Priča o dečaku i šahu

Šahovska tabla pronađena pored kontejnera u Banji Koviljači jednom, tada petogodišnjem, dečaku ulepšala je detinjstvo. A kako život samo može da napiše priču, nekoliko godina kasnije on je postao jedan od najboljih mladih šahista na školskim takmičenjima u celoj zemlji.

Kao radnik gradske čistoće, Goran je godinama radio isključivo treće smene kako bi kao samohrani otac danju mogao da brine o sinu Stefanu. Jedne noći, prazneći kontejnere, ugledao je bačenu drvenu šahovsku tablu koju je kući poneo sa sobom.

Goran Đurić, iz Korenite kaže: "I eto, uzeo sam ga ne znajući ni sam šta me je to povuklo da uzmem da ga ponesem i donesem ga kući i pokažem detetu, koje je tad imalo pet godina. I on se zainteresovao, zavoleo, pokazivao sam mu kako se igra, kako koje figure i gde idu i eto, došlo je do toga sad da je počeo da osvaja i nagrade neke."

Od jutra, kada je šahovska tabla ušla u dom Đurića, postala je omiljena Stefanova igračka. Dan po dan, sat po sat i potez po potez, u međuvremenu je postao najbolji šahista u selu i osvajač medalja i pohvala na školskim takmičenjima u celoj Srbiji.

Stefan Đurić, iz Korenite, dodaje: "Tata me je naučio da igram šah, igrali smo svaki dan i onda sam počeo da idem na takmičenja. I jesi li osvojio neku medalju? Jesam. Koju, gde? Srebrnu medalju sam osvojio. Jesi li ti u školi najbolji šahista? Jedino nastavnik što je bolji od mene. A ostala deca? Ja sam bolji."

Nadmašio je sada već desetogodišnji dečak i oca, ali ga ponekad, kaže, ipak pusti da pobedi. S godinama je na poklon dobijao novije i lepše šahovske table, ali je na prvom mestu i dalje ona koju je neko bacio ne sluteći da će drugome ulepšati život.

Priča o dečaku i šahu

Коментари