Kopaonik u očima putara

Čim se Kopaoničke padine zabele ka našem najvećem ski centru pohrle turisti. Krivudavim putem iz podnožja kreću u osvajanje vrha planine, često nesvesni njene hirovitosti. Moćnu i nepredvidivu prirodu Kopaonika bolje od drugih znaju putari koji se sa njenim ćudima zimi bore, kroteći je sa dve strane.

Dragoljub Marković ima dvadeset i šest godina staža i šef je zimske službe "Kruševac puta"na Srebrncu koji postoji od 1985. godine.

"Vrlo je teško zimi zbog planinskih uslova. Ekipa je sedmočlana i smenjuje se svake subote. Kada su uslovi normalni radi se u dve smene. Ustajemo u tri noću, tada počinje noćna smena koja se završava u 11 sati, ako problema na putu nema. Ali ako veje, radnog vremena nema", kaže Marković.

On dodaje da se put čisti dok ne bude prohodan bez obzira da li je noć ili dan.

Najveći neprijatelj im je, kako kažu, vetar. Kada dune olujnom jačinom na Jarmu, gde se kruševački putari susreću sa novopazarskim, brzo stvori smetove i do tri metra visine.

"Ovo su muke Tantalove! Mada iskren da budem, ova zima nije loša ni za skijaše ni za nas. Najteže je bilo pre pet i šest godina kada je iz pravca Jošaničke Banje sedam dana bila prohodna samo jedna traka. Najdraže mi je kada pomognemo ljudima koji su zavejani i zarobljeni u snegu. To kako nam se obraduju teško je opisati. Lepo je i što se većina njih posle javi kada završe odmor i bezbedno krenu svojim kućama", kaže Slobodan Tijanić, koji radi kao putar u preduzeću "Novi Pazar" AD već deset godina.

Najiskusniji među putarima sa obe strane planine je Vujica Ratković koji već trideset zima predvodi ekipu iz Novog Pazara.

"Mi smo uigrani tim koji se ne smenjuje tokom godine. Nas petnaest koji počnemo sezonu, skupa je i završavamo. Održavamo 65 kilometara puta Rudnica-Kopaonik, Jošanička Banja-Kopaonik, Jošanička Banja-Drenska klisura i Kopaonik-Jaram", kaže Ratković.

Najvećim uspehom, kako kaže, smatra to što za dvadeset i jednu godinu, od kada postoji njihov punkt, nisu imali veću materijalnu štetu, saobraćajku niti žrtvu.

"Najteže je kada moramo da intervenišemo posle ledene kiše. Tu ni jedno sredstvo ne pomaže već samo ljudsko srce. Tada se preko kabine baca šljaka i so da bi se mi ostali spustili", kaže Ratković.

"Nisu zime kao što su bile", kaže Vujica. Poslednjih dvadesetak godina manje je snega, mećava i smetova, pa je i putarima bolje, ali, kako kažu, kada veje predaha nema. Da gosti do vrha Kopaonika brzo i bezbedno stignu rade i noću jednako vredno kao i po danu.