Tekereški peškir - precima u čast, potomcima za nezaborav

“Ono što zovemo kulturom nije sve što čini vrednost nekog naroda. Prirodna moralna svojstva imaju u procenjivanju te vrednosti u najmanju ruku podjednaku ulogu. Elem, srpski narod ima moralna svojstva koja nadmašuju moralna svojstva mnogih drugih naroda".

Tako je zapisao Arčibald Rajs, nakon golgote Velikog rata koju je prošao sa srpskom vojskom. Od Cera preko Kajmakčalana, iz opanaka uz pušku, nosio se gunj i šajkača, borio srpski seljak za svoju grudu zemlje i nije ni uz svu muku odvajao, ni od trube, ni od bubnja ni od devojačke spreme. Čuvao da ga zaštiti, sačuvao da osvetla obraz i da vrati tuđe. Peškir Perside Spajić u stalnoj postavci šabačkog muzeja - svedok vremena, svedok časti i morala srpskog domaćina, vojnika, čoveka.

“Mileta Milutinović je bio borac Drugog prekobrojnog puka iz sela Sedlara kod Svilajnca. U noći između 15. i 16. avgusta, ranjen u obe noge na Ceru, dopuzao je do najbliže kuće u blizini mesta gde je ranjen u potrazi za nekom tkaninom, otvara drveni ormar i prvo što izvlači su dva trkana vežena peškira. Mileta Milutinović previo je sebi rane, nastavi dalje Cer, Kolubara, Solunski fron, znači sve vreme rata je te peškire nosio sa sobom. Po završetku Prvog svetskog rata kad se vratio sa Soluna uspeo je da sačuva jedan peškir i vrati ga u svoje rodno selo Sedlare. 1974. godine Mileta je ponovo došao ovde u Tekeriš na Cer i doneo peškir koji je u svojoj porodičnoj kući čuvao 60 godina”, navodi Jelena Đorđić, vodič muzeja Cerska bitka u Tekerišu.

Od dolaska vremešnog ratnika da se pokloni senima nastradalih saboraca i vrati uzeto, u Tekerišu su ostale samo dve fotografije, ali neskriven ponos, čast i nezaboravljena priča potomaka.

“Sećam se dobro kada je došao imao sam 7 godina i pričao je deda sa mnogo emocija kako je to preživeo, došao je sa unukom, unuk ga je dovezao”, seća se Miloš Stevanović iz Tekeriša, unuk Tihomira Stevanovića.

“On je došao ovde našoj kući, majka jadna bila živa, doneo je peškir. Peškir je bio tako očuvan, ispeglan i on je doneo i zahvaljuje se majci, kaki, to možda neki bacio, a on znači nije hteo, tolke godine čuvati i doneti vratiti ga. Iz kuće Persine ćerke, peškir je godinu dana čuvan u seoskoj mesnoj kancelariji, a za buduća vremena 1975. prenet je u šabački muzej. Od stalne postavke do replika priču od 2012. prenose članice Udruženja invalida rada u Šapcu”, ističe Miloš Petković iz Trbosilja, unuk Perse Spajić.

Miroslava Savković, predsednica Udruženja invalida rada Šapca objašnjava: „Onako kako je na originalu tako je na replikama. Zaštićen je geografskom oznakom porekla nalazi se na međunarodnoj listi kulturne nematerijalne baštine i planiran je za protokolarne poklone.

Hrabrost i šezdeset godina čuvana relikvija nije zaboravljena ni u zavičaju Milete Milutinovića.

“On je sve ispričao kako je bilo na Ceru, kako je prošao, kako je taj peškir doneo kući kako je baka, njegova žena oprala, ispeglala, ostavila u novine, sačuvala ga i on bi toliko ko god bi došo kući on je taj peškir pričo o njemu i pokazivao”, prepričava Bosiljka Radosavljević iz Sedlara, unuka Milete Milutinovića.

Ankica Radosavljević iz Sedlara, praunuka Milete Milutinovića dodaje: “Bio je kao amajlija, čuvao se kao najveća dragocenost, mi deca nismo imali pristupa, ja sam ga videla možda dva puta, ne više”.

Bojana Vakulović iz Svilajnca, čukunuka Milete Milutinovića, kaže da bi jednog dana volela da poseti, Cer da vidi gde se on to borio, kao i da vidi taj eksponat u muzeju.

Šezdeset godina Mileta je sa porodicom čuvao peškir, a posle pola veka potomcima je darodavnost uzvraćena.

"Ovo će sada biti naša amnlija i prenosiće se sa kolena na koleno." A na pitanje kako će ga čuvati”, Bosiljka Radosavljević, unuka Milete Milutinovića odgovara: „Isto koliko je godina ona mogla da čuva mogu i ja isto, posle nek nastave moji”.

“Narod vam je rodoljubiv. Ne znam ni za jedan narod u kojem legendarni nacionalni junaci toliko žive u narodnoj duši kao kod vas. A imate i onaj veličanstveni dar da vas sećanje na te junake zna toliko nadahnuti da vam vlastiti život više ništa ne znači. To je zato što lik tih legendarnih junaka izlazi iz vas samih. Sačinjen je od komadića koje odaje vaša duša” pisao je u svojoj knjizi „Čujte, Srbi” dr Arčibald Rajs.