Major Gavrilović, heroj bez obeležja

Ove godine poštovaoci slavnog majora Gavrilovića i njegovih junaka odbrane Beograda neće imati gde da stave ni venčić. Nestala je, tokom ovog leta, spomen-ploča sa zida na raskrsnici ulica Banatske (danas Mike Alasa) i Cara Uroša. Ona je obeležavala mesto na kome je 7. oktobra 1915. izgovorena najčuvenija komanda srpske vojske.

"Tačno u tri časa neprijatelj se ima razbiti vašim silnim jurišem, razneti vašim bombama i bajonetima. Obraz Beograda, naše prestonice, ima da bude svetao. Vojnici! Junaci! Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz svog brojnog stanja, naš puk je žrtvovan za čast Beograda i otadžbine. Vi nemate više da se brinete za svoje živote, koji više ne postoje. Zato napred u slavu! Za kralja i otadžbinu! Živeo kralj! Živeo Beograd!", zabeležio je mladi vodnik 10. kadrovskog puka Đorđe Roš kad je "zagrmeo Gavrilovićev glas pun zanosa".

Uzvici odobravanja branilaca mešali su se sa grmljavinom topova, klokotanjem mitraljeza i rušenjem kuća.

"U tom paklu od smrti i oduševljenja ležalo je mirno cveće, beli zumbul u izlogu male cvećarske radnje. Pod utiscima govora svog komandanta prišao sam izlogu i razbio staklo. Zakitio sam kapu zumbulom i gledao s kakvom se razdraganošću kite i moji vojnici. Tako okićeni pošli su u smrt", sećao se posle rata Roš, koji je ostao teški invalid.

Ono što su za Grke Termopili, za Beograđane bi trebalo da bude ugao ulica Cara Uroša i Mike Alasa. Međutim, heroizam branilaca Dunavskog keja obeležava samo mrki obris ukradene spomen-ploče na zidu. Beograd se tako seća ljudi koji su ga branili od 6. do 8. oktobra 1915. pod pljuskom ognja i čelika iz oko 400 nemačkih i austrougarskih topova, haubica i merzera.

Više od 100.000 projektila palo je tada na srpsku prestonicu pretvorivši je u predvorje pakla. Beograd je bio glavni cilj ofanzive na Srbiju kojom je komandovao nemački maršal Makenzen. Zato je na jednog srpskog vojnika napadalo četiri neprijateljska, a na pucanj jednog srpskog topa odgovaralo devet nemačkih i austrougarskih.

"Moji klasni drugovi i ja smo posmatrali dejstvo neviđene artiljerije čija su zrna jednim pogotkom dizala čitave kuće i gradske četvrti u vazduh uz strahovitu detonaciju od koje je drhtala atmosfera", zabeležio je Roš sliku Dorćola pod bombama.

Iz memljivih i niskih podruma dopirali su uplakani glasovi staraca, žena i dece.

"U pomoć braćo, ako Boga znate! Evo nas pun podrum, ali ne možemo napolje. Kuća nam je zatrpana, a otvori su svi zatrpani" sećao se zapomaganja Beograđana kapetan Živko Kezić, poslednji starešina Sremskog dobrovoljačkog odreda.

Teška zrna iz merzera i haubica pravila su duž rečnog fronta vulkane iz kojih su umesto lave prštali zemlja i ljudi.

Zemlja je zatrpavala čitave grupe vojnika, koji su zajedno s tim pokrivačem bacani u vazduh pod eksplozijom zrna velikog kalibra, sećao se Roš pakla Dunavskog keja, koji je uz Adu Ciganliju bio glavni pravac napada.

Kao iz kabla sručio se oganj na celom frontu iz svih mogućih kalibara, od rovova pa sve unazad do Košutnjaka i Dedinja. Adu je obmotao gust dim, a svaki korak preriven je razornim zrnima. Iz fabrike šećera i čukaričkih kuća kulja vatra i lete grede i kamen, zabeležio je pukovnik Milan J. Radojević, komandant Čukarice i Ade Ciganlije, Male Ade i Zanoge. - Duž sredine Ade Ciganlije vri kao u kotlu puščana i mitraljeska vatra.

Bespoštedne pešadijske borbe nastavljene su cele noći u blatnjavoj gustoj šikari savskog ostrva, gde su odlučivale bombe i bajoneti. Dve srpske čete zaustavile su prebacivanje čitave nemačke divizije čiji su bataljoni na pontonima neprestano nadolazili. Čukarica u plamenu obasjavala je reku krvavocrvenom svetlošću, pa je srpska brzometna baterija s Banovog brda precizno pogađala ciljeve na vodi. S Bežanije su pokušavale da je unište nemačke haubice i merzeri najvećeg kalibra.

Pakao u priobalju sa zidina Beogradske tvrđave gledali su ratnici Sremskog dobrovoljačkog odreda, četnici iz svih srpskih krajeva kojima je komandovao poručnik Ignjat Kirhner, Nemac po ocu, a Srbin po majci i srcu.

"Kroz gustu pomrčinu ugledasmo i Adu Ciganliju. Čukarica gori, pramenovi vatre i dima vezaše se za nebo. Na Dunavskom keju vri kao u loncu, vatra se prenosi i na Savsko pristanište" sećao se Živko Kezić iz Sremskog dobrovoljačkog odreda, koji je od prve ratne noći 1914. branio Beograd.

Učestvujući u najtežim borbama odred je 1915. bio desetkovan. Uoči Makenzenove ofanzive stigla je popuna - 130 dečaka iz Šumadije, starih od 15 do 18 godina. Kao „prekobrojni" nisu primljeni u podoficirsku školu u Skoplju, ali su se kao jedan javili da brane prestonicu. Čekajući da budu upućeni u najtežu bitku, „Sremci" su smešteni na Beogradsku tvrđavu, u kazamate ispod Sahat-kule.

"U našoj ćeliji trešti pesma. Pevamo uvereni da nam je to poslednja. Neko poče crkvene i pogrebne pesme. „Si svjatimi upokoj Hriste, duše raba tvojego..." Možda baš zato što osećano da nam je blizu kraj, da ćemo kroz koji čas ležati zatrpani po raznim ruševinama i rupčagama. Tužna zaupokojena pesma trešti veselo kao svatovac" zabeležio je dobrovoljac Miroslav Golubović.

Sledećeg dana ostao je bez noge u jurišu pod komandom majora Gavrilovića, koji je i sam teško ranjen u glavu. Kapetan Kezić posle niza pogibeljnih juriša ostaje jedini oficir i okuplja malobrojne preživele iz svog odreda, vojnike i žandarme koji do 9. oktobra uveče drže barikade na uglovima Banatske sa ulicama Cara Uroša i Dubrovačkom, koje vode u srce grada.

"Pred samo veče 9. oktobra na frontu 14. puka u ulici Dubrovačkoj pršte tvrda brana. Bujica nemačke i austrougarske vojske krete i moradosmo se povlačiti kroz dogorevajuće ruševine. Na sve strane naši drugovi, mrtvi junaci. Po izlasku u Dušanovu ulicu posedosmo kafanu „Dardanele", jednu pekaru i krovove kuća. Sačekasmo kolone neprijateljske i osusmo na njih vatru. Nastade lom i pakao, pršti kaldrma, pišti metak. Začu se puškaranje i kod Električne centrale, ispod Staklene bašte i negde oko Gornjeg grada" zapisao je Kezić.

Neprijatelj je pokušao da opkoli branioce, ali su ga oni preduhitrili i sačekali na Zereku, kod raskrsnice ulica Gospodar Jovanove i Kralja Petra.

"Nastade tišina, samo s vremena na vreme prošišti iza nas granata velikog kalibra koja i dalje ruši već porušeni Beograd. Naiđe neprijateljska kolona kao da je krenula na egzercir. Osusmo vatru. Neprijatelj pušta rakete i obasjava ulicu u kojoj se stvorio pakao. Leš do leša, čitave gomile poubijanih i ranjenih leže na provaljenoj turskoj kaldrmi",  sećao se Kezić.

Posle pobede na Zereku cele noći se vojuje za svaku ulicu koja vodi ka centru grada - Dositejevu, Višnjićevu, Dobračinu, Skadarliju, Cetinjsku. Neprijateljske kolone ne mogu da probiju barikadu kod Pozorišne kafane, pa ponovo destvuje teška artiljerija. Posle poraza na barikadi kod „Ruskog cara" austrougarske trupe se povlače na Kalemegdan, odakle nisu smele da krenu sve do jutra. Branioci su tada dočekali u zasedama od kafane „London" do Cvetnog trga.

"Taman smo poseli barikadu, kad začusmo sa Terazija strašnu huku i zveket. Pored Dvora projuri eskadron konjanika, isturili ispred sebe duga koplja i idu ka nama. Kad oholi carski kopljanici priđoše na 30 metara pade komanda „Bombe četnici - bacaj". Zatrese se zemlja, podiže se dim, a iz njega vidimo konje i jahače kako padaju na kaldrmu" opisao je Kezić.

Pošto su savladali i drugi eskadron, poslednji branioci se povlače pred masom neprijatelja. U okršaju kod čuvene čuburske kafane „Kikevac" porazili su i treći konjički eskadron. To je bila poslednja bitka poslednjih branilaca Beograda, nekoliko desetina „od pucnjave potpuno ogluvelih ostataka Sremskog dobrovoljačkog odreda, vojnika raznih jedinica i nekoliko žandarma". Oni su usporili invaziju držeći u neizvesnosti nemačku komandu, koja nije mogla da proceni koliko boraca brani Beograd.

Nemački maršal Makenzen naredio je da se podigne spomenik mrtvim srpskim herojima na Dunavskom keju, ali je on odavno nestao, kao i spomen-ploča majoru Gavriloviću i njegovim junacima.