Kupio livadu, deset godina kasnije od nje napravio „Čičinu šumu“

Šta ostaje iza čoveka?

Stan. Auto. Titula na vizitkarti.

Ili šuma?

Kada je sa 27 godina kupio livadu koja se naslanja na dedovinu, Stefan Drljača nije imao biznis plan. Nije računao profit. Nije sadio voćnjak da bi brao plodove, niti plantažu da bi je jednog dana posekao i prodao. Počeo je da sadi šumu.

Deset godina kasnije, te livade više nema. Na njenom mestu je mlada šuma sa više od 30 vrsta drveća, stotinama sadnica, srnama, pticama i zečevima koji, kako kaže, „nisu neprijatelji, već komšije“.

U novoj epizodi podkasta Analogija, Stefan govori o tome kako izgleda kada se odlučite za projekat čiji rezultat možda nikada nećete u potpunosti videti. Kada radite nešto što će vas nadživeti.

Govori o razočaranju kada sadnicu pojede zec. O upornosti kada grane polomi sneg. O radosti kada drvo koje je bilo „otpisano“ ponovo pusti sokove i nastavi da raste.

I o komentarima koje je slušao:

„Zašto ne posadiš nešto što rađa?“

„Zašto uništavaš livadu?“

„Gde je tu računica?“

Njegov odgovor je jednostavan:

„Ne mora sve da rađa da bi vredelo.“

Porodična šuma, porodična priča

„Čičina šuma“ nije samo ekološki poduhvat. Ona je porodična priča.

U njoj učestvuju Stefanovi roditelji. Otac, vojni pilot u penziji, „plavu“ kancelariju zamenio je novom, „zelenom“. Tu su i brat i deca koja su šumu već nazvala „Čičina“. Prijatelji sve češće dolaze sa sadnicama umesto sa poklonima.

Ovo je priča o vremenu.

O strpljenju.

O ideji da ne mora sve da bude brzo, isplativo i odmah vidljivo.

Greške, lekcije i saradnja drveća

Stefan otvoreno govori i o greškama. Imao je ideju da sadi egzotične vrste, dok mu stručnjaci nisu objasnili da šuma mora biti autohtona da bi bila zdrava.

Priča o tome kako drveće „sarađuje“, kako se međusobno hrani i kako postaje otpornije kada je raznoliko.

Ali najvažnije pitanje koje ovaj razgovor pokreće mnogo je ličnije:

„Ako sutra nestanemo, šta ostaje iza nas?“

„Kad me jednog dana ne bude, pitaće neko: šta si ti, čoveče, radio u životu? Šta ostavljaš iza sebe? Pa rekoh – neka bude da sam ostavio šumu“, kaže Stefan.

Ovo nije priča samo o sađenju drveća.

Ovo je priča o istrajnosti u vremenu brzog odustajanja.

O porodici koja se okuplja oko jedne neprofitne ideje.

O tome da je proces često važniji od cilja.

I o tome kako jedna livada može postati smisao.

Ako ste se ikada zapitali da li jedna osoba može da napravi stvarnu razliku – pogledajte ovaj razgovor.

Možda vas podstakne da posadite svoje prvo drvo.

Ili da konačno započnete projekat koji odlažete godinama.

Celu priču o nastanku „Čičine šume“, sumnjama, otporima, zečevima, budućem jezeru i kućici koja tek čeka da bude sagrađena, pogledajte na Jutjub kanalu podkasta Analogija.

Transkript razgovora:

Ana: Stefan Drljača je pre 10 godina odlučio da će da zasadi svoju šumu. U taj poduhvat uključili su se cela porodica, prijatelji, poznanici, a i nepoznati ljudi. 10 godina kasnije, Stefan Drljača je gost Analogije. Dobrodošao u Analogiju.

Stefan Drljača: Hvala, bolje vas našao.

Ana: Jednom rečenicom, kada pogledaš sada deceniju iza sebe, kako bi je opisao?

Stefan Drljača: Pa... prošlo je kao tren. Tako smo počeli malo po malo i eto od svake sadne sezone, proleća, jeseni, malo po malo shvatih da je prošlo 10 godina. A i na terenu se vidi neka razlika.

Ana pevuši: 10 godina je prošlo kao tren.

Stefan Drljača: Otprilike, da.

Ana: Šta te je najviše na tom putu u ovih 10 godina iznenadilo?

Stefan Drljača: Pa eto, uvek sam bio nekako fasciniran tim rastom. Kako , neko posađeno drvo, biljka, kako , jelte, raste i sve veće i veće iz godine u godinu. I eto sad iznenadilo me je to kad stanem na isto mesto, na tu livadu koju sam kupio, kad vidim šta se zapravo nakon 10 godina tu dogodilo.

Ana: Šta je bilo najteže?

Stefan Drljača: Meni je najteže kad se na primer potrudim da posadim neke sadnice i kad im se nešto desi dok ja nisam tu. I kad dođe proleće, ja očekujem da to sad krene  da raste na sve strane, a vidim da je u međuvremenu ili pojeo zec, ili da je polomio sneg, ili da se prosto osušila. Ili na primer ako se potrudim da donesem neku sadnicu s nekog putovanja, pa je onako  pažljivo izvadim, uvijem koren, zalivam dok ne prenesem i ne presadim da se ne osuši, i onda kad shvatim da je sve to bilo uzalud zato što se ona nije primila.

Ana: E, ali nekad mogu stvari da se spasu. Mi smo jednom zasadili kajsiju jednu tu u Grockoj i ona je jako lepo rasla i bila je najlepša od svih tih kajsija. Isto amaterski, nije to pravi voćnjak. I ona je rasla i napravila najlepšu krošnju i bila je neka velika oluja u Beogradu i ona je pukla. I to dole, negde pred koren, ona je skroz ležala. I ne znamo ništa inače o tome, i sad kao zdrava logika: 'ajde da je zalepimo. 'ajde da je dignemo, da je zamotamo, ako mogu kalemi, možda će i ona. I čoveče, ona oživi. Ona stvarno oživi, to se zalepi, ona je sad najlepše drvo, a ono, bila je u tom momentu otpisana.

Stefan Drljača: Pa da, to i ja radim. Ne uspe baš uvek, ali obradujem se kad se valjda ti sokovi uspostave, drvo  zaraste i nastavi dalje.

Ana: Bukvalno zaraste. Ima neku kvrgu kao ranu, ožiljak, ali je zarastla i lepa je. Ko su ti najveći neprijatelji drveća? Zečevi jedu, a?

Stefan Drljača: Pa nisu neprijatelji, opet i oni su deo tog ekosistema, oni tu žive, mislim to je njihova kuća, tako da ne mogu da kažem da su neprijatelji.

Ana: Vidiš kako si politički korektan prema zečevima.

Stefan Drljača: Pa više prirodno korektan Eto kao i oni imaju pravo tu da živ. Mislim jedan i od ciljeva zašto smo to sadili je da  pomognemo taj ekosistem tu, i biodiverzitet. Tako da, eto i zečevi tu žive, to je njihova kuća, pa šta sad, poješće neku sadnicu, mi ćemo  nastaviti da sadimo nove pa eto.

Ana: Procentualno sad kad pogledaš, koliko ti je sadnica "neuspelo"?

Stefan Drljača: Da, ne mogu da kažem zato što mi svake godine smo non-stop dodavali nove, ali eto ako bih ugrubo trebao da kažem, možda 10 do 20 procenata nije uspelo.

Ana: Mhm.

Stefan Drljača: Zbog raznih okolnosti ali... Sada je već neko vreme kada, čini mi se, te sadnice kreću onako progresivno da rastu zato što im je trebalo neko vreme prvo da se lepo ukorene, da se naviknu na tu zemlju, da razviju znači korenov sistem, a sad  svakog proleća kad krene vegetacija baš se vidi značajan napredak.

Ana: A je l' više sadiš u zimu ili na proleće? Ili i jedno i drugo?

Stefan Drljača: Da. Kažu ljudi da je bolje saditi  u jesen, zato što onda sadnica ima celu zimu vremena da se lepo ukoreni i da se pripremi za rast u proleće, dok na proleće ako se posadi one su tek tad, navikavaju se valjda na na zemlju i doživele su šok tom presadnjom, tako da nemaju dovoljno vremena da se pripreme. Ali mi eto nestrpljivi smo, mi sadimo i svaku jesen i svako proleće.

Ana: Imaš neko omiljeno stablo?

Stefan Drljača: Pa meni je omiljeno drvo hrast. Zato što  nekako i u našem narodu i kod starih Slovena ima tu neku ulogu da kažemo, neku mitološku, a i zbog toga što je visoko, dugovečno drvo, ono sporo raste ali zato i jako čvrsto. Tako da eto  hrast mi je omiljeni.

Ana: Nekako zvuči lako. Iskopaš rupu, zasadiš drvo i gotovo. Je l' lako?

Stefan Drljača: Pa nije lako, ali stvarno. Mislim, moja porodica i ja to volimo, doživljavamo kao hobi, tako da sve te neke dodatne radove koje imamo oko toga ne doživljavamo kao posao, nego više kao neku, eto, zajedničku aktivnost, vreme koje provodimo zajedno, tako da uživamo u procesu.

Ana: Šta ti bi? Kako si došao na ideju? Imao si oko 27 godina, ako sam ja dobra u matematici. Kako si se probudio s idejom: ja ću sad da posadim šumu?

Stefan Drljača: Uvek me je privlačilo to neko sađenje.

Ana: Dobro, privlači i mene sađenje, al' mi nije palo na pamet da posadim šumu.

Stefan Drljača: Pa da, , tako sam ja pokušavao iz raznih semenki da dobijem  razne biljke i drveće. Naravno sve ove legalne vrste. Ali , prosto ne može pomorandža kod nas da poraste, al' kao malo mi je to bilo zanimljivo.

Stefan Drljača: Onda sa dedom sam isto k'o dete  sadio uvek njivu, pa mi je on davao neke zadatke, kao: evo ja kad iskopam rupu, ti ubaci pet-šest pasulja, pa onda posle idemo kad  dođe za branje, pa onda, eto ja sam bio oduševljen kako smo mi to posadili, a sad smo dobili mnogo pasulja od tih pet-šest.  i onda isto tako kada sam obilazio neke krajeve odakle poreklom potiče moja porodica, raspitao sam se tu malo po selu i došao do nekih zapuštenih kuća koje bi mogle biti kuće odakle je moja porodica otišla, davno. I onda sam našao neki stari voćnjak koji je onako zarastao sav. I onda sam uzeo odatle jabuke, izvadio seme i posadio ih kod sebe sada  na selu. I nikle su te jabuke i onda mi je to bila eto neka simbolična veza mog nekog starog, da kažem  zavičaja i sadašnjeg. Tako da, eto uvek sam imao to interesovanje, a konkretno za tu šumu sam došao na ideju da je zasadim kada sam sasvim slučajno saznao da ta jedna livada koja se naslanja na, da kažemo moju dedovinu, da se ona prodaje. I ja sam odlučio da kupim tu livadu bez sad neke jasne ideje šta bih ja sa tom livadom, nego kao eto prodaje se, prilika je, opet naslanja se na... na naše imanje pa eto da proširimo pa videćemo. I onda kad sam završio ceo taj proces, okej, kupio sam je, i sad ja imam livadu, al' šta sa njom. I onda 'ajde kad je već moja, 'ajde da makar u toku dana nekad dođem do nje da vidim šta se tu dešava. I tako mi se svidelo tu da boravim, pogled je super, uživao sam tu, razmišljao onako, ne znam, sabirao svoje misli i prosto tako sam maštao i kažem sebi kao: "U što bi bilo dobro ovde da je neka kućica onako mala, da se napravi brvnarica, da može u njoj da se boravi, da se odmara". Još kad bi to bilo u okviru neke šume, to bi bilo odlično. I onda kažem: 'ajde da krenemo od šume, zato što njoj će trebati vremena da poraste, a kuća brže može da se napravi. I tako sam došao na ideju i počeli, i malo po malo.

Ana: Sada, 10 godina kasnije, je l' možemo da kažemo da je to već šuma ili ne?

Stefan Drljača: Pa eto, ja je zovem mlada šuma. Ne znam sad  s naučne strane kad bi ona mogla da krene da se smatra šumom, ali mi je tako zovemo od prvog dana, to je naša mala šuma.

Ana: A je l' možeš da zamisliš gde bi mogla da bude ta tvoja kolibica, kućica?

Stefan Drljača: Da, tačno i prilikom sadnje je predviđeno mesto i ostavljeno, tako da samo se čeka da poraste.

Ana: Šta si naučio o prirodi za ovih 10 godina?

Stefan Drljača: Pa, naučio sam mnogo. Uglavnom sve što znam o konkretnoj temi  samouk sam, to jest sve sam čitao iz knjiga i sa interneta. , dosta sam pročitao i po raznim forumima. Ono što mi je postalo jasno da mi kao ljudi prosto smo bića koja moraju da žive u skladu sa prirodom i u prirodi. Shvatio sam koliko meni prija i znači kad sam tamo.  Prosto osećam to kao ono potrebu da određeni period provedem tamo.

Ana: Misliš da pripadamo prirodi? Je l' to ideja?

Stefan Drljača: Da. Pripadamo prirodi i ne treba to da zaboravljamo, treba koliko god možemo često da se vraćamo  u svoje prirodno stanište.

Ana: A šta si naučio o porodici za sve ovo vreme?

Stefan Drljača: Pa mislim da mi kao porodica jesmo  složni i tako radimo stvari zajedno, ali mi je bilo jako lepo kad vidim i širu porodicu i još tako neke ljude kada se zajedno oko toga okupimo i radimo na tome, kad nešto sadimo zajedno. Zato što  eto tako jedna ideja je vezala sve te ljude i prosto puno mi srce kad to vidim.

Ana: A otkud oni? Kako su ti se pridružili? Jesi li ih ti zvao sve da dođu da ti pomognu ili su čuli za tvoju ideju pa su odlučili da učestvuju?

Stefan Drljača: Pa krenulo je tako  spontano i polako. Svrate kod nas na selo i vide da ja tamo nešto  kopam, sadim. Onda uključe se oni prvo s nekim savetima, sa pričom ili sa čuđenjem što ja to uopšte radim. Međutim, valjda kad eto tako tu svrate pa se nešto dešava, onda se i oni uključe spontano. Pa ono, rek'o bih da im se svidela ideja. Čim su počeli sami da donose sadnice  eto aktivno da se uključuju. Tako da, ne znam, lep osećaj svakako.

Ana: Na početku kada si počeo tu ideju, je l' bilo i negativnih komentara?

Stefan Drljača: Pa jeste. Mislim ima ih i danas u smislu, zašto bi neko uništio livadu i upropastio je. Naši preci su to krčili godinama da bi mogli da imaju pašnjake, sad se tu neko pojavio i ponovo pravi šumu od livade. Mislim na selima je sve manje ljudi a kamoli  stoke, tako da mislim više i nema potrebe za tom livadom u tom smislu. Opet  vraćamo prirodu na ono kako je i bilo  vekovima pre nas. Tako da eto ima takvih komentara i ljudi se čude zašto se ne iskoristi ta parcela za nešto što bi donosilo ekonomsku korist  u nekom vremenskom periodu, pa da l' to bio voćnjak ili  neka... neka plantažna sadnja drveća koja se posle može iskoristiti, ne znam, za seču i prodaju. Ali  mislim da su vremenom ljudi razumeli koja je uopšte moja prva ideja bila i zašto sve to radimo.

Ana: Jesi li se pokolebao u jednom momentu?

Stefan Drljača: Nisam, nisam.  Prosto to sam želeo, to radim uprkos svim  poteškoćama nastavljamo, tako da...

Ana: A zašto si hteo šumu a nisi hteo plantažu od koje možeš da zaradiš, pa da kupiš gotovu kuću negde u šumi?

Stefan Drljača: Jednostavno smatram da stvari imaju vrednost ukoliko je prošlo određeno vreme da one nastanu. Znači to što smo mi to našim rukama posadili, imaće neku vrednost za neke naredne generacije, naše potomke koji će znati da...

Ana: Koji će doći iskrčiti šumu da bi napravili zgradu. Ima i takvih komentara, da, kao "uvek, ne znam, dve generacije stvaraju da treća potroši i ostalo".

Stefan Drljača: Što se mene tiče, evo ja ostavljam u amanet da se to nikad ne poseče, ali ne mogu da znam da će tako i biti. Ali eto to bi bila moja želja, da sutra ti potomci tu uživaju znajući da je to baš za njih  i posađeno.

Ana: Je l' je to ekološki projekat ili je to neki tvoj lični projekat u kojem dokazuješ da možeš?

Stefan Drljača: Pa i jedno i drugo rek'o bih. , šume valjda imaju preko 300 nekih pozitivnih funkcija, a mislim da nemaju ni jednu negativnu. I svakako nam je stalo do toga da taj deo  naše zemlje da ga onako prirodno  podržimo, razvijemo, da pomognemo tu biljkama, životinjama, gljivama,  zečevima, svim biljnim i životinjskim vrstama. Ali i s te strane to je ekološki projekat zbog svih pozitivnih efekata koji će imati  na prirodnu sredinu. A sa neke strane i onako moj da kažemo sebični  poduhvat gde ja želim sebi da napravim jedno lepo mesto gde ću ja moći da provodim svoje vreme.

Ana: Šta si naučio o sebi za ovih 10 godina?

Stefan Drljača: Uf... još uvek učim. Drago mi je da je to jedna od retkih stvari u koje sam istrajao i gde me nije prošlo interesovanje brzo nego eto već 10 godina sam na istom putu. I uspeo sam nešto da uradim za to vreme.

Ana: Koliko je važna podrška bliskih ljudi u tome?

Stefan Drljača: Meni je jako značilo što su se bliski ljudi uključili i podržali tu moju ideju, što nas je to nekako još više zbližilo i vezalo.

Ana: Kada odeš na more, a neko mora da zaliva drveće jer mlado je i treba mu voda ili da pokosi onu travu koja je prerasla mlade sadnice. Ko to radi?

Stefan Drljača: , moj otac je vojni pilot u penziji i on voli da kaže kako je kad je otišao u penziju, plavu kancelariju zamenio zelenom. I s obzirom da je izabrao da tamo živi i da mu je lepo, sam se nekako preporučio za to da bude ta osoba koja može  da reaguje u hitnim situacijama. A hitne situacije su obično letnja suša, kada treba  razvući crevo i sići dole i zaliti preko 500-600 sadnica. Ili kad poraste visoka trava pa da ne bi ugrozila te male sadnice, onda telefonski vršim pritisak na njega da odradi taj posao pošto ja eto zbog prirode posla.

Ana: Naravno, ne možeš stalno da budeš tu.

Stefan Drljača: Ne mogu, živim u Beogradu i prosto nisam stalno prisutan.

Ana: Kako on reaguje na to? Buni li se?

Stefan Drljača: Pa onako gunđa ali drađuje. A posle  voli da se pohvali i prija mu kad vidi da kako to sve izgleda. Ali u početku  je malo gunđao.

Ana: A koja je mamina uloga u celom projektu?

Stefan Drljača: Da, mamina uloga je  ključna zato što je ona taj pokretač  mog oca. U smislu da  ja mogu da pozovem i on da mi kaže "važi, uradiću" i to je to, al' onda nastupa ona koja ga stalnim podsećanjem  na kraju navede da zapravo uzme trimer i da pokosi ili da zalije. A i ona mislim naravno fizi... fizički se uključuje u posao , ali mislim da je ova uloga važnija.

Ana: Realno, šta bi drugo radili u penziji? Ti si njima osmislio dane u penziji da ne padnu u depresiju. Ja to tako gledam.

Stefan Drljača: Pa dobro, oni imaju malo to  plastenik, bašticu, malo se bave time.  majka isto oko ručnih radova se bavi, skuplja i nešto sama pravi.  ali eto stvorio sam im dodatnu obavezu definitivno.

Ana: Koji je najkorisniji savet koji si dobio od kako se baviš pravljenjem sopstvene šume?

Stefan Drljača: Da, prvo sam mislio da je bolje da tu donesem što više vrs... vrsta drveća sa što različitijih krajeva  sveta, misleći da ću time napraviti nešto dobro. Onda su ljudi koji se zapravo, kojima je ovo nauka, javili, rekli "čoveče, ti ne smeš vrste koje ne potiču i nisu domaće na tom terenu, ne smeš da ih unosiš u taj ekosistem", tako da sam to poslušao i uglavnom tu sadimo vrste koje su inače karakteristične za našu zemlju i to područje.

Ana: Koji je najbesmisleniji savet ili komentar koji si dobio?

Stefan Drljača: Pa mislim, meni je bilo to besmisleno  kad su ljudi govorili "što ne posadiš nešto što rađa?" Kao da je... ne znam, kao da je drvo bezvredno ukoliko ne daje plod koji se jede. Mislim svako to drvo je i te kako bitno za tu za ekosistem,  svaki list, svaki taj ne znam i žir neko jede. Maše ljudi poentu sa tim šta je uopšte bila ideja te šume.

Ana: Ako odmah nema koristi koju mogu da pipnu i vide, to nije korisno. Zašto nisi odustao?

Stefan Drljača: Pa mislim da nisam odustao zato što je to nešto što me ispunjava i interesuje. Ja  jesam sklon po prirodi da brzo menjam interesovanja i da me kratko drže neke stvari, pa zbog toga odustajem, ali ovde konkretno to je nešto što baš volim da radim i što je da kažemo dugoročni projekat koji treba i mene samog da nadživi, tako da eto zbog toga mislim da nisam odustao.

Ana: Jesi ostvario svoj cilj?

Stefan Drljača: Pa mislim još uvek se ostvaruje. I ostvarivaće se dugo i nakon što mene ne bude. Tako da  životni vek čoveka je dosta kraći od životnog veka jedne šume, tako da  eto ideja je bila da ja nešto započnem, a dalje priroda da preuzme i da radi sama.

Ana: Kažu da je zabavniji taj deo, put dok ostvaruješ cilj, nego samo ostvarenje cilja. Ti si onda dobro izabrao jer tvoj cilj zapravo i ne može da se ostvari, sem možda...

Stefan Drljača: Pa jeste ... kao što sam rekao mi smo posadili uspomene. Znači sve te aktivnosti koje mi obavljamo praveći tu šumu, sadeći, družeći se tu na tom mestu je nešto što nama  ostaje kao vrednost i mi uživamo u tome, a šuma će nakon toga ostati da i drugi uživaju u njoj.

Ana: Ti si zavoleo prirodu i sađenje sa svojim dedom. Da li ima nekih podmladaka koji će da zavole isto tako sađenje i prirodu uz tebe?

Stefan Drljača: Pa evo, trenutno je brat taj koji ima  troje dece, tako da oni su uključeni od početka u celu priču. Prosto to je Čičina šuma, tako je... tako je zovu. To je već postala njima kao neka lokacija  bitna kada dođu u selo, tako da eto definitivno oni su ti koji će to nastaviti, a nadam se još i mnogi drugi.

Ana: Ti živiš i radiš u Beogradu. Je l' možeš da se zamisliš da živiš u toj kućici u toj mladoj šumi?

Stefan Drljača: Mogu naravno, pogotovo kako prolaze  godine i kako ja starim, sve više sebe vidim  tamo.

Ana: Hoćeš li to da radiš u penziji ili možda može i da se radi u prirodi?

Stefan Drljača: Ne znam  kako sad funkcioniše svet, prestao sam odavno da verujem u penziju u smislu onoga kako su naše deke i bake odlazile u penziju.

Ana: Nema penzije za nas, da ti ja kažem.

Stefan Drljača: ... Nema penzije... Mislim da... da ću uvek u svakom trenutku nešto raditi ...

Ana: E pa znaš šta, i tvoj tata je mislio da je otišao u penziju, vidiš kako ga je šuma demantovala.

Stefan Drljača: A evo, šuma ga je demantovala, nema penzije. , tako da eto... za sad se trudim da svaki slobodni momenat koji mogu da odem iz Beograda da provedem tamo. A i planski da sebi planiram vreme da ada ja neću raditi nego ću otići tamo da uživam i da se odmorim.

Ana: Je l' ti još uvek sadiš tamo ili je sad u toku samo negovanje postojećih biljaka?

Stefan Drljača: Pa, treba da se sadi onda kad vegetacija miruje, tako da to je ono što smo pričali, proleće i jesen.

Ana: Ali još uvek sadite?

Gost: Ali da, svake godine... Mi smo prvo kupovali sadnice, onda smo počeli sami da proizvodimo iz semena sadnice, pa onda njih nakon dve-tri godine kad se one malo razviju onda ih prebacujemo u zemlju. Tako da  non-stop se nešto dešava.

Ana: A dobro, hoće to onda biti hrastova šuma?

Stefan Drljača : Ne, hrast je samo nešto sa čime smo započeli, ali sad tu ima ja ne znam možda minimum 30 različitih vrsta. Tako da  neće biti samo hrast ali... istovremeno kako sam učio o svemu tome, shvatio sam i naučio da je jako bitno da šuma ne bude ono kulturna nego da tu ima što više...

Ana: Nego nekulturna.

Stefan Drljača : Nekulturna, da, da ima što više tu vrsta zato što na taj način postaje otpornija na razne bolesti koje bi možda zahvatile jednu vrstu, ali druga može da preživi, a i drveće između sebe  sarađuje, upozorava se, hrani jedno drugo, tako da što više vrsta to zdravija i bolja šuma.

Ana: Jesu se pojavile i neke životinje?

Stefan Drljača: Pa da, i pored onih koje su svakako bile tu u tom livadskom ekosistemu,  sad se pojavljuju i druge životinje. Na primer tako vidimo prostore gde je trava ulegla, gde srne  leže... borave.  Imamo mnogo vrsta ptica različitih, insekti, gljive...

Ana: Lepo. I je l' istina da planirate da napravite jezero?

Stefan Drljača: Da i to...

Ana: E sad si preterao. More!

Stefan Drljača : To je više ideja ideja mog brata, ali  isto tako učeći  po internetu videli smo da je voda ta koja na neki način doprinosi da se brže i više razvije neki ekosistem  i onda... a svakako taj jedan deo livade je onako ima neke podzemne  izvore i onda smo eto došli na tu ideju da iskopamo jedno mini jezerce koje bi baš služilo zbog toga da obezbedi  životinjama tu  dodatan izvor vode i da na taj način još malo podržimo taj ekosistem.

Ana: Cela ova tvoja priča mi zvuči potpuno i neverovatno, a zapravo i primenjivo na svaki projekat u životu. Važno je imati ideju koja ne mora da bude nešto preterano originalna i podršku ljudi oko sebe. I ne odustajati.

Stefan Drljača : Tako je, samo iznova i iznova da se radi na tome i vremenom doći će rezultati.

Ana: Je l' ti to očvrsnulo karakter u nekim drugim stvarima u životu? Taj projekat sa šumom? Je l' ga se setiš i kažeš "ako sam mogao šumu, mogu i..."?

Stefan Drljača : Pa mislim ja... jedan od razloga zašto sam uopšte krenuo u realizaciju te ideje je bilo, pomislio sam, eto na primer sutra da me ne bude, šta si ti čoveče radio u životu? Šta ostavljaš iza sebe? Pa rekoh 'ajde makar nek bude da sam ostavio iza sebe neku šumu, nešto korisno, što će eto ... da ne bude da sam ja samo otkad postojim na ovom svetu samo koristio resurse nego eto da sam i stvorio nešto što će nekom drugom koristiti.

Ana: Lepa je ta tvoja priča. Hvala ti što si je podelio sa nama. Ja ti stvarno želim da napraviš i jezero, što da ne.

Stefan Drljača : Pa, da.

Ana: I  pozdravi tatu i mamu, mislim da su i oni baš zaslužni što je ovo uspelo.

Stefan Drljača : Jesu, bez njih ne mogu da zamislim kako bi to izgledalo danas.

Ana: Hvala i vama što pratite Analogiju, ako je niste zapratili, molim vas zapratite je ako želite još ovakvih priča.