Kako se razvijala šabačka muzička tradicija i zašto je to varoš boema

I pobede i porazi u Šapcu su se obeležavali - u kafanama, ugovarali poslovi, gubila imanja, rađale ljubavi, kovale zavere. Ovde u nekadašnjoj Miramare, bila je prva biblioteka, bioskopska predstava, srpsko-francusko društvo prijateljstva a glumci i muzičari česti gosti. Od klasične , džeza, rokenrola, do narodne muzike - boemska tradicija Šapca duga dva veka.

Prva šabačka pijanistkinja, bila je Anka Obrenović, još 1824. kada joj je otac Jevrem, obor knez, šabačke nahije kupio klavir i na dvor doveo podagoge, bračni bar Tirol iz Temišvara. Uz klavir, Šabac je kasnije imao i prvi vojni orkestar Josifa Šlezingera, koji je obilazio kasarnu i regrutovao vojnike da uče da sviraju instrumente.

“Šlezinger je pomerio odnos ljudi u Šapcu prema muzici, a to je opet na neki način doprinos Jevrema Obrenovića. Dakle, muzika nije više shvatana samo kao zabava. Ona je postala jedan statusni simbol. Budući da je Šabaci imao taj prvi, takozvani klavir, koji je došao zahvaljujući Jevremu Obrenoviću”, navodi Mirko Jeremić, muzički teoretičar.

Od salona gde su se zbog poezije i muzike tokom 19. veka okupljali intelektualci, do današnjih dana, Šabac se muzički razvijao. Umetnici, festivali i nastupi se ne broje, od Šabačkog pevačkog društva, orkestra Bisernica, hora “66 devojaka”, Abraševića, Muzičke škole.

“Već 28 godina imamo tradiciju i to je jedno od najstrarijih takmičenja pijanizma, kroz koje su hiljade i hiljade učesnika prošlo, učestvovalo, osvojilo nagrade, ali ne samo nagrade. Nije smisao nagrađivati, nego stvarati jednu lepu muzičku priču”, kaže Sonja Živković, dorektorka Muzičke škole "Mihajlo Vukdragović" u Šapcu.

Rasle su u Šapcu i džez i bluz scena, kao i rokenrol. Od prve rok grupe Blek brds, 1962., prve svirke na bunkeru u Velikom parku do Goblina koji su po popularnosti stigli do vrha JU rok scene. Kultni prostor ostao je isti- Dom omladine, danas Kulturni centar.

“Ovde u ovom kultnom rokenerol prostoru, u bašti doma omladine na spratu , ljudi dolazili na koncert igranke VIS-a Čivije i VIS-a Crne senke i da se tu prodavalo najmanje po tri stotine, a najviše po hiljadu karata. Dubrovački trubaduri su svirali u Domu JNA, nije bilo ne znam koliko posetilaca. Onda su im rekli:,,Pa, ljudi, zato što Čivije sviraju u Domu omladine”, seća se Živko Ivković, književnik i rok kritičar.

Šapčani neguju i narodnu muziku još od Cicvarića - muzičke družine sa ukupno 58 članova, sa početka 19.eka, koja je mladima u amanet ostavila najlepše starogradske pesme. Zlatno doba Malog Pariza, bogatstvo koje se merilo ne samo zlatnicima, već i boemijom i širinom pogleda, ostalo je zabeleženo u varoškim himnama ,,Pošetali Šabački trgovci i ,,Kad je deda lumpovao.

“Stari zvuci u Šapcu su nastali iz želje da se te stvari ne zaborave. Da se te pesme ne zaborave. Da se obnove. Cicvarići su svi pevali i svi svirali. A mi smo to malo obogatili i jesmo svi pevali i svi svirali, ali smo četvoroglasno to radili , što je bilo u to vreme kad je malo zamro u Šapcu muzički život, što je bio novitet, pa smo obnovili neke njihove pesme”, kaže Slobodan Stolić, član ansambla "Stari zvuci".

Uz muziku, rastao je i broj kafana, pa ih je Šabac između dva rata imao najviše, čak 150. Ostalo je zabeleženo da su prvo u Šapcu žene išle kafanu a najviše ih je bilo u šabačkoj Mahali ili Mali, koja je dala brojna čuvena imena narodne muzike, imeđu ostalih i Šabana Šaulića, kome je podignut spomenik. U gradu boemije i noćnog života ostala je izreka a se u kafanu i u Pariz ne ide sa bilo kim.

“Na žalost, sve bude i sve prođe“, zaključuje Slobodan Stolić.