Potrebna pomoć dobrih ljudi da Ognjen prohoda

Trenutak o kome je desetogodišnji Ognjen snevao. Sam na svojim nogama.

“Jako veselo i srećno i radosno. jer nisam očekivao da ću ikada stati, ali video sam da je zapravo moguće”, kaže Ognjen Stojanović.

Tih nekoliko sekundi daju snagu da se često iscpljujuća borba nastavi. I te kako se umori posle višesatnih vežbi, svakodnevno. Ali očigledno je da efekta ima.

“Ja sam tamo išao 5 sati samo vežbam imam samo jednu pauzu -Je l se umoriš? -Baš se umorim”, navodi Ognjen Stojanović.

“Ognjen počinje da stoji na kratko ali je uspeh za nas vidljiv. To su roboti na kojim Ognjen svakodnevno vežba po 5 sati i rehabilitacija koju sprovodi sa terapeutima”, kaže Marijana Stojanović, Ognjenova mama.

Posebno mu je naporno, kaže Ognjen kad je škola popodne, tada bude na dva tri časa, pa iz škole pravo za Niš. Uz pomoć drugara trudi se da izgubljeno nadoknadi.

“Dobar sam đak, lepo pišem, drugovi mi pomažu. Voliš da ideš u školu? Da, volim jako volim”, kaže Ognjen Stojanović.

Zbog osmeha koji mu ne silazi sa lica i snage koju ima Stojanovići nemaju pravo na predaju. Žive skromno od očeve plate koji ima punu podršku poslodavca, ali za Ognjenove terapije potrebno je 460 000 dinara, a mesec brzo prođe.

“On radi tamo dobija sve što treba čak dobijamo pomoć od njih u svakom vidu, i slobodnih dana i novčanu pomoć sve pohvale za njih”, navodi Marijana Stojanović.

Dijagnozu spinalne mišićne atrofije Ognjen je dobio u trećoj godine. Već duže vreme tri puta godišnje prima lek spinrazu. Zbog skolioze morao bi da ide i na bazen, ali trenutno nema ko sa njim da radi. Cilj je samo jedan.

“Da prohodam, i sve je bolje, da”, kaže Ognjen.

Humanost i solidarnost Stojanovićima su već godinama potpora. Neophodne su im i nadalje. Za Ognjenov prvi korak 319 na 3030 ili 3 na 3800.