Putešestvije klavira od Beča do Čačka

Klavir je svoj put započeo u Banatu, kada ga je prota Konstantin Stanulović kupio za svoju ćerku Vukicu. I gotovo vek i po ovaj instrument ostao je do danas čuvar porodične tradicije.

Miodrag Kandić darodavac, kaže: "Izuzetna je porodična uspomena svih nas koji smo još živi, a pogotovo i oni koji više nisu, naših predaka, i polako se ja preseljavam sad za Beograd da bih bio bio bliže mojoj deci. Prodaja nije dolazila u obzir i onda smo rešili da to poklonimo.''

Na njegovim dirkama kroz četiri generacije svirali su muzički obrazovani članovi porodice. Ovaj klavir krije gotovo nestvarnu filmsku priču. Na Božić 1942. godine, u vihoru rata, kada su napuštali Vojvodinu, među retkim stvarima poneli su ga sa sobom.

Snežana Ašanin etnolog Narodnog muzeja u Čačku, dodaje: ''On je zaista velikih dimenzija. Jako je težak ali to pokazuje koliko je taj klavir značio toj porodici. Rizikovali su i svoje živote samim tim što su bile ratne godine, strašne ratne godine, i zbog toga što je Dunav bio zaleđen a oni su taj klavir preko zaleđenog Dunava prevezli na sankama.''

Najviše predmeta čačanski Narodni muzej dobijao je poklonima građana, i zahvaljujući darodavcima ima značajne fondove.

Delfina Rajić, direktorka Narodnog muzeja u Čačku, objašnjava: "Predmetima prikupljenim na terenu, otkupljenim i dobijenim na poklon, popunjavaju se već formirane muzejske zbirke ili se stvaraju nove. Osnovna svrha postojanja muzeja jeste da dokumentuje i trajno zaštiti materijalnu i duhovnu baštinu naše prošlosti. Zbog toga su nam važni skoro svi predmeti kojI pokazuju život i duh grada i njihovih stanovnika u prošlosti.''

Polukoncertni klavir, deo porodične zaostavštine Miodraga i Tatjane Kandić, sada će zauzeti svoje mesto u stalnoj postavci Hadžića kuće.