Sećanja stogodišnjeg Užičanina Milorada Rakića

Milorad Rakić iz Užica početkom februara napunio je sto godina. Živi je svedok oba rata. O Prvom je slušao od svog oca, a u Drugom svetskom ratu je i sam učestvovao.

U životni vek Milorada Rakića stalo je mnogo toga. Jedan je od poslednjih živih oslobodilaca Beograda. Njegova brigada je iz Hercegovine krenula put Beograda oslobađajući sva mesta gde je neprijatelj bio koncentrisan.

“Teži život nije mogao biti. Ja sam znao šta je rat, od oca sam video, ali idem, neka poginem”, priča Milorad Rakić, učesnik Drugog svetskog rata.

Kao živa istorija pripoveda o ratnim događajima, ali ne brojkama, kako to u udžbenicima piše.

“Pao sneg i onako kiša i sneg zajedno, a meni cipele skroz otišle. I zaklali smo goveče jedno, dok su skidali meso, ja sam stao na onu kožu i odseko one kože i gore zavezao žicom i svukud sam tako išao u tome”, seća se Milorad.

Dva puta je bio ranjen. Jednom teže, kad je potpuno izgubio svest.

“Probudio sam se sutradan u bolnici, pa kad sam video kakva je bolnica, otkud ja tu. Da li sam zarobljen? Da li su ovo Nemci? Pa onako sam mislim, pa u rudnik u rudnik. Nisu me ubili, vele, bolje da ga iskoristimo. Kad samo jedan povika „u majku imˮ, onako srpski. A ja skočim, vidim đe sam”, nastavlja stogodišnjak iz Užica.

Prošle godine je bio počasni gost na ceremonijama povodom 80 godina od oslobođenja Beograda.

“Deda dobio zastavu naše zemlje i meni je simpatično bilo kako je dedi to u tom momentu značilo više nego bilo šta. Gde je on izgovorio - „Ova zastava nije za mene, nego za moje drugove koji su poginuliˮ, prepričava Dobrivoje Turudić, unuk.

Ovaj vitalni deka ima još jednu neostvarenu želju kako bi zaokružio sve svoje snove, a to je da devetog maja poseti Paradu u Moskvi povodom Svetskog dana borbe protiv fašizma.