среда, 01.04.2026, 17:00 -> 18:06
Misija Artemis: Zašto se čovečanstvo posle 50 godina vraća na Mesec
Zašto je odlazak na Mesec ključ za osvajanje Marsa? Koliko je svemir opasniji nego što mislimo? Zbog čega svemirska trka nije samo naučna i politička, nego je civilizacijska? Naučni novinar Slobodan Bubnjević objašnjava u podkastu Analogija po čemu je misija Artemis drugačija od Apolo projekta i čiji je zapravo Mesec.
Mesec se vratio u orbitu interesovanja Zemljana. Posle više od pola veka od poslednjeg ljudskog koraka na njegovoj površini, čovečanstvo ponovo gleda ka svom najbližem nebeskom komšiji. Ovog puta sa većim ambicijama. Nasina misija Artemis nije samo još jedan odlazak u svemir.
Ovo je pokušaj da se postavi temelj za trajno prisustvo čoveka van planete Zemlje. U novoj epizodi podkasta Analogija Slobodan Bubnjević tumači šta se zapravo leži iza naslova o prvoaprilskom povratku na Mesec i zašto boravak van planete Zemlje ni posle toliko vremena nije ni jednostavan, ni bezopasan, ni bespotreban.
Mesec kao prvi korak ka Marsu
Iako deluje kao da se istorija ponavlja, Bubnjević objašnjava da misija Artemis nije priča Apolo iz šezdesetih godina: „Sada ne radimo isto. Ovo je priprema za nešto mnogo veće. Ovo je priprema za odlazak na Mars.“
Odlazak na Mesec, odavno više nije cilj sam po sebi. Mesec je postao buduća baza. Prema planovima, upravo sa površine Meseca jednoga dana poletaće letelice ka dubokom svemiru. Razlog je jednostavan. Manja gravitacija, mogućnost proizvodnje goriva jer na Mesecu ima vode i, kako Bubnjević kaže, „gravitaciona praćka“ koja omogućava lakše putovanje ka drugim planetama.
Jedno od najčešćih pitanja dežurnih kritičara je kako je moguće da je, posle 50 godina, i dalje toliko komplikovano otići na Mesec? Odgovor je, začudo, jednostavan. „Gravitacija Zemlje se nije promenila od šezdesetih godina. Da bi čovek napustio Zemlju, potrebne su ogromne brzine i količine energije. A to znači ogromne rakete, ogroman rizik i ogroman novac. Letite na praktično hemijskoj bombi“, kaže Bubnjević i podseća da se tehnologija samog "odlepljivanja" od Zemlje nije mnogo promenila. "Uprkos velikom tehnološkom napretku, samom načinu odlaska je skoro pa isti kao ranije. Iako tehnologija deluje naprednije nego ikad, svemir je i dalje izuzetno neprijateljsko okruženje", kaže on.
Od zračenja i solarnih oluja, preko tehničkih kvarova, do psihološkog pritiska boravka u skučenom prostoru, svaki korak je ostao rizik. „Zamislite da putujete hiljadu kilometara zatvoreni u prostoru od tri kvadrata. A sada to pomnožite sa 400.000 kilometara do Meseca", kaže Bubnjević.
Zašto to uopšte radimo
Ipak, najvažnije pitanje u ovom razgovoru u Analogija podkastu, nije tehničko, već filozofsko: Zašto čovečanstvo uopšte ide u svemir? Da li je to potreba za opstankom ili postoje i drugi, dublji razlozi? Bubnjević daje odgovor koji ide izvan fizike: „Čovek kao vrsta ima potrebu da se širi, da istražuje i da osvaja nove svetove. Kao što su nekada moreplovci napuštali poznato i kretali u nepoznato, tako danas čovečanstvo gleda ka kosmosu".
Kritičari često postavljaju jednostavno pitanje zbog čega se troše milijarde na svemir dok ima ljudi na Zemlji koji bukvalno gladuju. Odgovor nije kratkoročan. Svemirski programi, kaže Bubnjević, uvek pokreću nove tehnologije koje ubrzo menjaju svakodnevni život. Sva nauka i naučnici koji se okupe oko ovakvih poduhvata menjaju svet od komunikacija do medicine.
„Bez bavljenja tim "zaumnim" stvarima ne bi bilo ni mnogih praktičnih koje danas koristimo", podseća Bubnjević.
Za razliku od vremena Hladnog rata, danas u kosmičkoj igri nisu samo SAD. Tu su Kina, Indija, Rusija, pa i privatne kompanije. Svi oni imaju svemirske programe. Iako Mesec formalno ne pripada nikome, jasno je da će oni koji prvi stignu imati prednost. „Kada dođe do prve eksploatacije resursa, sigurno će doći i do ozbiljnijeg nadmetanja,“ smatra on. Do tada je Mesec ničiji i svačiji.
Transkript razgovora
Ana Manojlović: Mesec je ponovo u ljudskoj interesnoj orbiti zemljana. Mesec je ponovo u interesnoj orbiti zemljana i najbolji gost koji može da priča o tome je gost Analogije Slobodan Bubnjević, naučni novinar. Može tako? Može. Pa dobro, misija Artemis kao da je iznenada došla, mada smo mi zatrpani svakodnevnim vestima i ne stižemo da mislimo o Mesecu, ali pričalo se i ranije o tome, otkud ponovo Mesec u interesovanju nas zemljana?
Slobodan Bubnjević: Artemis liči na to da je sad odjednom iznenada, ali zapravo uopšte nije. Dakle, dugo čekamo na Artemis i, ako pogledamo samo ovu kalendarsku godinu, i u januaru i februaru su bili najavljeni termini čak za lansiranje i pokretanje ove misije, a zapravo su zbog raznih tehničkih problema odložene. Odlaganja je bilo i ranije u tom programu. To je kao ona situacija u životu kad se nešto stalno odlaže, onda kad se počne dešavati vi i ne mislite da će to – ti lažni trudovi – odjednom postati pravi i da kreće porađanje. Tako da je u ovoj situaciji došao taj trenutak u kome će misija Artemis 2 krenuti ka Mesecu.
Tu treba objasniti modernom gledaocu, ali na način da to uporedimo s Apolom. Ako pogledate Apolo program, to je onaj program koji je odveo ljude na Mesec šezdesetih godina. Zapravo je imao nekoliko misija koje su bile pripremne faze – isprobavale su se razne rakete i busteri. U misiji Apolo 10 ljudi su poslati ne samo u orbitu oko Zemlje, nego su upućeni na Mesec da naprave krug oko njega i da se vrate, da vidimo da li uopšte možemo da izvedemo tu operaciju slanja ljudi i njihovog povratka sa Meseca. Tek onda, u Apolu 11, ljudi su prvi put sleteli, a zatim je bilo još određen broj misija sve do Apola 17, kada je taj program zaključen 1972. godine.
Ana Manojlović: A dobro, zašto mi sada, deset godina kasnije, ponovo radimo isto?
Slobodan Bubnjević: Sada ne radimo baš isto. Imali smo Artemis 1 koji je bio probni.
Dakle, on je zamenio onih devet prvih misija – bez slanja ljudi su isprobani instrumenti i raketa da ode do Meseca. A onda ova misija sada je nalik na Apolo 10 – šalju se ljudi da obiđu Mesec i da se vrate nazad. U Artemisu 3 će prvi put ljudi ponovo, posle pola veka, sleteti na površinu Meseca i to će prvi put biti jedna žena. To bi samo po sebi mogao biti dovoljan razlog – do sada su samo muškarci bili na Mesecu, sada se ta stvar proširuje.
Ali, mnogo je razloga zašto treba obnoviti ovu misiju. Simbolički je važno da se ljudi ponovo vrate – svih ovih godina slušali smo razne zagovornike teorija zavere da se šezdesetih to nije ni dogodilo, i tako dalje – da se pokaže da današnji svemirski programi mogu da ponove ono što je bilo moguće sredinom 20. veka. Pokazalo se da to nije baš tako jednostavno. S druge strane, ovi programi treba da nas pripreme za sledeće faze svemirskih istraživanja.
Slobodan Bubnjević: Dakle, vrlo je jednostavno – ako želimo da jednog dana imamo, a pre svega Amerikanci su ti koji žele, jer je to njihova skoro i opsesija, da jednog dana imamo misiju ka Marsu, apsolutno je neophodno na neki način prethodno osvojiti Mesec.
Ana Manojlović: U kom smislu osvojiti? Šta to znači? Kolonizovati, naseliti ljude, napraviti stanice ili sam otišla previše u naučnu fantastiku?
Slobodan Bubnjević: Da, malo ipak previše u naučnu fantastiku, ali neka vrsta stanice kao faza je ono što nam je zapravo neophodno da bi moglo da se razgovara o slanju ljudi dublje u svemir. Tu možemo da napravimo jednu malu pauzu da bismo razumeli šta će nam Mesec za put na Mars i da vidimo šta je u stvari najveći izazov kod svemirskih programa.
Dakle, mi živimo sada u drugoj četvrtini 21. veka i veštačka inteligencija je sa nama, svet je mnogo drugačiji, mnogo više ljudi živi na njemu i čini nam se da su mnoge stvari danas vrlo lagodne i moguće u poređenju sa šezdesetim godinama 20. veka. Deluje kao – zašto mi danas neke stvari ne možemo? A stvar je u tome što i tada i sada planeta Zemlja ima iste karakteristike i ona svojom ogromnom gravitacionom silom jednako sprečava ljude da napuste planetu. Ključni problem i ključni izazov u svim svemirskim misijama jeste kako da dostignete takozvane kosmičke brzine da biste napustili matičnu planetu.
Kad govorimo o satelitima, o sondama, brzine i snaga raketa koje podižu takve misije bez ljudske posade su mnogo manje od onog što je neophodno da biste mogli da šaljete ljude. Dakle, slanje ljudi zahteva mnogo veću investiciju, pre svega u snagu raketa koje će podizati ljude izvan Zemlje, zato što morate mnogo više tereta da podignete na orbitu i izvan orbite. To je takva računica da mi danas, sa najboljim raketama koje su razvijene – a jedna takva se koristi u okviru misije Artemis 2 – nismo u stanju da pošaljemo ljude izvan Zemlje na put gde bi mogli da putuju do Marsa. Dakle, u ovom trenutku ne postoje rakete koje su u stanju da toliku količinu tereta iznesu u orbitu. To znači da je to uslov da bismo išli do Marsa.
Da bismo išli bilo gde, moramo imati neku vrstu stanice izvan planete Zemlje, na kojoj će se praktično sklopiti svemirski brod koji će putovati do Marsa ili možda u dalekoj budućnosti i negde dalje. Da bismo to uradili, ima dva puta. Jedan je da negde daleko od same planete, ali u njenoj orbiti, napravimo svemirsku stanicu gde će se iznositi različit materijal i tamo kao Lego kockica složiti brod koji će putovati do Marsa. To je jedan način. Drugi je da to uradimo na Mesecu.
E sad, i jedno i drugo ima svoje prednosti i može se reći da su svemirski programi, pre svega Nasa, menjali strategiju poslednjih decenija i godina – od ideje Meseca ka takozvanom gejtveju, kako se zvala ranija ideja stanice. Poslednja ideja je – idemo sa Mesecom. Zašto sa Mesecom? Ako napravimo stanicu na Mesecu, to nam nudi nekoliko prednosti. Prva i osnovna je što Mesec može da se iskoristi kao takozvana gravitaciona praćka. Dakle, ako zamislite sistem Zemlja–Mesec, Mesec kruži oko nje i onda u nekom trenutku, ako se nalazite na samom Mesecu, taj Mesec kao neka praćka „gleda“ ka Marsu i onda, kad ste baš u tom datom trenutku rotacije Meseca, možete krenuti brodom ka Marsu.
Slobodan Bubnjević: Efekat će biti kao da ste izbacili brod uz pomoć Meseca kao praćke i tako ste uštedeli ogromne količine goriva i mnogo brže ti brodovi mogu da stignu. To je jedan dobar razlog da se tako daleko od Zemlje, 400.000 km, kreće na neko dalje putovanje. Druga stvar koja je zgodna – na Mesecu ima vode u zaleđenom stanju i ta voda može da se koristi za razne stvari, između ostalog i za proizvodnju goriva koje bi se koristilo za takva putovanja, a na kraju i za održavanje života. Sve što vam je potrebno je voda – i kiseonik možete dobiti iz nje. Dakle, u tom smislu Mesec je zaista zgodna lokacija za dalja kosmička istraživanja, što će reći – ako hoćemo da idemo bilo gde dalje u svemir, izvan orbite Zemlje, prvi korak koji mora da se uradi jeste da ljudi ponovo krenu na Mesec.
Ana Manojlović: Zašto hoćemo? Da li je to ljudska potreba za istraživanjem ili je to neka nasušna potreba za daljim opstankom?
Slobodan Bubnjević: Možda će za sto, dvesta ili hiljadu godina odgovor biti – zbog opstanka. U svakom slučaju, planeta Zemlja je još uvek dovoljna da ljudi koji žive na njoj mogu da opstanu. Iako se trudimo da taj opstanak učinimo sve neizvesnijim svojim postupcima prema klimatskom sistemu i uništavanjem živih vrsta. Ljudi dosta rade na tome, nažalost, na uništavanju same planete, da ne govorimo o ratovima i potencijalnim apokaliptičnim scenarijima. Zemlja u ovom trenutku i dalje nije mesto koje predstavlja dugoročnu opasnost.
Ako pogledate pomorska istraživanja od 15. veka pa nadalje, kada su postala aktuelna, stanje na evropskom kontinentu nije bilo takvo da je on bio nenastanjiv ili neupotrebljiv, ali ljudi su osećali potrebu da istraže druge delove planete, pre svega radi pronalaska novih bogatstava, širenja iskustva, na kraju i religioznih misija.
Slobodan Bubnjević: Najrazličitiji su motivi bili ljudima da krenu ka novim svetovima i na neki način ova moderna civilizacija u svom osnovnom kodu ima tu želju da otkriva nove svetove koji bi ponudili neke nove šanse. Neki teoretičari bi rekli da i naš moderni ekonomsko-politički sistem kapitalizma ima u sebi ugrađenu težnju da se stalno širi, da ne može da opstane bez te potrebe. Ali i mimo toga, jasno je da su ljudi stalno pokušavali da krenu dalje.
Ako se vratimo još dublje u prošlost i pogledamo sve pripadnike roda Homo, čovek kao takav – svi naši preci dolaze iz jedne zone kanjona u istočnoj Africi, relativno male zone na planeti Zemlji, odakle su se u nekoliko talasa migracija raselili i polako osvojili celu planetu. I sama ljudska vrsta ima potrebu za tom vrstom migracija, širenja i osvajanja novih svetova.
Slobodan Bubnjević: Tako da, pošto je ta granica od sredine 20. veka probijena, kad govorimo o kosmosu, prirodno je da ljudi imaju tu vrstu intencije. U današnjim uslovima, uz različita tehnološka, pa možda i naučna ograničenja koja takva svemirska putovanja imaju, što znači da su ekstremno skupa i zahtevaju ogromnu logistiku, često se postavi ekonomsko pitanje – koje ćemo benefite imati na kratak rok. Međutim, ako stvari gledate na dugoj skali, lako je opravdati potrebu da čovek izađe sa matične planete i to se može opravdati i ekonomski, zato što svemir, ili bar Sunčev sistem, sadrži razna blaga kojih nema na Zemlji ili ih ima u manjoj količini – od različitih materijala do asteroida koji su bogati zlatom.
To je, na primer, svemirsko rudarenje – često snažan motiv koji naučnici navode investitorima. S druge strane, ako izađemo u orbitu, otvaraju se nove tehničke i tehnološke mogućnosti. Naši telefoni ili uređaji za navigaciju ne bi radili bez satelitskih mreža, a i komunikacije se tako odvijaju. To se primenjuje i u modernoj poljoprivredi.
Ana Manojlović: Da, ako sam dobro shvatila, jer sam ranije dosta čitala o misiji Apolo, mnogo toga što je izrodila ta misija se koristi i danas – počevši od mikrotalasnih rerni, folije, do različitih vrsta suplemenata koje koristimo u ishrani. Možda ne bi ni nastali da nisu rađena istraživanja koja su pomogla ostvarenju te misije. Da li nešto slično možemo da očekujemo i sada? Pitam te zato što običan čovek kaže – ti meni pričaš o osvajanju kosmosa, mi ovde jedva krpimo kraj s krajem.
Šta običan čovek može da očekuje u narednih 10–15 godina od ove misije? Da li može išta da očekuje?
Slobodan Bubnjević: Na to može da se odgovori na više načina, ali da krenemo od tehničkih detalja. Nije reč samo o tome da će jedna misija kao što je putovanje na Mesec doneti neke tehnološke benefite, nego je to priroda moderne nauke. Kada imate grupu veoma inteligentnih ljudi koja pokušava da reši težak fundamentalni problem – od pitanja od čega je sačinjena materija do toga koja jednačina opisuje gravitaciju i ponašanje svemira – to su izrazito nesvakodnevni problemi. Nećete se najesti od rešavanja tih jednačina, niti će se neko od toga obogatiti.
Ali, ta radoznalost naučnika je često praćena čitavom mrežom ljudi – od fundamentalne nauke, preko primenjenih nauka, do inovacionog procesa. Oko naučnih centara se pojavljuju ljudi koji pokreću nove tehnološke ideje, prave patente, stvaraju nove tehnologije. Uvek oko nauke nastaje nova tehnologija koja ponekad postane i „disruptivna“, kao što je danas slučaj sa veštačkom inteligencijom, gde odjednom imate najbogatije kompanije koje su nastale pre nekoliko godina, jer su donele novu tehnologiju.
Nova tehnologija donosi ogromne finansijske koristi onome ko je prvi ponudi, kao i veliko bogatstvo za zemlje koje je razvijaju, jer ima ogromnu dodatnu vrednost. Zato države, ali i pojedinci sa velikim kapitalom, pokušavaju da podstaknu nauku kako bi iz nje izvukli nove tehnologije. To je složen proces – ne možete samo uložiti novac i očekivati da će odmah izaći nova tehnologija. Potrebno je razvijati univerzitete, ulagati u obrazovanje.
Mi u Srbiji ponekad zaboravimo na to, ali najbogatije zemlje su to postale upravo zato što su razvijale fundamentalnu nauku, jer iz nje na kraju uvek proizlaze nove tehnologije, pa i one koje se koriste u odbrani.
E sad, postoji način da se taj proces ubrza – da se povremeno napravi neka vrsta strateškog poduhvata i okupi veliki broj naučnika da rešavaju složen problem. Prvi takav slučaj bio je tokom Drugog svetskog rata, kada je razvijan projekat Menhetn. Stotine najumnijih ljudi dovedene su u Los Alamos, u Novom Meksiku, na tajni projekat razvoja prve nuklearne bombe. To je rezultiralo Hirošimom i Nagasakijem i uopšte nuklearnom erom – svetom kakav danas poznajemo.
I onda je, zapravo, i svemirski program postavljen na sličan način.
Slobodan Bubnjević: Hajde da postavimo težak zadatak pred naučnike i uložimo veliki novac da oni rade na tome, a paralelno će oko tog džinovskog projekta nastajati nove tehnologije. Tu istu logiku, na primer, u potpuno drugom svetu koristi CERN – tu se istražuje fundamentalna fizika, ali oko CERN-a postoji ogroman transfer tehnologija i mnogo korisnih stvari koje danas imamo. Na kraju krajeva, internet kakav poznajemo izmišljen je u CERN-u. Ne bi ga bilo da nije bilo istraživanja fizike čestica. I kad neko kaže – zašto se bavite tako zaumnim stvarima, odgovor je jednostavan: bez bavljenja tim stvarima ne bi se došlo do vrlo korisnih svakodnevnih stvari.
Ana Manojlović: Pametne umove treba iskoristiti i raditi na njima. A sada će neko laički reći – što je sada toliko komplikovano da ponovo pošaljemo ljude na Mesec kada imamo tehnologiju kakva je u vreme kada su prvi put sleteli bila nezamisliva? Šta je tu toliko komplikovano? Prošlo je 50 godina, mnogo toga novog nam je donela tehnologija. Zašto je i dalje teško i skupo?
Slobodan Bubnjević: Postoji više nivoa odgovora na to. Prva i osnovna stvar – gravitaciona sila se nije promenila od šezdesetih do danas. Prva kosmička brzina je ista i druga kosmička brzina je ista. Morate da imate brod koji je u stanju da dostigne brzinu od oko 39–40.000 kilometara na sat da bi napustio orbitu Zemlje. Ako ima oko 28.000, ostaje u orbiti, a ispod toga ne izlazi ni iz nje.
Da bi ljudi razumeli – ako uzmete kamen i bacite ga određenom brzinom, on će otići visoko. Ako povećavate brzinu, ići će sve dalje. Pitanje je kolika je brzina potrebna da biste došli u orbitu, a kolika da je napustite. To su zaista velike brzine.
Da biste postigli takve brzine, ispostavlja se da u poslednjih sto godina nismo došli do nekih radikalno novih tehnoloških rešenja. Postoji nekoliko vrsta goriva koje mogu da se koriste, ali sve imaju ograničenja. Postoji i stari problem koji je rešio Ciolkovski – što raketi treba više goriva da bi postigla veću brzinu, to postaje teža, jer nosi više goriva. Zato se koriste višestepene rakete.
Ana Manojlović: Nije im palo na pamet da odbacuju delove.
Slobodan Bubnjević: U tom smislu, to su neke trivijalnosti.
Kada pogledate dostupne tehnologije danas, vidite da svaka ima svoja ograničenja. Na primer, SLS raketa koja se koristi u misiji Artemis – najbolja koju je Nasa do sada napravila – u stanju je da podigne teret od 25 tona izvan Zemljine orbite i da dostigne potrebnu brzinu. Ona koristi tečni vodonik, ali taj tečni vodonik, koji se čuva na veoma niskim temperaturama, ima osobinu da „beži“ iz rezervoara – prolazi kroz pore, varove i slično, pa se stalno javljaju različita curenja tog goriva.
Slobodan Bubnjević: Busteri koji se koriste kao dodaci toj raketi koriste gorivo u čvrstom stanju, ali nemaju tih problema, ali ne mogu da oslobode tu vrstu energije koja je potrebna za lansiranje. Kompanija Ilona Maska koristi druge tipove goriva, ali svako od njih ima neku određenu vrstu problema i ništa se suštinski nije promenilo od šezdesetih godina. Ako se prošetate Beogradom, nije veliki problem da sretnete kamion ili automobil iz tog vremena, i on koristi isti motor kao i danas. Taj „hardverski“ deo tehnologije nije suštinski promenjen. To je jedan nivo. Drugi je što su danas mere bezbednosti i procene rizika drugačije nego sredinom 20. veka.
Da se ranije išlo mnogo rizičnije – verovatno ljudi ne bi ni otišli na Mesec da se sve toliko proveravalo kao danas. Danas su mnogo veće mere bezbednosti i mnogo manja spremnost da se prihvate potencijalne žrtve – ne samo kod astronauta, već i kod agencija i političara koji odlučuju o ovim programima. Rizici se smanjuju, što je dobro, ali to znači da je danas sporije i teže napraviti dovoljno bezbedan sistem. Ono u čemu su leteli astronauti u Apolo misijama danas je teško zamislivo da se ponovi.
Treća stvar je što su ekonomske i finansijske okolnosti bile drugačije šezdesetih godina. Koliko su Sjedinjene Američke Države uložile u Apolo program ne može da se poredi sa današnjim ulaganjima. Danas se izdvajaju milijarde dolara za svemirski program, ali to je zanemarljivo u odnosu na sredstva koja su ulagana tada.
Ana Manojlović: Da li to znači da je tada prevladala politika i potreba za prestižom i pobedom u Hladnom ratu, a danas se radi iz nekih drugih razloga? Čini mi se da je to tada bilo pitanje prestiža – ko će prvi, a šta je sada?
Slobodan Bubnjević: To je bilo specifično vreme. Mi smo ovde u Srbiji iskusili razne faze u novijoj istoriji kada se društvo mobiliše u vanrednim okolnostima – u ratu, u krizama, tokom kovida. U takvim situacijama ljudi su spremni da prihvate troškove koje inače ne bi. Trebaju nam vakcine – uradićemo sve. Rat je – donose se teške odluke.
Slično je bilo i sa svemirskim programom u Americi, koji se razvijao u vanrednim okolnostima. To danas teško možemo da razumemo. Kada je 1957. lansiran Sputnjik, Amerikanci su do tada živeli u uverenju da su najmoćnija nacija na svetu – nuklearna sila, pobednik u Drugom svetskom ratu, tehnološki i vojno nadmoćni. Sovjetski Savez su doživljavali kao zaostalu diktaturu koja je, po njihovom mišljenju, ukrala ideje iz projekta Menhetn kroz špijunažu, što je dovelo do afere Rozenbergovih.
Potcenjivali su sovjetsku nauku, što je bilo pogrešno. I onda se 1957. dogodilo nešto što su doživeli kao šok – vest da su Sovjeti, a ne Amerikanci, prvi lansirali letelicu u orbitu Zemlje. Kada je nakon toga Gagarin poleteo u svemir, svet je za Amerikance izgledao potpuno drugačije.
Dok sam radio na knjizi „Alhemija bombe“, gledao sam arhive – 1957. godine nije postojala vest o kojoj se više pisalo od Sputnjika.
Slobodan Bubnjević: Dakle, to je za njih bio šok. I onda je celo društvo bilo spremno – mi ovde moramo da pobedimo. S druge strane, postojao je realan strah u Hladnom ratu, tu je bila i Kubanska kriza. Tokom šezdesetih godina ljudi su gledali u nebo kao izvor pretnje – doći će sovjetske rakete, mi moramo da imamo bolje. Ako oni mogu u svemir, mi moramo da razvijamo naš svemirski program da bismo mogli da ih nadigramo. To je iz vojne perspektive posmatrano kao oblik odvraćanja – kao kada pravite jaču nuklearnu bombu ne da biste je upotrebili, već da pokažete da imate bolju od protivnika.
Tako je svemirski program imao konkretnu odvraćajuću funkciju i zato su bili spremni da ulože sve. Četvrtina svega što je prosečan Amerikanac tokom šezdesetih zaradio i platio kroz porez – četvrtina tog poreza ulagana je u svemirski program.
Ana Manojlović: Danas imamo i privatnike koji ulažu u svemirski program, koji osvajaju kosmos. Situacija se jeste promenila, ali i dalje imamo Amerikance koji idu u svemir, Amerikance koji prave Artemis. Kakva je spona tih privatnika i državnog svemirskog programa?
Slobodan Bubnjević: To je veoma dobro pitanje, jer se o ulasku privatnog kapitala u svemirski program mnogo priča poslednjih dvadeset godina. Još davno je shvaćeno da je period Hladnog rata bio jedinstven – tada su države mogle da objasne građanima zašto ulažu ogroman novac u nešto što neće odmah doneti korist, već tek na duge staze.
Postoji i politički argument – ulažete u svemirski program, a koristi ima ceo svet. Zašto ste onda toliko „altruistični“? Zbog toga se često javlja pritisak da se novac preusmeri na unutrašnje, nacionalne potrebe. To je dovelo do razmišljanja da svemirski program nije održiv na duge staze bez privatnog interesa – da će privatnici želeti da ulažu ako mogu da rudare asteroide ili organizuju komercijalna putovanja.
Zbog toga su podsticani privatni investitori. Bogati pojedinci, uglavnom iz IT i tehnološkog sektora, koji su brzo stekli kapital zahvaljujući novim tehnologijama, bili su spremni da uđu u svemirski program.
Ali postoji i druga strana. Nasa i federalni sistem u SAD su vremenom postali veoma glomazni, sa mnogo ograničenja – od procene rizika do sporih procedura javnih nabavki. Došlo se do situacije da državna agencija teško može da realizuje čak i manje projekte bez ogromnih troškova.
Zato su se pre nekoliko decenija otvorila vrata da poslove koje je ranije radila Nasa preuzmu privatne kompanije kroz tendere. Te kompanije, koristeći državni novac, mogu da urade iste stvari za manje novca i uz veći stepen rizika, sa manje ograničenja.
Ispostavilo se da to funkcioniše. I ne samo to – pokazalo se da je ogroman novac iz državnog budžeta dovoljno privlačan da privatnici žele da ostanu u tom sistemu. Tako se stvorila specifična spona gde privatne kompanije rade za državu poslove koje je nekada radila sama država.
Ipak, još uvek nismo u fazi da veliki broj privatnika ulazi u svemirski program zbog kratkoročne dobiti.
Uvek se setim jedne anegdote – poznati američki astronaut iz programa Merkjuri, Džon Glen, prvi Amerikanac koji je bio u orbiti, kada su ga pitali kako se osećao pri poletanju, rekao je da je razmišljao o tome da je raketa ispod njega napravljena od strane kompanije koja je dobila posao sa najnižom ponudom.
Ana Manojlović: Dobro, mudra misao. Kad si već pomenuo astronauta, hajde da pomenemo ove iz misije Artemis. Zanimljivo je to što imamo ženu, što imamo Afroamerikanca, Kanađanina. Je li namerno pravljeno da imamo od svakog jednog predstavnika ili je to sticaj okolnosti pa su se našli takvi sposobni, učeni i spremni ljudi za takve misije?
Slobodan Bubnjević: Bez daljnjeg jeste se vodilo računa o tom ključu koji postoji. Mi se nešto iščuđavamo, pošto deo sveta čudi tome, ali ako bismo se vratili u jugoslovenska vremena, sećate se kako su ovde postojali ključevi – mora da bude jedan iz Makedonije, Slovenije... E pa tako, po obilju ključeva i američko društvo danas funkcioniše, možete to shvatiti ideološki ovako ili onako, ali zapravo jeste bilo čudno da od 24 ljudi koji su poletali u Apolo misiji svi budu beli muškarci, a to ipak ne oslikava... Ti kažeš čudno, ja kažem krajnje neprihvatljivo, dobro.
Slobodan Bubnjević: To jeste bilo takvo vreme, ali to stvarno ne oslikava ni američko društvo, niti bilo koje drugo društvo na svetu i na neki način mnogo žena je učestvovalo u Apolo programu i danas radi u Nasi i u nauci ima ogroman broj žena i zapravo nije opravdano, niti ima neki fizički razlog zašto bi to bilo tako, da nijedna žena nije bila na Mesecu, a ima puno žena astronauta koje su na Međunarodnoj svemirskoj stanici i koje značajno doprinose i u tom smislu potpuno je normalno da bude žena.
E sad pogledajte, naziv ovog programa je interesantan, on je negde još davno osmišljen, vodilo se računa o tome – on se zove Artemida, mi kažemo Artemis jer smo to iz engleskog preuzeli, a to je boginja Artemida koja je srodnica Apolona, a Apolo je bio naziv muškog programa iz šezdesetih godina, a Artemida treba da bude simbol da je ovaj program „ženski“ i da će prva žena sleteti na Mesec u njemu i zbog toga ovo i zovemo Artemis.
Tako da kada Artemis 3 bude poleteo, planira se 2027. godine, biće četiri člana posade, obrati pažnju – u Apolo misijama su bila tri astronauta, sada ih je četiri, i prva osoba koja će sleteti na površinu Meseca biće žena.
Slobodan Bubnjević: Ovih četvoro ljudi neće sletati na Mesec, ali je već dovoljno, i medijski i na sve druge načine, intrigantno jer je ogromno interesovanje ko su ti ljudi. Više puta čitajući njihove biografije, još kada su davno objavljene, i ja i mnoge moje kolege koje prate ovo bili smo potpuno fascinirani biografijama tih ljudi.
Kakve su to biografije – izgleda kao da su izmišljene iz nekog Marvel filma ili stripa, jer imaju previše stvari u svojoj karijeri. Komandant misije, Rid Vajzman, čovek je koji je istovremeno završio vrhunske fakultete, ima više diploma iz tehničko-fizičkih nauka, ima dvoje dece o kojima brine, prošao je veliki broj misija, bio je borbeni pilot, leteo je avionom F-14 koji Tom Kruz vozi u „Top ganu“.
Imao je 24 borbene misije, učestvovao u ratovima, zatim se prijavio za astronauta, prošao obuku i proveo oko pola godine u svemiru u okviru prethodnih letova na Međunarodnoj svemirskoj stanici. Fascinantna ličnost u svakom smislu.
U maloj zemlji koja nema kosmički program teško je naći nekoga sa takvim kvalitetima, ali s druge strane, mi nemamo kosmički program pa ljudi nemaju ni priliku da pokušaju.
Pilot programa takođe ima sličnu karijeru – završio je Univerzitet u Kaliforniji, ali je više učestvovao u borbenim dejstvima, izrazito je borbeni pilot.
Treća osoba je prva žena koja leti ka Mesecu u ovoj misiji, Kristina Koh. Završila je različite specijalizacije, specijalista je na misiji, boravila je u svemiru rekordno dugo – preko godinu dana, spojila je više misija. Pored naučne karijere i boravka u svemiru, istraživala je arktička područja, učestvovala u raznim egzotičnim i opasnim istraživanjima. Pored toga, piše poeziju, svira.
Ana Manojlović: Stignu sve to, ti ljudi, mladi su, zaista fascinantno.
Slobodan Bubnjević: Nisam pomenuo, pilot ima, Viktor ima šestoro dece. Neverovatno je kako stižu sve to da postignu.
Ana Manojlović: Podseti me da se setim toga kad kažem, ništa ne stižem ovih dana.
Slobodan Bubnjević: To je jedan od efekata kad pogledate te biografije. Četvrti član posade je Kanađanin. To je zanimljiv detalj – sada imamo da su Amerikanci otvorili vrata da imaju jednog astronauta koji nije iz njihovog kosmičkog programa. To inače rade i tokom različitih šatl misija osamdesetih, uključivali su mnoge evropske zemlje, svoje partnere, da šalju svoje astronaute.
Kanadski astronaut je zanimljiv jer je učestvovao u dve prilično neobične misije. Boravio je u svemiru, ali je u jednoj misiji duboko pod zemljom proveo veliki broj dana, a takođe je boravio u vodnoj stanici desetinama metara ispod površine mora šest dana bez izlaska.
Svi ovi ljudi su radili skoro nadljudske stvari, imaju ogromno iskustvo, tehničko znanje i smirenost, dovoljno su zreli za ovakvu misiju. Samo putovanje do Meseca i nazad ne deluje kao nešto što za njih ne može da se savlada, ali...
Put do Meseca je, čak i u tim uslovima, sa hiljadu proba i ogromnim sredstvima, ipak izazovan.
Ana Manojlović: Ali neko će reći – to je samo deset dana.
Slobodan Bubnjević: Dobro, ali to je ipak 400.000 kilometara. Putujte 1000 kilometara u nekom smeru, zatvoreni u prostoriji od tri metra kvadratna – nećete se baš tako dobro osećati.
Ana Manojlović: Kakvi su to izazovi prvo za telo, a onda i za psihu i koje su sve potencijalne opasnosti koje mogu da im se dese?
Slobodan Bubnjević: Šezdesetih godina se o tome nije mnogo brinulo. Stavili su ljude u kapsulu i poslali ih.
Sada se dosta zna o tome kako ljudsko telo reaguje u svemiru. Ima mnogo izazova. Samo stanje bestežinskog okruženja podrazumeva da čovek mora stalno da trenira da bi mogao da funkcioniše kada se vrati u gravitaciju. Ovo su ljudi koji su bili na orbitalnoj stanici i imaju tu vrstu iskustva.
Drugi problemi su telesno-fizički – Nasa je davno rešila neke izazove kao što su korišćenje toaleta i ishrana.
Ana Manojlović: Da, sada će imati i pravi toalet. To nisu imali u Apolo misijama, kako su im sada ugradili.
Slobodan Bubnjević: Danas se mnogo više zna kako održavati ljude u životu na dostojanstven način u svemiru, jer Međunarodna svemirska stanica dugo funkcioniše i stečeno je mnogo iskustva.
Ali postoji nekoliko izazova koji uvek ostaju. Jedan je svakako činjenica da letite na praktično hemijskoj bombi. Samo lansiranje je najveći izazov koji postoji.
Ana Manojlović: Uvek isti problem.
Dakle, mnogo je podsistema koji mogu da krenu naopako pa da stvari postanu problem. Drugo je činjenica da oni borave zajedno u jednoj misiji koja je tako izazovna dosta dugo i to su ti sociopsihološki problemi – ljudi zajedno borave u tako uskom prostoru, o čemu se mnogo razmišlja i brine.
Treće su pretnje koje dolaze iz otvorenog svemira i o jednoj se dosta piše poslednjih dana – pošto je povećana aktivnost Sunca, u toku je solarna oluja koja je izbacila solarni vetar i to se stalno događa i ta radijacija koja stiže predstavlja izvesnu pretnju za ljude u svemiru. Ono što znamo sada je da ovaj događaj neće uticati na ove astronaute, neće ih ometati, ali boravak ljudi u okruženju kosmičkog zračenja nije sasvim bezbedan i o tome se dosta brine u konstrukciji ovih letelica.
Ana Manojlović: Dobro, ozbiljni izazovi. Napredovali smo pedeset godina kasnije i idemo da se provozamo oko Meseca. To više nije to, bez obzira i na one komercijalne letove, pa se činilo da je to sada baš bezbedno, ali za ovog razgovora s tobom shvatam da baš i nije.
Da to uopšte nije toliko napredovalo da je bezbednije mnogo nego što je bilo. Jeste, ali nije, što bi ti rekao, hardver daleko odmakao od onih prvih problema koje treba prevazići.
Slobodan Bubnjević: Ako, na primer, pogledate komercijalne letove, osim onih koji su išli baš na svemirsku stanicu u orbitu, većina letova koje se nude, gde ljudi plate veliki novac privatnim kompanijama, pa i ruskoj svemirskoj agenciji koja je to radila – to je jedna balistička trajektorija.
Lansira se čovek na raketi, izađe u orbitu, provede određeno vreme i onda se spusti nazad. Čak ne dostigne prvu kosmičku brzinu da bi zauzeo orbitu. U tom smislu, izazovi toga su neuporedivi sa činjenicom da treba da imate brod koji će napustiti Zemljinu orbitu.
Možemo kasnije reći nešto o tome koja je trajektorija ovde izabrana i ona se razlikuje od one koja će biti u Artemisu 3.
Ana Manojlović: A šta mi sada očekujemo da ćemo saznati kada se oni vrate? Šta je to što ova Artemis 2 misija treba novo da nam donese? Hoćemo li otkriti nešto što do sada nismo znali o Mesecu ili o nama koji potencijalno možemo da budemo duže na Mesecu?
Slobodan Bubnjević: U suštini, svaka svemirska misija donese nešto novo, neka nova znanja.
Čak i neka znanja koja možda niste očekivali. Na primer, od onih slučajeva gde imate žive vrste, ekstremofile koji žive na svemirskoj stanici pa su deo vremena bili u otvorenom svemiru, pa do svih otkrića koje su Apolo misije donele o samom Mesecu.
Takvih stvari uvek ima i biće ih sigurno i u Artemisu 2, ali ono što je izvesno jeste da je ovde najveći rezultat sama činjenica da ti ljudi odu tamo i da ih vrate nazad. Testiranje svih ovih sistema koji su napravljeni praktično je nemoguće bez ljudi i onda je samo isprobavanje celog sistema najveći rezultat koji će ova misija imati.
Oni neće kao istraživači koji su došli u novi svet otkriti nešto što već ne znamo. Ali sama činjenica da borave u brodu koji se zove Orion, na vrhu rakete, i da obavljaju sve dužnosti koje su predviđene da bi misija opstala – to već znači da je cilj postignut.
Postoji i naučni dodatak, ali kada ljudi budu sleteli na Mesec, u misiji Artemis 3, tada će se otvoriti čitav spektar novih istraživanja.
Ana Manojlović: A šta očekujemo da ćemo naći na Mesecu što do sada već nismo našli? Ako sam dobro shvatila, mi smo nakon Apolo misija zaključili da smo ga istražili i da nema ništa novo zanimljivo za nas zbog čega bismo ponovo leteli tamo – preskupo je i više zbog toga ne idemo.
Slobodan Bubnjević: Pa, nije baš tako. Dakle, Apolo misije, njihovi rezultati su proučavani godinama.
Mislim, od regolita tog materijala koji je na Mesecu do eksperimenata koje su astronauti izvodili dok su bili tamo. To je pomoglo dubljem razumevanju samog Meseca i na neki način, zahvaljujući ne samo Apolu, nego čitavom nizu misija koje su sledile – na tamnu stranu, sondi koje su slasli Sovjeti, sondi koje šalju Kinezi – radili su nekoliko značajnih istraživanja poslednjih godina i program je dosta uspešan.
Indijci su nedavno sleteli na Mesec, dakle svi ti različiti programi dolaze do novih saznanja o Mesecu i pre svega je to pitanje gde kopati, gde naći vodu, gde potencijalno praviti stanicu. Ali ako imate robota-usisivača u kući, bilo malog ili nešto skupljeg, znamo kako su ograničene njegove mogućnosti – robot stvarno može mnogo toga, ali sonda je sonda.
Ako, na primer, izazove neki problem u stanu, samo čovek može da ga reši. Postoji ogroman broj ograničenja koja robotizovane mašine ne mogu da izvedu, i zato je zaista potreban čovek.
Da dođe, da to pogleda, istraži i uradi neke određene zahvate. Bez obzira na napredak automatizovane tehnologije, ne možemo da nastavimo dalje ako ljudi ne dođu na određenu lokaciju.
To je priča o tome koliko smo danas napredovali. Mi sada živimo u svetu gde, uz pomoć automatizovanih sondi, možemo da stignemo mnogo dalje i uradimo više nego što smo mogli sredinom 20. veka. Ali i dalje je potrebno da ljudi budu tamo – da žive, jedu, dišu, borave, i koriste energiju i sisteme koji su neophodni za ljudsko preživljavanje u svemiru.
I sad imamo prednosti i mane oba pristupa, ali kada razmišljamo o osvajanju svemira, retko kada samo zamišljamo da će sve raditi neki robot. Zamišljamo da ljudi dođu tamo.
Ana Manojlović: Kad smo kod toga, pominjao si Kineze, pominjao si Indiju, čiji je Mesec, uslovno rečeno? Ko će prvi poslati ljude tamo? I ko ima pravo na Mesec? Da li moraju da pitaju druge? Ako oni odu prvi, da li to znači da, gde god razviju infrastrukturu – voda, stanica – da će biti američki Mesec? Razumeš šta hoću da te pitam. Da li to znači da će prvi koji dođu, a to su očigledno oni, imati vlasništvo?
Slobodan Bubnjević: Malo je komplikovanije. Jedna od stvari je, to verovatno jeste dosta jak argument kojim oni koji ubeđuju javnost da ulažemo, da kažu ako mi ne odemo onda će ovi nas preteći. I ako hoćemo mi da ga koristimo, treba da bude. Ali formalno, strogo gledano, prema Mesecu se, a opšte prema kosmosu, odnosimo isto kao prema međunarodnim vodama. Dakle, one ne pripadaju nikom, svako može da ih koristi i ne pripadaju nijednoj pojedinačnoj zemlji, takva je situacija sa ovim teritorijama. Da li će neka država, ja se obramam kakva je situacija sada u svetu i kako se ponašaju svetski lideri, reći „ova ovde zona je naša, pa vi dođite sa svojim robotom ili astronautom pa nam uzmite“, što ne može da se uradi.
Neizvodljivo. Tako da oni bi mogli, ali do sada nisu nikakav takav klam dali Amerikanci. Dakle, to spada u međunarodne vode, da ih tako nazovem, i pripada svima i svi se na neki način prema tome odnose kao prema nečemu što pripada celom čovečanstvu, zato što nismo u fazi eksploatacije. Pa dobro, norvešku zastavu ste imali na polovima, pa ne znači da im pripada. To su okolnosti kada smo još daleko od eksploatacije. Kada dođe do toga da tu ima nešto što donosi novac direktno, tada će svi da se… Ne treba uopšte sumnjati da će se zemlje optimizovati oko toga ko upravlja tim resursom i da oni koji su imali svemirske programe i već su tamo na neki način su u prednosti, odnosno nekima ne pripada.
Ana Manojlović: Dobro, znači za sada niko nikog ne može da pita, svako šalje svoje sonde kada ima sposobnu tehnologiju za to. Da bismo i mi, kada bismo imali rakete… Dobro. Za kraj. U stvari, možda i možemo, nego nećemo. Važno. Za kraj, šta je ono što za naših života možemo da očekujemo od Meseca?
Slobodan Bubnjević: Pa evidentno da ćemo neku… Mislim, pitanje je kolika je stvarna dužina života, bilo kako pojedinačno, to je ovako filozofska stvar, ali koliko će se videti od programa. Dakle, ono što je sigurno u narednih nekoliko godina je da, ako ne dođe do nekog velikog zaokreta u Americi – a čini se da za nauku ne može gore biti od ovog sadašnjeg perioda u Americi – da ćemo videti niz ovih Artemis misija gde će Amerikanci uspeti da slete na Mesec i najavljuju pripremu izgradnje baze na samom Mesecu, u čemu će u nekoj sprezi privatnog kapitala i federalnih agencija biti rad u narednoj deceniji.
To je skoro izvesno jer bez toga zaista nema sledećeg koraka. Mnogo planova su najavili, mislim, očekuje se od kineskog svemirskog programa, od Japanaca koji takođe dosta rade. Indijci su napravili jedan izvanredan kosmički program, i na kraju krajeva tu je Ruska Federacija koja je i dalje, možemo reći, druga po snazi u tim svemirskim trkama i neće mnogo zaostajati u svojim poduhvatima koji slede.
Tako da ćemo u narednih desetak godina dosta gledati različite misije u vezi sa Mesecom. Postavlja se pitanje da li će sledeća decenija biti vreme kada će Amerikanci ostvariti svoj san da krenu ka Marsu. I iako je Venera sličnija Zemlji, ona je potpuno negostoljubiva i neprihvatljiva. Prosto, Venera je kao kada biste zamislili Zemlju u kojoj je globalno zagrevanje došlo do svog potpunog vrhunca – Zemlja u paklu. 300 stepeni, ogromno padaju kisele kiše, nepodnošljiva kiselost sredine, ništa od živih organizama kakve znamo na Zemlji, skoro ništa ne može tamo da preživi, što ne znači da neki ekstremofili ne bi mogli možda čak nešto…
Ana Manojlović: I nema tamo.
Slobodan Bubnjević: I Mars je deo opšte kulture u Americi, na način da su oni stvarno nacija koja je potpuno opsednuta tom planetom, oni mislim i deo opšte kulture i oni kada, na primer, naučnici pokušavaju da objasne zašto im nešto treba pred raznim telima američkog kongresa, uopšte kada kažu „to nam treba zbog Marsa“, kao sve u redu, može. Dakle, u tom smislu Mars jeste ultimativni politički i nacionalni američki cilj i nije isključeno da bi oni mogli da krenu, a možda dobiju i parnjaka, nekoga ko bi vodio tu trku sa njima, što će svakako za nas koji gledamo sa strane biti zanimljivije i ubrzaće tu vrstu trke. Dakle, dok samo jedan učestvuje, on ne mora onda mnogo da žuri, ali ako ih bude više onda će možda se tu stvar ubrzati, ali čini se da ćemo do sredine ovog veka videti neke misije od kojih možda jedna bude i da zapravo ljudi odu na Mars.
Ana Manojlović: Uzbudljivo zaista. Da li te kao naučnika cela ova priča uzbuđuje, jesi li srećan zbog nje, jel osećaš neku vrstu neizvesnosti i sreće što se i dalje radi na tome i što kao ljudska vrsta ne odustajemo?
Slobodan Bubnjević: Ja tu uvek imam jednu dozu opreza, zato što mi je potpuno jasno da mnogo ljudi kaže, daj, na viši nivo u Srbiji. Dakle, mi u Srbiji… ovo smo mogli pričati u Nemačkoj, Španiji, gde god, ali u Srbiji imamo nekoliko specifičnih pogleda na to. Prvo i prvo, mi jesmo nacija sa dosta tehničkog znanja, nismo, kako nas obično predstavljaju… ja uopšte ne verujem u to da smo mi nešto zaostali za bilo kojim drugim narodom, ali imamo mnogo problema, raznoraznih problema i ovde ne gledamo sa vrstom skepse kao „pa kakva je sad korist od toga“, dakle taj nešto, da kažemo, čisto kapitalistički pogled na svet, kakva dobit imamo od toga, to postoji i to postoji među svim narodima i svuda. Ovde ipak jedna vrsta otvorenosti postoji kada ima, da kažemo, stvari koje ne donose direktno dobit, nego su zarad dugoročnog civilizacijskog napretka.
I nemaju ljudi tu vrstu prepreke. Ali mi imamo dosta veliku barijeru kad god neka velika sila – i to zaista valji za sve sile, ali dobrim delom kad je reč o Amerikancima – uradi nešto gde oni time mogu da se ponose. Mi onda jednostavno gledamo na to sa ponižavanjem. Tako da ovo jeste, pored toga što je civilizacijski uspeh, pored toga što je veliki naučni izazov, pored toga što je, hajde da kažemo, tehnološki, ekonomski i tako dalje, izazov koji će značiti za ceo svet, jeste jedan politički uspeh Sjedinjenih Američkih Država. I to, hajde da kažemo, u mnogim zemljama, pa i kod nas, ne izlazi na opravdavanje. Meni kao nekom ko prati nauku, mislim da oni koji su dali takva velika sredstva, ulagali i tako dalje, treba i da dobiju neku vrstu priznanja za to, jer to treba da podstakne i druge zemlje da ulažu u ove stvari. Ali, kažem, uvek imam tu blagu rezervu da ne ispadne da se sad radujemo zbog toga.
Međutim, duboko intimno, ja sam uvek srećan kada bilo kakav prodor se dogodi u kosmičkim istraživanjima, jer ovo, po mom mišljenju, ne treba da gledamo lokalno, trenutno politički i tako dalje, nego iz perspektive hiljadu godina od sada. Ljudi će govoriti da su u nekoj njihovoj praistoriji neki ljudi pakovali rakete sa vodonikom, sve će im to izgledati smešno i naivno, i poletali i pravili te prve misije, čak će biti zbunjeni zašto su čekali 50 godina da urade sledeći korak, a to da li su to bile Sjedinjene Države ili neka mala nacija voljela ili mrzela, izgledaće smešno iz te perspektive, kao što danas nije relevantno kada razmišljate o Vikinzima koji su preoplavili Atlantik ili u Kolumbu – većina ljudi u stvari ne zna da li je to bila španska kraljica ili portugalska ili su ovo bili norveški Vikinzi ili švedski – kako god gledate na stvar, to je danas potpuno izgubilo značaj. Tada, mislim, u krvi bitne teme: ko kome pripada i ko to radi i ko to šalje. Zapravo, na duge staze, ovakvi odvažni poduhvati jesu civilizacijski. Zapravo, ljudski napredak. I to lično mene stvarno raduje. Kao zemljanina.
Dosta sam uzbuđen što u tome učestvujemo i imamo jedno malo opravdanje i svi sutra kada budu gledali i pratili ovo narednih dana kako astronauti prolaze imaju opravdanje za to. Jeste da nije iz poreza koji smo mi plaćali da je finansirano to putovanje, nego Amerikanci, ali je znanje koje je korišćeno i koje se koristi i koji su naučnici iz celog sveta dolazili u Ameriku da rade i gradili ovakve svemirske misije je civilizacijsko znanje – ono dolazi od Njutna i ranije, još od starih Grka – i to pripada na neki način svima nama, a poduhvat i baziranje na nauci, bez obzira ko ga finansira, pripada svim ljudima.
Ana Manojlović: Hvala ti što si uzbuđen zajedno sa mnom oko cele ove priče, hvala ti što si bio gost Analogije. Primetila sam da te namerno nisam pitala za sve one koji sumnjaju da je postojao i Apolo, digla sam ruke od njih i staviću nekoliko korisnih linkova u komentarima ispod, i tako ćemo završiti sa tom pričom. Ne vredi ubeđivati ljude da se Apolo zaista desio i da smo zaista bili na Mesecu – oni koji odlučuju da neće da veruju, mada to nije religija da bi se verovalo, nego čista nauka i čista istorija – ne možeš ih ubeđivati u suprot.
Slobodan Bubnjević: Ma, kako bih vam rekao, dakle, to, među teorijama zavere, kada dođe Artemis 3, ta priča o neodlasku na Mesec, odlazi u penziju. Dakle, zato što će ta već biti potpuno jasno, da je to… to je nešto izvodivo, kada ga uradimo ponovo. Tako da, u tom smislu, vrlo brzo se broje dani do penzije te teorije zavere, pa onda da ne trošimo vremena.
Ana Manojlović: Smisliće oni neku drugu, nemoj priča posle. Hvala ti još jednom. Hvala i vama što pratite Analogiju, ako je već niste zapratili, ja stvarno ne znam šta čekate.
Коментари