Ekipa RTS-a u ulici u Žiči u kojoj odrasta čak dvadeset četvoro mališana

Svaki praznik u ulici koja nosi ime majora Milana Tepića provodi se na isti način: ispred kuća. I ove godine zajedno farbaju jaja za Vaskrs.

„Sa drugarima iz ulice pravimo takmičenje čije je jaje najjače“, kaže Ognjen Vulović. Na pitanje – čije će biti?, Ognjen odgovara: „Moje.“

Za taj uspeh moraće da pobedi šestoro rođenih braće i sestara. I ne samo njih. Jer žitelji ovog sokačeta se nikako ne uklapaju u statistiku prirodnog priraštaja Srbije.

„Uvek smo hteli da imamo dva sina i dve devojčice, ali eto, prvo nam je Bog dao četiri sina, a zatim tri devojčice“, navodi Sanja Vulović.

Miroslav Stević dodaje: „Ja imam petoro dece. Komšija ima sedmoro i sve pohvale. Možda ga i ja nekad stignem.“

Šala koja budi ponos među babama i dedama. Prvi su se ovde doselili krajem osamdesetih godina prošlog veka i u novoj kući dečekali trećeg sina.

„Onda smo negde od 2012. godine dobili novi priraštaj, unučiće naših komšija, tako da sada u ovoj maloj ulici dugoj 100 metara imamo ukupno dvadeset četvoro dece“, naglašava Mila Joksimović.

Čedomirka Stević kaže da ih je u porodici – sedmoro. „Vratili smo se starim vrednostima. Mi se često organizujemo i spremimo ručak i bude to baš ovde na ulici“, ističe Čedomirka.

Ljubinko Mionić dodaje: „Ovde je čista sloboda. Svačija kuća svakom detetu je na raspolaganju. Toliko je sloge, kao da smo jedna porodica.“

I slika dece koja se s proleća uglavnom igraju napolju podseća na prošla vremena.

„Igramo fudbal, skačemo u trambulini, vozimo se biciklima“, navodi Dušan Joksimović.

Katarina Stević nastavlja: „A ponekad pravimo i piknik. Mnogo je dobro. Nikad ne bih tražila novo društvo. Volela bih da ovde bude ovako kako jeste. Zauvek.“

Zaigraju se i među plastenicima. U jesen, stariji će tradicionalno pretvoriti voće i povrće u balon-hale.