska više nije imala dovoljno aviona, goriva i municije da bi se ozbiljno suprotstavila eskadrilama američkih bombardera, pa su izviđački avioni i manje grupacije letelica puštane da neometano izvršavaju svoje zadatke u japanskom vazdušnom prostoru.

Hirošima je bila jedan od retkih japanskih gradova koji su bili pošteđeni sistematskog razaranja zapaljivim bombama koje su, krajem 1944. i tokom 1945. godine, u Japanu odnele više stotina hiljada života. 

Najužasnije bombardovanje zapaljivim bombama zadesilo je prestonicu Tokio, gde je samo tokom jedne noći, između 9. i 10. marta 1945. godine, od vatrenih stihija poginulo oko 100.000 ljudi, što je broj žrtva veći nego na dan atomske eksplozije u Hirošimi. 

Japanska armija i država pokušavali su da pod bombama, uprkos tome što su iz dana u dan gubili čitave industrijske zone i naselja, prikupe dovoljno materijala i sirovina za organizovanje odbrane na južnom ostrvu Kjušu, gde se, zbog njegove geografske blizine Okinavi i Marijanskim ostrvima, koji su pali u američke ruke, očekivala invazija biblijskih proporcija.

Japanske vojne vlasti, naime, procenjivale su da bi konačni, višemesečni fanatični otpor koji bi na tom, trećem po veličini ostrvu Japanskog arhipelaga, bio pružen neprijatelju mogao da armiju i narod košta između 10 i 20 miliona života.

Američke procene u vezi sa mogućim ljudskim gubicima predviđale su, međutim, da bi do 120.000 ljudi, od čega oko 46.000 marinaca, moglo da izgubi živote na peščanim plažama i u pirinčanim poljima Kjušua tokom operacije iskrcavanja i zauzimanja tog ruralnog ostrva.

Kjušu je za tadašnji Japan, zadojen snažnom nacionalističkom ideologijom, imao i veliku religijsko-mitološku važnost kao mesto gde je po drevnom predanju prvi japanski car, potomak nebeskih božanstava, stupio na zemlju.

Američki planeri bili su uvereni u trijumf jer je Zemlja izlazećeg sunca u povlačenju iz jugoistočne Azije i južnog Pacifika izgubila izvorišta nafte i najveći deo mornarice, te bila izložena svakodnevnom nemilosrdnom tepih bombardovanju.

Pored toga, u Japanu je zbog gubitka brodovlja i ljudstva ulov ribe pao na samo petinu od predratnog, a u zemlji je zavladala glad zbog rekordno niskih prinosa pirinča i davanja prioriteta armiji u snabdevanju hranom. 

Ipak, Amerikance je brinuo fanatizam koji su japanski piloti iskazali u samoubilačkim napadima na njihove bojne brodove i žilavi otpor na kopnu tokom tromesečne bitke na Okinavi.

U svesti američkih stratega figurirao je statistički podatak da je, uprkos teškom pripremnom bombardovanju, omer gubitaka iz bici na južnim pacifičkim ostrvima koji je iznosio pet mrtvih japanskih vojnika u odnosu na jednog američkog, na Okinavi pao na samo dva prema jedan.

Oni su zato doneli odluku da upotrebe novo moćno atomsko oružje kako bi prisilili Japan na predaju i tako poštede svoje vojnike velikih žrtava tokom invazije na Kjušu i ostala najveća japanska ostrva.

Kada se zlokobna atomska pečurka nadvila nad Hirošimom postalo je jasno zašto je ovaj administrativni, ekonomski i vojni regionalni centar u zapadnom Japanu, u kojem je u tom trenutno bilo stacionirano oko 40.000 japanskih vojnika i iz kojeg su isplovljavali bojni i transportni brodovi, do tada bio pošteđen paljenja. 

On je izabran da posluži kao pozornica za demonstraciju američke tehnološke i vojne moći i eksperimentalna arena za razvoj nuklearnog naoružanja u sve izvesnoj borbi za globalnu premoć sa Sovjetskim Savezom.     
 
Argument kojim se pravda upotreba atomske bombe

Američko vojno i političko rukovodstvo bilo je svesno da će to prouzrokovati ogromne žrtve, naročito među civilima, pa je na izvesno vreme u opticaju bila i ideja da se atomska bomba baci na neko nenaseljeno područje, kako bi se demonstrirala njena snaga i pokazalo šta bi moglo zadesiti Japan ukoliko se ne preda. 

Međutim, ta ideja je odbačena jer bi, smatrali su američki generali, takav potez Japancima dao vremenu za dalju evakuaciju urbanih centara i pripreme za odbranu od bombardovanja, te ublažio psihološki šok koji se očekivao da bomba izazove.

Tako je ostao argument da je atomsko bombardovanje bilo neophodno da bi se fanatična japanska armija prisilila na predaju i izbegli još veći gubici života tokom eventualne invazije na Japan.

Američki političari i vojni analitičari, tvrde da su atomske bombe u Hirošimi i Nagasakiju, prisilivši Japan na brzu predaju, praktično zaustavile napredovanje sovjetskih trupa sa severa, koje je u slučaju produžetka sukoba moglo da dovede do cepanja Japana na dva dela, kako se u Evropi desilo sa Nemačkom. 

Kritičari bombardovanja, međutim, tvrde da je veliki faktor u odlučivanju bila želja da se Sovjetima pošalje poruka o američkoj vojnoj moći i da su japanski civili žrtvovani u tu svrhu. 
 
Hirošima danas

Uprkos stravičnom gubitku života i razaranju, strahu od radijacije i predrasudama prema ljudima koji su preživeli atomsku bombu, već 1955. godine broj stanovnika se vratio na nivo od pre rata.

Hirošima je danas razvijeni industrijski i saobraćajni čvor sa blizu 1,2 miliona stanovnika. 

U gradu se nalazi sedište i fabrike automobilskog giganta "Mazda", koji ostvaruje čak trećinu ukupnog društvenog bruto proizvoda tog urbanog centra, koji sadrži i mnogo drugih postrojenja za proizvodnju brodova, mašina i alata.

Hirošima je zbog svog jedinstvenog i surovog istorijskog iskustva danas jedna od prioritetnih destinacija za domaće i strane turiste u Japanu.
 
Prigušena kritika i pomirljivi stav Japanaca

Medijski izveštaji o atomskom bombardovanju Hirošime u Japanu tradicionalno se fokusiraju na patnju pojedinaca i na mirovne poruke koji njeni građani i gradonačelnik šalju svetu.

Teška pitanja o tome da li je to bombardovanje moglo biti izbegnuto, ko je i u kojoj meri odgovoran za njega na obe strane i da li je reč o najstravičnijem zločinu protiv civila u istoriji ratovanja ne pominju ili stavljaju u drugi plan.

Građani Hirošime, kao i većina Japanaca, kada danas govore o atomskom bombardovanju ne pokazuju mržnju prema Sjedinjenim Državama, već samo tugu i žaljenje, naročito zbog toga što su vojni i politički establišment Japana nastavljali otpor prema višestruko nadmoćnom neprijatelju iako je poraz bio izvestan već godinu dana pre eksplozije koja je promenila istoriju sveta.

Za takav stav medija i građana postoji više političkih, ekonomskih i kulturnih faktora.

Nakon rata Japan su okupirale američke trupe i, mada se okupacija formalno završila 1952. godine, u ovoj ostrvskoj državi i danas je stacionirano blizu 50.000 američkih vojnika i civila na službi u vojsci. 

Vojnopolitički savez sa Sjedinjenim Državama omogućio je Japanu da početkom pedesetih godina, tokom trajanja rata na Korejskom poluostrvu, u znatnoj meri obnovi svoju razorenu industriju, proizvodeći velike količine hrane, odeće, vozila i municije za potrebe međunarodne koalicije predvođene Amerikom.

Tako je postavljen temelj za ubrzani ekonomski rast Japana, koji je već polovinom šezdesetih od njega napravio drugu najveću ekonomiju sveta.

Taj savez za Japan je decenijama predstavljao i branu širenju komunizma iz susednog Sovjetskog Saveza i poslednjih godina ponovo dobija na važnosti jer se nepredvidivi sused Severna Koreja do zuba naoružala nuklearnim bombama i dalekometnim balističkim projektilima. Uz to, Kina ubrzano razvija svoje vojne potencijale i mnogo ulaže u jačanje mornarice i projektovanje svoje moći na vode Pacifičkog okeana.

SAD su decenijama bile najveći spoljnotrgovinski partner Japana, a i danas imaju neraskidive ekonomske veze sa tom ostrvskom carevinom, iako je sada najveći trgovački partner Tokija Kina.

Osim toga, Japan je u kulturnom smislu u decenijama posle rata pretrpeo duboki uticaj Sjedinjenih Država.

U Japanu se danas mladi, iako nisu poklonici hrišćanske vere, po uzoru na holivudske filmove i Tokijski Diznilend, venčavaju u hrišćanskim crkvama, te obeležavaju zapadnjački Božić i Noć veštica. Takođe, američki bejzbol je sve do početka ovog veka, kada je tu poziciju preuzeo fudbal, bio ubedljivo najpopularniji sport u Japanu. 

Američka "meka moć" u posleratnom periodu uticala je i na promenu u ishrani u Japanu, koja sada obiluje goveđim i drugim mesom, kao i na svest ljudi, pa su Sjedinjene Države u Japanu već dugo godina najpopularnija destinacija za rad i studiranje u inostranstvu i ideal demokratije i političkih vrednosti uopšte.

Uzroci za relativnu pomirljivost Japanaca kada su u pitanju atomsko bombardovanje Hirošime i Nagasakija nalaze se i u njihovom samopreispitivanju, kajanju i osećaju krivice za osvajački rat koji je njihova država preduzela u prvoj polovini prošlog veka.

Posebno teško pitanje, koje mnogo ljudi u Japanu želi da izbegne, jeste i to da li je tadašnji car Hirohito mogao ili trebalo da utiče na armiju da ranije položi oružje i tako izbegne nuklearni holokaust.

Zbog toga se iz godine u godinu iz Hirošime u svet šalju poruke o potrebi za uspostavljanjem i očuvanjem svetskog mira i odustajanju od korišćenja nuklearnog oružja, a u japanskoj štampi se ne postavljaju pitanja o tome da li je neko trebalo da odgovara pred domaćim ili međunarodnim sudom za to što je zadesilo Hirošimu i Nagasaki.