Šapčanin ruši stereotipe o penzionerima

"Priroda mi je podarila duž život i dobo mentalno zdravlje, i kad plivate", kako kaže deda Diša, "u okeanu burnih događaja onda morate i da se praznite."

Dvoje dnevnih novina i mašina za kucanje su njegova svakodnevnica.

"Pune me okolnosti ja samo reagujem, okolnosti su takve koje vam ne daju mira, tako produvavate ventile," kaže Dimitrije Fuštić.

Njegovo životno putešestvije stalo je u knjigu "Maraton bez treninga", a putešestvije država u kojima je živeo i radio u takozvani monolog sa gluvonemima, zbirku brojnih pisama upućivanih proteklih decenija našim i svetskim političarima i državnicima. Prvo je poslao  Predsedništvu Subnora 1988. godine, a poslednje Milu Đukanoviću.

"Nijedno pismo nisam pisao samo iz revolta nego sam nudio i rešenja, jednostavno praznio svoju frustraciju, praznio svoju muku", kaže Dimitrije Fuštić.

Ispisivanje svakodnevnice mu je za mentalnu snagu, a za fizičku svaki dan i po kiši i po snegu šetnja najmanje tri kilometra i susret sa kolegama penzionerima.

"Ja imam 65 godina, a Diši je 90, neke razlike nema ni u mentalnom ni u fizičkom pogledu", kaže Andrija Pantelić.

"Jedno bogatstvo jezika, kulture, izražavanja, a njegove priče od pre pedeset, šezdeset godina za nas su pravo blago", kaže Momčilo Ivanović.

"Od njega uvek ima da se nešto nauči", kaže Milan Antić.

Četvoro dece, šest unučića i dvoje praunučadi su mu najveće bogastvo i česti gosti. Deceniju već živi sam i sve može. Neumorno puni 25 svesku isečaka iz novina i svojih zapažanja i  razmišlja o novom naslovu.

"Ako me vreme pusti i ako u meni ostane ovaj još minimum hrabrosti kojom sam do sada raspolagao mogla bi biti još jedna, ne toliko obimna knjiga, koja bi bila posvećena ženi kao drugoj polutki ljudskoga roda", završava Dimitrije.

rts.sabac@rts.rs
+381 15 353 269