Milikići se vratili u Rudare kod Kuršumlije, na konjima obilaze meštane

Desetak domaćinstava planinskog sela Rudare kod Kuršumlije, od magistralnog puta Niš – Priština deli svega tri kilometara, ali preduga. Mogu da ih prođu smao peške, terenskim vozilima ili na konju. Najteže je kažu kada nekome zatreba lekara.

Od kada su se pre tri godine Milikići vratili iz Leskovca u rodno Rudare, Marija sa sinovima gotovo svakodnevno na konju obilazi starije meštane.

“Imamo terensko jahanje gde obilazimo obronke oko Rudara i samo selo. Obilazimo i naše meštane, to jest starije ljude kod kojih dolazimo, svraćamo, jer u nekim delovima sela namamo dobre puteve, puteve gde mogu da izađu samo terenska vozila ili samo mi konjima”, kaže Marija Milikić.

Od obilaska komšija ne odustaje ni zbog vetra, kiše ili snega.

“Donosimo im lekove, hranu, ja i moji sinovi, ko god je u mogućnosti i kad god treba ljudima”, navodi Marija Milikić.

“Sve mi donesu. I ako se neko, ne daj Bože, razboli, brže za lekove, oni sve ostave i nama donose lekove”, navodi Savo Milanović iz sela Rudare.

Markovići su među onima koji su se odlučili da se vrate i u Rudarima provedu penzionerske dane.

“Ne možemo da izađemo gore. Ja odem traktorom do puta, a posle taksijem do Kuršumlije. Kupim i vratim se ne može drugačije. Kolima ne može da se izađe”, navodi Svetislav Marković iz sela Rudare.

I drugi bi meštani obnovili gazdinstva, ali prvi problem s kojim se suočavaju jeste kako dovesti materijal do kuće.

“Pesak jedva kubik doteram na traktoru, crep mi je u Rudare ne mogu da ga doteram. Hoću da obnovim ovo domaćinstvo gde sam rođen, gde mi je dedovina, ali bez puta slabo”, kaže Rade Đorđević iz sela Rudare.

Svesni da im put život znači, ovi vremešni čuvari ognjišta, kako sebe nazivaju, u više navrata obraćali su se nadležnima u Kuršumliji.