Читај ми!

четвртак, 21.08.2025, 05:50 -> 09:21

Извор: РТС

Аутор: Весна Кнежевић, дописница РТС-а из Беча

Gospa, Tompson i bitka za Hrvatsku od sto posto

Koncerti Marka Perkovića Tompsona, održani u Zagrebu (5.7.) i Sinju (4.8.) dominantna su tema ovog leta u hrvatskoj javnosti. Reakcije na reakcije na te rok koncerte posebnog tipa dominiraju na naslovnicama čak i preko tema kao što su mirovni pregovori oko Ukrajine, ili neredi u Srbiji. Dva poslednja niza lančanih reakcija su krenula iz franjevačkog Svetišta Gospe Sinjske i Opštinskog državnog tužilaštva u Splitu. Svaki ima svoju narativnu liniju, zajedničko im je samo to da kreću od pretpostavke kako je Perković pogrešno shvaćen (kaže Crkva) i ugrožen (smatra Tužilaštvo), te da ga treba braniti od „glasne manjine“.

Госпа, Томпсон и битка за Хрватску од сто посто

Najpre crkvena linija. Na glavnom misnom/liturgijskom slavlju pred sinjskim Svetištem Čudotvorne Gospe Sinjske, gvardijan fra Marinko Vukman je (15.8.) rekao: „Neka pate, i neka u toj patnji umru oni kojima smeta vaše zajedništvo, vaš dolazak u crkvu, vaša pjesma i ljubav prema Bogu, Crkvi i svom hrvatskom narodu, vaša radost i zajedništvo koje je posebno zablistalo na koncertima našega Tompsona u Zagrebu i Sinju“.

A gvardijan (naziv za franjevačke opate) Vukman je to morao da kaže tako direktno, jer je njegov prethodnik, selektor hrvatske fudbalske reprezentacije Zlatko Dalić, na istom mestu koji dan ranije govorio previše indirektno.

Mesto i tajming su vrlo bitni.

Vreme: Dalić je održao govor, skoro propoved, odmah iza mise 6. avgusta na Devetnicu, kad počinje odbrojavanje za Veliku Gospu, kod katolika 15. avgusta. Zašto on kao laik? Pozvali ga Franjevci.

Mesto: Crkva Sinjske Gospe već tri veka važi za simbol religiozne, kulturne i nacionalne odbrane, najpre od Turaka, pa onda od svakog ko je pokušao da dovede u pitanje identitetsku osnovu tog prostora, koja teče preko Franjevaca. Nukleus svetišta je bogato ukrašteno platno Device Marije, koje je spašavano iz bosanskog Prozora pred turskim nadiranjem i oko 1700. preneto u Sinj. Po stilu se pretpostavlja da dolazi iz venecijanske visoke renesanse, ali detalji nisu sigurni. Ono što je bitno za današnju priču je da je oko te slike podignuta crkva u Sinju, koja na Dan Velike Gospe postaje najznačajnije marijansko svetište u Hrvatskoj.

Tu je činjenicu uvažao i Vatikan kad je pre godinu dana Svetištu Gospe Sinjske dodelio titulu papske bazilike/basilica minor. Papska bazilika ne znači da ih Pape vode. To je počasni naziv koji pokazuje da su takve crkve posebno bliske njihovom srcu. Da su važne, pa je shodno tome važno sve što se u njima kaže.

U toj prilici vezanoj sinergijom religije, istorije i sasvim prizemne politike, selektor „Vatrenih“ Dalić je rekao nekoliko stvari koje se tiču sekularne javnosti, od kojih je ovde bitna jedna: „Bez obzira na napade glasne manjine koja nas stalno vrijeđa, koja ne voli i neće Hrvatsku, naša se mladost ponovno probudila i na to sam ponosan. Neka samo tako nastave. To je naša Hrvatska i to smo mi Hrvati.“

Boing 747 i kurs gramatike

Dalić nije poznat kao umni čovek. Hrvatska sekularna javnost se odmah bacila na tu činjenicu. Kolumnista Jutarnjeg lista Ante Tomić je komentarisao (16.8.) da bi pre on, Tomić, „sastavio boing 747 nego Dalić rečenicu“.

Ali, gramatika je jedno, poruka drugo. A iz Dalićeve izjave o „glasnoj manjini (...) koja neće Hrvatsku“ sekularna javnost je bez problema konotirala da se misli na nju. Na sve one u Hrvatskoj koji su bili zgranuti ne toliko Tompsonovim koncertima, jer on stalno peva jedno isto, nego javnim odazovom na njih. Koji su zgranuti da Tompson odjednom postaje najbitniji strukturni element hrvatske državotvornosti, i to skoro tri i po decenije nakon stvaranja samostalne Hrvatske.

Ukratko, Dalićeva izjava koristi Tompsona za uspostavljanje sasvim novog tipa prisije i represije protiv „glasne manjine“, to jest liberalne, sekularne i proevropske javnosti. Srbi u Hrvatskoj tu nisu primarni adresati, jer je aktuelna tema Tompson usmerena na disciplinovanje Hrvata.

Prva se protiv Dalića digla zastupnica u Saboru Dalija Orešković, kad je na svojoj Fejsbuk adresi napisala (8.6, ovde nešto skraćeno.): „Zlatko Dalić je jedan od onih koji zloupotrebljava svoju popularnost utemeljnu na sportskim uspjesima, za širenje laži i stvaranje podjela u društvu. Netko 'njih' ne napada, niti mlade koji navodno vole Boga i Hrvatsku, samo se opravdano osuđuje ustaštvo, ustaško znamenje, rehabilitiranje NDH i prekrajanje našeg identiteta i naše povijesti.“

Kao što je Oreškovićka odmah shvatila šta je Dalić hteo da kaže, tako je fra Vukman odmah shvatio šta je Oreškovićka rekla – da prepoznaje rukopis Crkve u mobilizaciji javnosti protiv „glasne manjine“. A „glasna manjina“ bi bila ona koja nije ili nije posebno religiozna, nije nacionalistička, iako jeste nacionalna, koja ne mora da voli Jugoslaviju ako je ne mrzi, i ne mrzi Hrvatsku ako ne ide na Tompsonove koncerte.

Te „glasne manjine“ je, kako je poluozbiljno konstatovao Tomić u svojoj kolumni, ostalo pet odsto u Hrvatskoj. Sad su Dalić nemušto, Vukman kristalno jasno krenuli u pohod da pritiskom i zabijanjem na stub srama ućutkaju i tih pet odsto.

Šta je još rekao gvardijan Vukman na Veliku Gospu pre nego što je bacio anatemu „neka pate i neka u toj patnji umru“ svi koji ne prepoznaju bogobojaznost Marka Perkovića? Između ostalog i ovo: „Neka se sakriju u mišiju rupu i neka se srame kao neke Oreškovićke kada prigovaraju našem izvorniku Daliću što on ima tražiti u Sinju i pozivati na hrvatsko zajedništvo. Neka se ona srami!“

To što govori Vukman su korporativistički pritisci, „zazivi za korporatističku Hrvatsku, pozivi vojsci, policiji i rulji“, komentarisali su Miljenko Jergović i Drago Pilsl na platformi autograf.hr.

„Imam poruku za čovjeka koji mi je nacrtao metu na čelo“, reagovala je Oreškovićka.

„Vukmanov govor je bio politički pamflet“, rekao je za Jutarnji list sociolog Ivan Balabanić.

Da li je to uopšte hrišćanski...?

Vukmanova namera da dovrši kulturni rat u Hrvatskoj je bila previše i za Večernji list, medij blizak rasno-nacionalnim i klerikalnim krugovima. Večernjakov specijalista za religiju Darko Pavičić je s gvardijanom vodio intervju, koji se ovde u sažecima prenosi.

Pavičić: „Fra Marinko, sve gori nakon Vašeg govora na kraju mise na Veliku Gospu – kako ste kao svećenik mogli kazati ikome neka pati i neka umre u toj patnji?“

Vukman: „Nikada nije bila moja nakana povrijediti bilo koga, nego snažno podsjetiti na ono što Sveto pismo jasno govori. Prorok Ezekijel svjedoči: ‘Ako se bezbožnik ne obrati, umrijet će u svom grijehu’ (Ez 33,9). I Isus sam kaže: ‘Ako ne povjerujete da Ja jesam, umrijet ćete u svojim grijesima’ (Iv 8,24). Dakle, nije riječ o proklinjanju niti o želji da ikome bude zlo, nego o istini vjere – da ustrajavanje u grijehu vodi u propast.“

Pavičić: „Je li takva izjava uopće kršćanska?“

Vukman: „Da, moja izjava jest kršćanska, i to u svojoj srži. Kršćanska vjera nikada ne uljepšava istinu niti skriva ozbiljnost posljedica grijeha i odbacivanja Boga. Isus Krist nije govorio samo o ljubavi i milosrđu, nego i o sudu, obraćenju i posljedicama života bez Boga. (...) Kršćanska je ljubav upravo u tome da čovjeka upozorimo kada ide putem koji vodi u propast. Reći istinu jest kršćanski čin.“

Zaključak Pavičića: To je i udar na Daliju Orešković, na osobu! „Neka pati i umre u toj patnji“ dok ne shvati teološki smisao Tompsonove i lirike i Dalićevog driblanja. „Ako se bezbožnik ne obrati, umrijet će u grijehu“ znači da će svako ko kao Dalija „ne veruje u našu, Tompsonovu Hrvatsku“, umreti u grehu.

Da je Vukman po svim kriterijumima logike i jezika u tom intervjuu još jednom anatemisao Oreškovićku, pokazuje poslednja naslovnica „Hrvatskog tjednika“ (14.8.). Na njoj su predstavljene tri "corpnice vulgaris“ Dalija Orešković, Vlatka Pokos i Severina kao „veštice običnog“ ili „domaćeg tipa“ koje su kritikovale Tompsona i Dalića.

Ko u glavi ima hronologiju rata s početka devedesetih, setiće se teksta „Veštice iz Rija“, objavljenog u nedeljniku Globus. Jelena Lovrić, Slavenka Drakulić i Dubravka Ugrešić su prozvane „vešticama“ zato što su na kongresu PEN-a u Brazilu „opanjkavale domovinu“. Svima je život bio drastično promenjen posle tog teksta, neke su emigrirale, neke se povukle iz javnosti.

Godinama kasnije saznalo se da je tekst pisao Tuđmanov savetnik za medije, sociolog Slaven Letica († 2020). Dalija Orešković je njegova bivša snaha, majka njegovih unuka. Kad sada nju neko u desničarskom listu naziva „vešticom vulgaris“, onda je to poruka i pretnja namerno inscenirana kao druga epizoda porodične istorije.

Jednom krov, drugom terasa

Drugi narativni niz kreće iz prava.

Državno odvjetništvo (tužilaštvo) iz Splita je prošle sedmice podiglo optužnicu protiv Danke Derifaj, tada novinarke RTL-a, njenog snimatelja Petra Janjića i Tompsonovog suseda Branka Miodraga „zbog kaznenog djela narušavanja nepovredivosti doma Marka Perkovića Tompsona“.

Naravno, postavlja se pitanje, i Derivajeva ga ovih dana postavlja u svim medijima koji je hoće, uz punu podršku Hrvatskog društva novinara, zašto sada, kad je „glasna manjina“ krenula na Tompsona, i zašto uopšte, četiri godine nakon inkriminisanog dela.

Za pravnu rekapitulaciju korišćena je optužnica splitskog tužilaštva, kao i pisanje hrvatskih medija.

Delo: U avgustu 2021. Derifajeva se sa kameramanom Janjićem i stanarem naselja na splitskom Žnjanu popela na terasu objekta u kome živi Marko Perković sa suprugom i petoro dece. Derifajeva i Janjić su za emisiju RTL Direkt snimali prilog o Tompsonovoj navodnoj/stvarnoj uzurpaciji susedovog krova. Taj sused, Branko Miodrag, dodao im je lestve da se popnu, onda se još dvadesetak minuta šetao s njima po terasi dok su snimali. U kući je bilo troje Perkovićeve dece u tinejdžerskom uzrastu, koja su pozvala policiju.

Derifaj i ostali su pobegli pre dolaska policije, ali su ih odale sigurnosne kamere. A i da nisu, sve je posle bilo objavljeno na RTL-u, jer Derifajeva nije upala kao lopov, već kao istraživačka novinarka. Jasno, po zakonu se ni to ne sme. I istraživačko novinarstvo mora da radi unutar zakona, iako granice svuda ostaju porozne.

Policija je tada, 2021. zaključila da nema elemenata kaznenog dela. Opštinski sud u Splitu je to kasnije potvrdio.

Epilog: Tačno četiri godine kasnije, Derifajeva i ostali su saznali, najpre iz medija, da je protiv njih podignuta optužnica koja ih tereti za „narušavanje nepovredivosti doma“. Preti im 4 meseca zatvora uslovno na godinu dana uz 150.000 evra sudskih troškova. Ako se Perkovićevi advokati iz Višić & Višić žale i dobiju, onda osam meseci na dve godine i 300.000 evra sudskih troškova.

Pozadina: Građevinska firma „Dal-Kon Ing“ je 2001. počela izgradnju niza turističkih apartmana na Žnjanu, delu Splita. Projektom je bilo predviđeno prizemlje, četiri sprata i posebna nadogradnja kao peti sprat. Da je reč o rektangularanoj zgradi, peti sprat bi bio mansarda, atika. Kako se radi o zemljištu pod nagibom, sa kaskadnim objektima gde je viši sprat uvučen u teren iznad nižeg, stvoren je izgled Semiramidskih visećih vrtova.

Izvođač je došao do četvrtog sprata i tu stao, jer su mu presušile finansije. Nije izveo nadogradnju, nego je napravio sledeće: Za tri četvrtine odobrenog projekta je uspeo da izvuče upotrebnu dozvolu, a pravo za nadogradnju je prodao drugoj firmi koja ga je dalje preprodavala. Tako se dogodilo da je krov četvrtog sprata pretvoren u zaravnjenu podlogu koja je postala nova čestica za gradnju, plac za novu kuću. Da li legalno ili nelegalno, o tome se dugo vodio spor.

Jednu takvu nadogradnju je kupio Marko Perković. On je krov kuće ispod (u kojoj živi Branko Miodrag) proglasio svojim dvorištem, ušao na njega, ogradio ga, podigao bazen i teretanu, uklonio zajednička postrojenja za zaštitu od groma, vatre, vode i slično.

Takve stvari su zanimale Derifajevu, koja je ovde poznata i nagrađivana kao istraživačka novinarka. Zato se sa ekipom pela na krov, koji ne sme da se zove krov, već terasa, dvorište i zaravnjeni teren. Htela je da pokaže da Tompson u Hrvatskoj može sve, pa i to da kupi 532 kvadrata, a naknadno legalizuje 1962 kvadrata. Ili, mediji kao Index.hr su izračunali, 183 evra po kvadratu.

Kao što je spomenuto, policija je u prvom uviđaju napisala da nema naznaka kaznenog dela. Kad je četiri godine kasnije „glasna manjina“ u nepuna dva meseca ugrozila širenje tolerancije na ustaški pozdrav „Za dom spremni!“, tužilaštvo u Splitu je zaključilo da je ugrožena i nepovredivost Perkovićevog privatnog doma. Rokeru s terase je bila potrebna ne samo klerikalna, već i pravna zaštita.

„Državno odvjetništvo igra ulogu Tompsonovog zaštitnika“, kaže Derifajeva u intervjuu 18. avgusta za valter.portal. Desničarski mediji takve kvalifikacije odbijaju kao „levičarsku falangu“.

Zgazi pet posto, prepadni trideset posto, disciplinuj pedeset posto

Neobično u tome je, osim što je sve neobično, temeljnost s kojom se sprovodi klerikalizacija i istorizacija hrvatskog javnog prostora. Mnogo je komentara građanskog centra i levice koji se pitaju, zašto se sada, tri i po decenije nakon dobijanja samostalnosti, šesnaest godina nakon ulaska u NATO, dvanaest godina nakon ulaska u EU, odjednom oživljava tema „ko to neće Hrvatsku“? Neće Hrvatsku ili neće Tompsonovu Hrvatsku? I još se takva tema zapliće sa širokog fronta, iz religije, prava, medija, iz rok muzike krvi i tla, iz Jezekilja i starozavetnog repertoara prokletstava.

Zapanjuje, uz svo izvinjenje, nebitnost aktera na koje je klerikalni i nacion-desničarski blok krenuo. Dalija Orešković je daleko od određujućeg faktora u hrvatskoj politici. Ona vodi jednu od pet strančica od po jednog parlamentarca, okupljenih oko Socijaldemokratske partije Hrvatske. Svi skupa, s nekad velikim i uticajnim socijaldemokratama, oni čine blok „Rijeke pravde“, koja ima 18 poslanika u Saboru od 151 mesta. Izračunato, taj levi centar drži jednu osminu čitavog Sabora. Jednu osminu! Ali i tu glasnu manjinu treba dozvati pameti.

Stvar je u tome, kako pišu Tomić, Jergović, Pilsel, Pavičić i drugi komentatori glasne manjine, da se pitanje Tompsona odjednom pojavilo kao provala jednoznačne istorizacije Hrvatske. „Za dom spremni“ je izgubio kvalitet dvostrukog kodiranja i postao single entendre na zastrašujući način – kao ustoličavanje ustaškog nasleđa u standard hrvatskih stremljenja. Milom, uvervanjem, ako to ne ide, anatemom.

Nastupi fra Vukmana su potpuno ogoleli klerikalni rukopis aktuelnih događaja. Mogao bi se oglasiti vrh Crkve u Hrvata sa nekom konkretnijom ogradom, ali toga po svemu ništa, kaže sociolog Balabanić za Jutarnji list.

Balabanić: „Realno gledano, vrlo je malo vjerojatno da će uslijediti oštra osuda i distanciranje od strane vrha Crkve. Ako se Crkva i oglasi, vjerojatno će naglašavati univerzalne poruke Evanđelja, bez eksplicitnog spominjanja pojedinaca. Vrh Crkve uglavnom se uzdržava od otvorenih konflikata s harizmatičnim svećenicima koji uživaju potporu većeg broja vjernika.“

Ukratko, Tompson je pobedio. Ne time što je održao dva koncerta pod nosem Evropskoj uniji. Ne zato što je na njima okupio blizu tri četvrt miliona (mladih) ljudi. Ne zato što namereva da suseda i nasrtljivu novinarsku ekipu strpa u zatvor.

Pobedio je zato jer je postao stožer oko kog će oživeti mrtva istorija.

(izvori)