Nevolje EU sa romantičnom levicom i tvrdoglavom desnicom

Idejno gledano, Evropska unija stoji na dva stuba, emotivnom naboju izjave "nikad više" kojom su evropske nacije prevazilazile šok 1945. godine, i racionalnom prelasku na dnevni red ekonomske, političke i društvene rekonstrukcije razrušenog kontinenta.

U međuvremenu, emocija je postala posao, euforija se profesionalizovala, polet birokratizovao, pa Unijini idejni stubovi više ne odaju simetričnu sliku. Poziv na razum pokrio je emotivnu glad - Unija je korisna, ali više ne i emotivno "hranljiva".

To znači da se projekt zajedničke Evrope danas ne obraća srcima Evropljana, već njihovom umu, glavi, razumu - činjenica koja otvara prostor krajnjoj levici i desnici kao istorijski proverenim "emotivcima" koji se programatski muče sa kompromisima. Premda istorijski poražena, ta dva politička fronta aktuelno deluju sa revanšistikih pozicija, sistemski razarajući kompromis koji se zove EU.

Pelinka, donedavno profesor na Univerzitetu u Insbruku, dekan tamošnjeg Fakulteta političkih nauka i direktor bečkog Centra za istraživanje političkih konflikata, sada kao emeritus profesor na Evropskom univerzitetu u Budimpešti, nema ilizija - Evropska unija je kompromis. Ona je pragmatičan projekt a ne utopija, sačuvaj nas bože novih utopija!

Zna li Centar šta mu rade Desnica i Levica?

"Zajedništvo" Levice i Desnice u opstrukciji Unije kao delatne političke forme nije deklarisano, kaže Pelinka. Ne postoje tajni dogovori, nema zavera, štabskih dokumenata i neprincipijelnih koalicija - ono što levu i desnu braću i sestre drži na okupu je strateško zajedništvo. Oni, pojednostavljeno rečeno, žive u otvorenom braku postmodernističke ideologije.

Pelinkina formula strateškog zajedništva postaje dobro razumljiva ako se pogleda struktura Evropskog parlamenta (ukupno 751 poslanik), u kome stranke krajnje levice i desnice ne sede svako u svom istorijski iskopanom rovu, pardon klubu, već su rasute između četiri manja bloka: reformatora, konfederalne levice, desnih populista i "solista", odnosno onih koji službeno ne pripadaju nijednoj frakciji.

Najpre, koliko je "nesveta alijansa" Levice i Desnice opasna za opstanak Unije, o kom redu veličina se uopšte razgovara? Ko deluje i komanduje u toj "prokletoj avliji" ekstremnog političkog spektra s oba kraja?

Projekt Evropske unije hoda po tankoj žici - njeni politički predstavnici se nose sa izazovima na globalnoj bini, ali polažu račune na domaćoj; oni deluju nadnacionalno, a tresu se nacionalno. "Neprijatelji" Unije deluju iz procepa koji nastaje na taj način. 

U brojčano najsnažnijoj evro-skeptičnoj frakciji konzervativaca i reformatora (ECR, ukupno 73 mesta) ton daju britanski Torijevci Dejvida Kemerona. Tu su još i ekonomisti i akademici okupljeni u Alternativi za Nemačku (AfD) odlučni u nameri da sruše evro i vrate nemačku marku, tu je poljska Partija prava i pravde, sve skupa 22 stranke, uključujući i jednog hrvatskog "pravaša".

Posle njih dolazi levičarska konfederacija (GUE/NGL, zajedno 52 mesta), u kojoj se odomaćilo dvadesetak partija, uključujući nemačku Levicu kao naslednicu istočnonemačkih komunista, zatim francuski Levi front, španski Podemos, grčka Siriza, holandski, češki, kiparski i švedski komunisti.

Treća parlamentarna frakcija, Evropa slobode i direktne demokratije (EFDD, ukupno 46 mesta) funkcioniše po pravilima rajskog vrta desnog populizma, u kome vladaju narodni tribuni kao britanski Najdžel Faradž ili italijanski Bepe Grilo.

"Tvrda" desnica, po duhu vremena dobro izvežbana i uspešna u demokratskoj liberalnoj igri, smestila se, uslovno rečeno, u četvrtom bloku (ukupno 52 mesta), onom koji nije organizaciono povezan, već njeni članovi po volji "soliraju" u Evropskom parlamentu: Nacionalni front Mari Le Pen, Slobodnjaci iz Austrije (Štrahe) i Holandije (Gert Vilders), italijanska Lega Nord, grčki neonacisti (Zlatna zora) i komunisti, rasistički mađarski Jobbik, Nova poljska desnica i jedan pravi pravcati nacionalsocijalista iz Nemačke (NPD).

Obično sabiranje mesta (73+52+46+52) ne vodi nekom operativnom zaključku, jer niti sve te stranke i pokreti podjednako radikalno dovode u pitanje budućnost Unije, niti su uvek spremne, bolje rečeno sposobne, da sprovedu emotivnu mobilizaciju biračkog tela koja bi im omogućila novi raspored snaga u parlamentu, u krajnjoj liniji razbila pro-evropske snage Centra (demohrišćani, demokratska levica, liberali, dosta zelenih).

Vesela Evropa, tužna Evropa

Ali, u dve stvari su definitivno uspešni. Najpre u tome da Uniju drže u kontinuiranom stanju gradilišta. Iako je Unija daleko od nesigurnosti "Skadra na Bojani" jedne Jugoslavije, ona "nije prešla tačku bez povratka", zaključuje Pelinka. Još je uvek moguće da se pojave pakosne desničarske vile i u mračnoj evropskoj noći razgrade sve ono što su generacije evropskih političara racionalno stvarale po danu.

Njihov drugi uspeh može se predstaviti grafički: Klasični politički spektar više ne izgleda kao linija na čijim su se krajevima smestile krajnja levica i krajnja desnica. On danas pre ima oblik savijene linije čiji se desni i levi krajevi dodiruju u kružnici strateškog partnerstva.

Sigurno da je klasična šema levo-desno počela da gubi relevantnost i pre nego što su snage okupljene na njenim krajnjim političkim koordinatama, Pelinka ih zove "ekstremistima", počele da rade na usporavanju evropskog projekta. Problem, međutim, nije u tome da je ta šema nestala, već da su njene koalicije postale volatilne i nepredvidive.

Na primer, projekat evropskog ustava zaustavljen je pre deset godina referendumima u Francuskoj i Holandiji. U obe zemlje su tada na vlasti bili konzervativci - u Francuskoj Širak, u Holandiji Balkenende. Ni jedan ni drugi nisu bili u zakonskoj obavezi da sazovu referendum; šta više, u dve godine uoči izjašnjavanja zagovornici evropske integracije su bili u vođstvu.

Šta se dogodilo? Iako je evropski ustav bio zajedniki projekt konzervativaca i socijalista, francuski socijalisti su se iz domaćih političkih razloga ponašali kao da se on njih ne tiče. "Leva" grupa francuskih socijalista (Fabius) se funkcionalno odvojila od "matice" i svrstala na stranu komunista i Nacionalnog fronta, pa je ustav stavljen ad akta. Situacija u Holandiji je bila slična.

Ili još dalje: godine 1952. su Francuska, Italija, Zapadna Nemačka i zemlje Beneluksa, upravo okupljene u preteči Unije, Evropskoj zajednici za ugalj i čelik, dogovorile stvaranje Evropskog odbrambenog saveza. U glasanju u francuskom parlamentu 1954. godine, socijalisti i konzervtivci su se solidarisali sa strankama ekstremne levice i desnice, odbijajući da ratifikuju ugovor koji bi dopustio "naoružavanje Nemačke". Samo godinu dana posle toga, Nemačka je ušla u NATO - ono što su se Evropljani nećkali, napravili su Amerikanci.

Ili aktuelan primer: iako je deo najbrojnije evropske frakcije hrišćanskih demokrata i konzervativaca (EVP, 218 mesta), hrvatski HDZ paktira sa ekstremnom društvenom desnicom, zajedno s njom ruši vladavinu prava, u završnici ruši vlastitu državu.

Gledano sa evropske osmatračnice, nije bitno šta se u vlastitoj ili tuđoj interpretaciji zove ekstremnom levicom ili ekstremnom desnicom, već kako se one strateški dodiruju ili između sebe, ili sa strankama centra, koje nekad kod kuće oportunistički ruše ono što su konstruktivno dogovorile u Briselu.

Globalizam i "fantomski bol" nacionalne države

Ono što Pelinka na skoro 200 stranica sistematski razlaže, istorijski podupire i statistički dokazuje je sledeće: Evropska unija je pametan i racionalan odgovor na procese globalizacije koji su nacionalne države (nation-states) lišili atributa suverenosti.

Nije Unija "kradljivac" nacionanih suvereniteta, ona naprotiv evropskim dravama daje kompenzaciju za globalno izgubljenu sposobnost da vode efikasnu politiku.

EU je kišobran, mala suva oaza u svetu potopljenom ratovima, destrukcijom, izbeglicama, neoliberalizmom, islamizmom i svim ostalim opasnim -izmima. To što i sama EU ponekad liči na ono protiv čega se bori, samo dokazuje da je deo realnog sveta, a ne utopijske fantazije.

Globalizam je podigao cenu države blagostanja, projekta kojim su nacionalne države posle 1945. dokazivale svoju političku veštinu i teoretsku vitalnost. Pelinka ne ide tako daleko da tvrdi kako će Evropa uvesti "socijalnu" tržišnu privredu - ali, ako takav ekonomski ključ uopšte postoji, ujedinjena Evropa će ga prva pronaći.

Ipak, pravi neprijatelj evropskog ujedinjenja nije ideologija levice ili desnice - njeni eksponenti su istorijski definisani, ekstremisti od juče lako postaju umereni od danas, radikali od danas mogu postati odgovorni državnici sutra.

Ono što autora knjige muči je ljudski refleks jednoznačnosti, jednostavnog odgovora na komplikovana pitanja, problem kome je posvećeno čitavo poglavlje. Položeno kao matrica preko političkog biračkog tela, taj se refleks jednoznačnosti javlja kao nacionalizam, zlonamerni patriotizam, populizam, tužbalica za ukradenom utopijom.

U procesu razgrađivanja zajedničke evropske kuće, ekstremna desnica se snalazi bolje nego ekstremna levica. Kao osvedočeni nacionalisti, "desničari" su tu ionako u svom prirodnom elementu, dok "levičari", istorijski odrasli u atmosferi internacionalizma, moraju da se potrude kako bi ideološki opravdali svoje neslaganje sa zajedničkom Evropom.

Istina je, perfektnog sveta nema, ali kada bi ga bilo, onda bi to bila ujedinjena Evropa, zaključuje Pelinka.