Istorijski pregovori Kine i Tajvana

Predstavnici kineskih i tajvanskih vlasti sastali su se danas u gradu Nanđingu gde su pregovarali o uspostavljanju stabilnih kanala za međusobnu komunikaciju i o eventualnom otvaranju zvaničnih predstavništava na teritoriji sagovornika, javljaju mediji u istočnoj Aziji.

Ovi razgovori se ocenjuju kao istorijski, jer Tajvan i NR Kina ne priznaju jedno drugo kao suverene, međunarodne političke entitete i nisu održavali zvanične pregovore u proteklih 65 godina, od završetka kineskog građanskog rata 1949. godine.

Naime, te godine na kontinentu je uspostavljena komunistička Narodna Republika Kina, a na ostrvu Tajvan (u to vreme "Formoza") kapitalistička Republika Kina čije je rukovodstvo, uprkos izgonu, nastavilo da tvrdi za sebe da je jedina legitimna vlast i da predstavlja sve kineske građane. NR Kina, međutim, to nikada nije prihvatila i Tajvan i danas posmatra kao svoju provinciju, te već dugo vremena ometa pokušaje tog ostrva da se nametne kao od matice nezavisni međunarodni subjekt.

Tokom razgovora između tajvanskog ministra za odnose sa NR Kinom Vang Ju-ćija i zamenika ministra inostranih poslova NR Kine zaduženog za odnose sa Tajvanom Džang Dži-đuna dogovoreno je otvaranje zastupništva, čvršće ekonomsko povezivanje između dve strane, te uspostavljanje sistema zdravstvene zaštite za studente koji sa Tajvana dolaze na kontinent i obrnuto, javljaju mediji u Aziji.

Uspostavljanje čvršćih partnerskih veza naročito traže velike tajvanske kompanije koje žele da se aktivnije i slobodnije uključe u rad u matici Kini, te turistički sektor na Tajvanu koji bi mogao da dobije znatan razvojni zamajac daljim olakšavanjem kretanja stanovništva.

Najveće tajvansko preduzeće koje trenutno posluje u matici je "Fokskon", elektronski gigant koji za potrebe "Epla" proizvodi ajfon telefone i tablet računare koristeći obilnu i jeftinu radnu snagu na kontinentu. Tajvan je, inače, prošle godine već uveo vizne olakšice za putnike iz Kine, što je omogućilo dolazak prvih organizovanih tura iz matice.

Uspostavljanje čvršćih trgovačkih i poslovnih veza biće od ekonomske koristi i za NR Kinu, a takva vrsta povezivanja mogla bi u budućnosti da ima i političke implikacije, odnosno da bude prvi korak ka ponovnom ujedinjenju kineskog naroda sa obe strane moreuza koji razdvaja Tajvan od azijskog kontinenta.

Mnogi mediji u istočnoj Aziji danas postavljaju pitanje o tome da li je kineska i međunarodna javnost upravo prisustvovala prvom činu u procesu ponovnog ujedinjenja - pitanje u vezi s kojim su analitičari i vojnopolitički komentatori podeljeni. Jedan deo njih ponovno ujedinjenje smatra neminovnim i prirodnim, dok drugi ukazuju na to da na Tajvanu i dalje postoji relativno jako antikomunističko raspoloženje, da su predsednik i vlada koji su trenutno na vlasti izuzetno nepopularni u narodu zbog niza skandala u državnom aparatu i vojsci, kao i da na Tajvanu postoje velike manjine koje po etničkoj pripadnosti nisu Han Kinezi.

Grad Nanking izabran je za mesto na kojem će biti održani važni razgovori jer je u njemu sahranjen dr Sun Jat-sen koji se kao osnivač moderne kineske nacije poštuje i na kontinentu i na Tajvanu i jer vlada nacionalističke partije Kuomintang, čije su pristalice kasnije masovno naselile Tajvan, u taj grad prenela prestonicu iz Pekinga pre devet decenija tokom vojnopolitičkog previranja u Kini.

Kineski građanski rat, beg na Tajvan i odnosi ostrva sa maticom

Kuomintang je osnovao dr Sun Jat-sen i ta partija je odigrala važnu ulogu u zbacivanju dinastije Ćing i formiranju kineske republike 1912. godine. Međutim, odmah po uspostavljanju novog društvenog uređenja, već 1913, Sun Jat-sen i njegove pristalice pale su u nemilost novog režima zbog čega su prebegli u Japan, odakle su se vratili šest godina kasnije da ponovo uspostave svoju političku stranku u uslovima kada je Kina bila rascepkana, a državni aparat razoren.

Kuomintang je vremenom proširio svoju mrežu pristalica i, povremeno i u saradnji sa komunistima, u prvoj polovini dvadesetih godina postepeno ostvario ujedinjenje podeljenih kineskih oblasti, osim resursima bogate regije Mandžurija, koja se dvadesetih godina prošlog veka nalazila pod sovjetskom kontrolom. Kuomintang na čelu sa novim liderom Čang Kaj Šekom zavladao je Kinom 1927. godine i preselio prestonicu u Nanking na jug zemlje gde je uživao najveću podršku, ali je ubrzo počeo da dolazi u otvoreni vojni sukob sa komunistima, a tridesetih godina počeo je i da gubi teritorije pred japanskim okupatorom. Počev sa Mandžurijom 1931. godine, Japanci su u nekoliko vojnih kampanja zagospodarili znatnim delom današnje Kine, odnosno svim većim gradovima u priobalnom pojasu.

Snage Kuomintanga, uprkos žestokim sukobima sa komunistima, imali su sa njima i nemale ideološke sličnosti: želju da se otarase aristokratije i regionalnih gospodara, odnosno, društvenog uređenja iz feudalnog doba, žudnju da iz zemlje proteraju britanske, nemačke, ruske i japanske koloniste i strane misionare, te ambiciju da iskorene religiju kao relikt prošlosti i simbol zaostalosti, zbog čega su osim hrišćanskih crkava, napadali i razarali i domaće budističke hramove.

Uz znatnu vojnu pomoć SAD, borci Kuomintanga su pružali otpor japanskom okupatoru i kada je završen Drugi svetski rat Kina je priznata za jednu od pobednica u tom sukobu, te joj je dodeljeno stalno mesto sa pravom veta u Savetu bezbednosti novoosnovanih Ujedinjenih nacija. Međutim, podrška za komuniste koji su siromašnim seljacima obećavali oslobađanje od zemljoposednika je rasla i građanski rat koji se opet rasplamsao nakon što su Japanci otišli završio se katastrofalno po Čang Kaj Šeka i njegovu partiju - oružane formacije nacionalista, partijski članovi, njihove porodice i brojne pristalice bile su prisiljene na povlačenje sa kopna i bekstvo na obližnji Tajvan. Smatra se da je čak dva miliona ljudi tada prebeglo na ovo pacifičko ostrvo koje sada broji 24 miliona duša.

Vođstvo i pristalice Kuomintanga na Tajvanu uspostavili su novi državni aparat, a Čang Kaj Šek je vladao tim ostrvom sve do svoje smrti u 89. godini života - 1975. godine. Najveći deo tog vremena njegova diktatorska vlada polagala je isključivo pravo da predstavlja čitavu Kinu u Ujedinjenim nacijama i na drugim međunarodnim instancama, sve dok SAD, koje su vojno štitile i ekonomski pomagale Tajvan, nisu napravile zaokret u spoljnoj politici u vreme službovanja sekretara za spoljne poslove Henrija Kisindžera, koji se u dva navrata sastao sa komunističkim liderima u matici Kini, usled čega je, između ostalog, Narodna Republika Kina stekla a Tajvan izgubio mesto u Savetu bezbednosti i uopšte u UN. On se od tada bori za međunarodno priznanje kao od NR Kine nezavisna država i trenutno ima zvanične diplomatske odnose sa samo dvadesetak država u svetu.

Uprkos političkoj izolaciji Tajvan je u poslednje dve i po decenije uspeo da se ekonomski i tehnološki razvije do zavidnog nivoa. Ipak, za dalji napredak ovom ostrvu je neophodno jače ekonomsko povezivanje sa sve moćnijom maticom koja ima ogromne ljudske i materijalne resurse. Otopljavanje odnosa verovatno bi donekle umanjilo i velika izdvajanja Tajvana za odbranu, odnosno kupovinu savremenog oružja, uglavnom američkog porekla, i oslobodilo budžet za druge namene.