Rado Hrvat ide u vojnike – zašto Hrvatska vraća obavezni rok

Hrvatski sabor je 24. oktobra 2025. godine glasao za vraćanje obaveznog vojnog roka koji je bio suspendovan pre 17 godina. Odluka u parlamentu je doneta relativno lako – sa 84 glasa za, 11 protiv i 30 uzdržanih – a prvi regruti bi trebalo da počnu dvomesečnu obuku već početkom 2026.

Odluka stavlja Hrvatsku u red nekoliko evropskih zemalja koje se vraćaju obaveznoj vojnoj službi – uz Švedsku, Litvaniju i Letoniju.

Iako zvanično opravdanje leži u bezbednosnim izazovima posle napada Rusije na Ukrajinu i NATO obavezama, pojedine analize ukazuju da ova odluka ima dublje regionalne i geopolitičke pretpostavke koje mogu da utiču na bezbednosnu arhitekturu Balkana.

Hrvatski model

Hrvatsko Ministarstvo odbrane, predvođeno ministrom Ivanom Anušićem, predstavilo je detaljan plan koji predviđa obuku od dva meseca za muškarce između 18 i 29 godina, sa očekivanih 4.000 regruta godišnje u pet ciklusa od po 800 polaznika.

Obuka će se za sada odvijati u vojnim bazama u Kninu, Slunju i Slavnoskoj Požegi. Regruti će dobijati platu od 1.100 evra mesečno, što je znatno više nego u alternativnoj civilnoj službi, gde će naknada iznositi između 250 i 400 evra.

Predsednik vlade Andrej Plenković je istakao da je ovo odgovor na "promenjene globalne bezbednosne okolnosti", dok je ministar Anušić naglasio "porast različitih tipova pretnji koje zahtevaju brze i efikasne reakcije". Sve bi na godišnjem nivou koštalo oko 24 miliona evra.

Međutim, najava uvođenja vojnog roka još je prošle godine izazvala oštre ustavne sporove između hrvatske vlade i predsednika države Zorana Milanovića, koji je kao vrhovni komandant oružanih snaga tada optužio Plenkovića da "vojnu službu koristi za dnevne političke manevre".

Milanović je tim povodom zahtevao hitan saziv Saveta za odbranu, naglašavajući da "bez njega ne smeju da se čine takve stvari", upozorivši na hronični nedostatak podoficira koji bi obučavali regrute.

Politički sukob dodatno je zaoštren zbog Milanovićevog protivljenja slanju hrvatskih trupa u okviru NATO misije za obuku u Ukrajini. 

Balkanski odjeci

Sve zemlje Zapadnog Balkana ukinule su obavezni vojni rok između 2006. i 2011. godine kao deo reformi za pristupanje NATO-u i(li) profesionalizaciju oružanih snaga. Međutim, u periodu od samo 14 godina, trend se preokreće.

Srbija je prva zemlja regiona koja je najavila povratak obaveznoj vojnoj službi. U septembru 2024, predsednik Aleksandar Vučić potpisao je saglasnost za vraćanje 75-dnevnog vojnog roka od septembra 2025. Ipak, usvajanje i formalizovanje odluke odloženo je najranije za početak naredne godine. Profesionalni model vojske je uveden 2011, ali je u realnosti doživeo neuspeh. 

Zvanični srpski odgovor na hrvatsku odluku o vojnom roku nije bio posebno naglašen, za razliku od burne reakcije na vojno-bezbednosni sporazum između Hrvatske, Albanije i privremenih institucija u Prištini iz marta 2025.

Vučić je tada upozorio na "trku u naoružanju" i najavio vojnu paradu u septembru, poručujući da je "srpska vojska dovoljno jaka da odvrati svaku potencijalnu agresiju".

Analitičari smatraju da Zagreb i Beograd vraćanjem vojnog roka odgovaraju na širi trend prisutan u Evropi poslednje decenije, kao i da čitav region rizikuje ulazak u trku u naoružanju koju ne može da priušti.

Bosna i Hercegovina takođe razmatra vraćanje obaveznog roka. Ipak, resorni ministar odbrane Zukan Helez smatra da je odluku "veoma teško sprovesti zbog složene ustavne strukture" koja zahteva saglasnost oba entiteta – Republike Srpske i Federacije.

S druge strane, Crna Gora, Severna Makedonija i Albanija nisu na putu vraćanja obaveznog roka. Crna Gora je eksplicitno izjavila da, za razliku od Srbije i Hrvatske, vraćanje obavezne službe "nije na agendi" vlade.

Kao NATO članica od 2017, sa profesionalnom vojskom od oko 2.350 vojnika, Crna Gora se fokusira na modernizaciju. Severna Makedonija, NATO članica od 2020, i Albanija, u alijansi od 2009, takođe održavaju profesionalne vojske i koncentrišu se na tehnološku modernizaciju.

Geopolitička zavrzlama

Hrvatska odluka dolazi u trenutku kada NATO pojačava zahteve za spremnošću članica da konkretnije učestvuju u radu alijanse.

Novi model NATO snaga iz 2022. predviđa 500.000 vojnika u stepenovanoj pripravnosti, sa prvim nivoom od 100.000 vojnika spremnih za operacije u roku od 10 dana.

Iako su 23 od 32 članice NATO-a dostigle cilj od dva odsto bruto društvenog proizvoda za odbranu u 2024. godini – u poređenju sa smo tri članice deceniju ranije – generalni sekretar Mark Rute smatra da određeni minimalni procenat nije dovoljan, već da su potrebna veća izdvajanja, što je u skladu sa usvojenim pragom od pet odsto do 2035, na inicijativu američkog predsednika Donalda Trampa.

Hrvatska je ispunila cilj od dva odsto BDP-a za odbranu u 2025, tri godine ranije nego što je bilo planirano, sa trenutnih 1,71 milijardu evra namenjenih za vojsku i ambicijom da dostigne pet procenata budžeta do 2035.

Nabavila je 12 francuskih lovaca "rafal", 50 nemačkih tenkova "leopard", 89 američkih borbenih vozila "bredli" i 8 raketnih sistema HIMARS.

Rat u Ukrajini formalno je ključni kontekst za ove odluke. Nemački ministar odbrane Boris Pistorijus upozorava da bi Rusija "mogla da napadne NATO članice u roku od pet do osam godina".

Rusija je, prema podacima za 2024. godinu, proizvela 1.550 tenkova, 5.700 oklopnih vozila i 1.800 dronova, što je povećanje od 150 do 435 odsto u pojedinačnim segmentima u odnosu na 2022, pokazuje analiza briselskog ekonomskog i geopolitičkog instituta "Brojgel" (Bruegel).

Kako se zaključuje u istom tekstu, "proizvodna moć, zajedno sa činjenicom da Rusija ispaljuje između pet i 10 artiljerijskih granata za svaku ukrajinsku", primorala je evropske zemlje na "geopolitičko buđenje" i preispitivanje vojnih kapaciteta.

"Mirno!" odjekuje severom

Švedska je 2017. godine obnovila obavezni vojni rok, sedam godina pošto je tradicija obaveznog služenja vojsci duga više od jednog veka bila suspendovana. Uveden je rodno neutralan model sa devet do 11 meseci službe.

Litvanija je obaveni vojni rok vratila još 2015, nedugo posle ruske aneksije Krima, a Letonija 2023. posle godinu dana od početka rata u Ukrajini. Estonija ga nikada nije ni ukidala. Sve ove zemlje navode nemogućnost popune vojnih kapaciteta dobrovoljnim regrutovanjem i potrebu za većim rezervama.

Finska, koja nikada nije ni ukinula vojnu obavezu, danas ima 285.000 rezervista iz populacije od 5,6 miliona stanovnika, što je, prema analizi Si-En-Ena, srazmerno najveći vojni potencijal za brzu mobilizaciju u Evropi.

Norveška je 2015. uvela rodno neutralnu vojnu obavezu sa selektivnim prizivom, gde samo 9.000 od 60.000 vojno sposobnih zaista služi rok. Takođe formalno obavezni, ali realno dobrovoljni vojni rok ima i Danska. 

Nova normalnost

Analiza Centra za bezbednosnu politiku u Beogradu iz 2021. godine ukazuje da u regionu postoji "kvazitrka u naoružanju", ali da nabavke "nisu vođene strateškom konkurencijom ili strahovima od konflikta", već idejom vladajuće elite da "unapredi i poboljša spoljnopolitičke ciljeve i unutrašnji politički položaj".

Ipak, činjenica da i Srbija i Hrvatska kupuju "rafale", da Srbija poseduje oko 250 tenkova – više nego sve ostale republike bivše Jugoslavije zajedno – i da obe zemlje dramatično povećavaju vojne vežbe i ulaganja u vojsku stvara atmosferu uzajamnog nepoverenja.

Istovremeno, Srbija i dalje trpi očigledne pritiske zbog izostanka sankcija prema Rusiji otkako je počeo konflikt u Ukrajini i ostaje okružena NATO članicama, što hrani narativ o pretnji.

Uprkos retorici konstantnih eskalacija, pojedine analize ukazuju da je mogućnost stvarnog sukoba niska upravo zbog NATO prisustva, procesa pridruživanja Srbije Evropskoj uniji i drugih trenutnih i potencijalnih ekonomskih ograničenja.

Vraćanje obaveznog vojnog roka u Hrvatskoj, eventualno i u Srbiji, verovatno označava početak kraja ere profesionalnih vojski na Balkanu i predstavlja odraz dubljih bezbednosnih pomeranja u Evropi.

Dok zvanični razlozi naglašavaju ukrajinski rat, NATO obaveze i demografske izazove, suština verovatnije leži u kompleksnoj interakciji regionalnih tenzija, geopolitičkog pozicioniranja i domaćih političkih kalkulacija.