Zanat utkan znanjem

Filigran, zanat kojim se izrađuje nakit i ukrasi uskoro bi mogao da se nađe na UNESKO-voj listi vrednosti koja odražavaju naše autentično kulturno nasleđe. Uslov da se nađe na ovoj listi je da filigran kao zanat živi, razvija se i vrednuje, međutim, sve je manje pravih filigrandžija.

Nema toga što vremešni majstor Krist Beriša ne ume da napravi od srebra i zlata u svojoj maloj radionici. Beriša kaže da je to najskuplja i najteža tehnika izrade nakita, ali i najlepša i najprefinjenija.

Od oca i strica je osim specijalnog alata i mustri nasledio i stil prepoznatljive prizrenske škole filigrana. Njihova porodična radnja bila je u Prizrenu, gde je i on naučio zanat pedesetih godina prošlog veka. Danas je jedan od retkih zlatara u Srbiji koji bukvalno ume da "tka" prizrensku svilu srebrnim i zlatnim žicama, katkada tankim poput vlati kose.

"Tri godine sam bio šegrt. Četri godine sam bio kalfa, a posle kalfe sam visokokvalifikovani majstor. Kujundžija prvo, pa onda zlatar. To je zanat gde ne možeš da se odmaraš. Osam sati moraš da sediš za svojim radnim stolom", kaže Krist.

Nakit od filigrana radi se uz pomoć mustre, rama od obične žice. Elementi se potom letuju i ceo oblik, prstena, minđuše, broša ili pojasa dobija se tkanjem ili upredanjem tankih srebrnih žica uz pomoć pincete, čifte, i ostalog alata. Postoje dve vrste filigrana-čipkasti i filigran na podlozi.

"Za žensku narukvicu potrebno mi je dva dana rada, ako idemo iz početka, od topljenja srebra do kraja. Kada se radi prvo se spremi materijal-žica i mustre. Kada šegrti obično pripreme materijal dobar majstor može i za jedan dan da završi narukvicu, grivnu ili ogrlicu", priča ovaj zanatlija.

U naše krajeve filigran je stigao iz Vizantije. Tako je i najreprezentativniji primer srednjovekovne filigranske tehnike, prsten Stefana Prvovenčanog koji se čuva u riznici manastira Studenice. Tek krajem 18. i početkom 19. veka filigran u Srbiji poprima orijentalne  uticaje.

Odgovarajući filigranski nakit nosile su naše dame negde do početka Drugog svetskog rata, kada je bio znak prestiža u građanskom društvu. Onda se moda promenila i filigranski nakit polako se preselio u fioke naših baka.

"Da bi se sačuvao filigranski nakit potrebno je i zanat sačuvati. Mi smo ga predložili za listu UNESKA. Naša zemlja je potpisnik Konvencije od 5. maja 2010 godine. Na tome ubrzano radimo. U Kraljevu imamo majstora koji ovaj zanat dobro poznaje i njegove naslednike. To je jedini način da se zanat sačuva i unapredi", kaže Marina Lukić Cvetić, istoričar umetnosti u Zavodu za zaštitu spomenika u Kraljevu.

Zahvaljujući majstoru Beriši i drugim retkim filigrandžijama, filigran je i dalje živa baština Srbije. Majstor Beriša ima naslednike - sina, kćer i unuka koji su deo zanata naučili od njega.

Filigranstvo će opstati u njihovoj zlatari u Kraljevu samo ukoliko bude i mušterija koje će kupovati prefinjeniji filigranski nakit umesto ovog savremenijeg, čija se vrednost ipak više procenjuje gramažom plemenitog metala, a manje utkanim znanjem.