Ruski gas nestaje sa tržišta EU, šta to znači za Srbiju

Od Nove godine Evropska unija počela je postepenu obustavu uvoza ruskog gasa. U zavisnosti da li su kratkoročni ili dugoročni ugovori – uvoz ruskog tečnog gasa, takozvanog LNG, biće potpuno zabranjen do kraja 2026. godine, a gasa koji stiže gasovodom najkasnije do 1. novembra 2027. O snabdevanju EU i Srbije gasom za RTS je govorio programski menadžer za energetiku u Delegaciji Evropske unije u Srbiji Gligo Vuković.

Za koga zabrana uvoza ruskog gasa u Evropskoj uniji važi koja je na snazi od 1. januara?

Evropska unija je donela odluku o zabrani uvoza ruskog gasa u zemlje članice Unije. Odnose se isključivo na zemlje članice i ne odnose se na treće zemlje. Ovom odlukom dozvoljen je tranzit ka trećim zemljama kao što su Srbija, Bosna i Hercegovina i Makedonija.

Šta predviđa dalja dinamika briselskog embarga na uvoz ruskog gasa?

Čitava dinamika je određena sa ovom odlukom i ta odluka praktično predviđa da se krajem 2027. godine potpuno zabrani uvoz ruskog gasa u zemlje članice Evropske unije. Po svim kratkoročnim ugovorima za transport prirodnog gasa, koji su zaključeni pre 17. juna 2025. godine, zabrana uvoza kreće nakon 17. juna 2026. godine, a po dugoročnim do 30. septembra 2027. godine.

Isto važi i za tečni prirodni gas. Prema kratkoročnim ugovorima, zaključenim pre 17. juna 2025. godine, zabrana uvoza počinje 25. aprila ove godine, a prema dugoročnim ugovorima od 1. januara 2027. Izuzetak se može napraviti ukoliko neka zemalja članica ne uspe da ostvari ciljeve u vezi sa skladištenjem i taj rok može eventualno da se produži do 1. novembra.

Ipak neke zemlje Unije su izuzete – koje i do kada?

Ova čitava odluka ima postepen pristup, predstavlja balans između sigurnosti snabdevanja i nekih političkih ciljeva Evropske unije. Ipak neke zemlje koje su najviše ugrožene, a to su kontinentalne zemlje, kao što su Mađarska i Slovačka, imaju izuzeća. Ta izuzeća su trenutno na snazi i ono što je bitno napomenuti jeste da je to samo kratkoročna fleksibilnost koja je njima data, a ne predstavlja trajno izuzeće od tih odluka.

Ima li ipak Srbija razloga za brigu i zemlje koje nisu članice?

Srbija po pitanju ove odluke Evropske unije nema razloga za brigu. Ta odluka se uopšte ne odnosi na tranzit ruskog gasa ka trećim zemljama – Srbiju, Bosnu i Hercegovinu, Severnu Makedoniju. Ali ono što se od Srbije očekuje u budućnosti jeste da postepeno usklađuje svoje zakonodavstvo sa zakonodavstvom i pravnim tekovinama Evropske unije, pa između ostalog i energetsku politiku. To znači da tokom procesa pridruživanja EU, Srbija mora da se usaglasi sa svim politikama Unije.

Pre rata u Ukrajini zavisnost Evropske unije od ruskog gasa bila je i do 45 odsto, krajem prošle godine pala je na oko 12 posto. Ko su glavni snabdevači zemalja članica sada?

Od 45 odsto ukupnih količina gasa koji je stizao iz Rusije, 2024. godine je to palo na nekih 19 odsto, a prošle to je već između 12 i 13 odsto. U apsolutnim vrednostima, uvoz se smanjio sa nekih 150 milijardi metara kubnih godišnje na trenutno nešto manje od 50 milijardi.

Trenutno najveći snabdevač Evropske unije gasom je Norveška. Podmiruje oko trećine ukupnih potreba. Na drugom mestu je LNG koji dolazi iz Sjedinjenih Američkih Država. Zatim sledi gas iz Alžira, Katara, Velike Britanije, Azerbejdžana i na jedan sasvim mali deo lokalne proizvodnje koje se nalazi u Evropi.

Ima li Brisel čvrstu alternativu da u potpunosti zameni ruski gas?

Ima. Trenutna potrošnja Evropske unije na godišnjem nivou je oko 330 milijardi metara kubnih gasa. Od toga je manje od 50 ruskog gasa. To je nešto što treba da se supstituiše u naredne dve godine što je moguće kroz ove alternativne pravce i izvore snabdivanja kao što su LNG ili povećan dotok iz Norveške.

Ali ono što je isto bitno razumeti je da se u narednim godinama ne očekuje povećanje potrošnja gasa u Evropsku uniju. Sve analize ukazuju da će se postepeno smanjiti potrošnja gasa i to treba uzeti u obzir.

Uvek nam nekako promakne da primetimo da su ogromna ulaganja u energetsku efikasnost u Evropskoj uniji, koja smanjuje potrošnju gasa i da imamo velike planove za elektrifikaciju raznih industrijskih procesa u Uniji, gde će isto doći do smanjivanja potrošnje gasa. Čitava ideja je da se viškovi električne energije iz obnovljivih izvora upotrebe za različite procese ili pretvaranje tih viškova u neke druge energente kao što je vodonik, koji će se mešati sa prirodnim gasom. A ne smemo da zaboravimo ni biometan, tu Srbija ima veliki potencijal, koji takođe može da se kombinuje sa gasom.

Kakva je trenutna situacija sa snabdevanjem gasom Evropske unije, kolika je popunjenost skladišta?

U Evropi pet najvećih zemalja – Nemačka, Francuska, Italija, Austrija i Holandija imaju oko dve trećine kapaciteta EU u skladištenju. Njihov cilj, koji je propisan evropskim regulativama, je da do 1. oktobra tekuće godine napunjenost skladišta bude 90 odsto. Ono je trenutno u rasponu između 60 i 70 odsto, u zavisnosti od zemlje, što je očekivano za ovaj period godine, jer je u toku sezona grejanja. U tom smislu stanje je manje-više onako kako je i planirano.

Kakve su trenutne cene gasa i šta možemo očekivati do kraja grejne sezone?

Trenutne cene su već duži period stabilne. Početkom novembra cena je bila oko 30 evra po megavat času, trenutno je negde na 28 evra po megavat času. U narednom periodu očekuje se blagi rast, zbog sezone grejanja. Kako se budu smanjivale količine u skladištima tako će i cena na tržištu rasti. To je očekivano za ovaj period godine.

Uz podršku EU Srbija je izgradila gasni interkonektor sa Bugarskom. Dosta je bilo pomoći u svim oblastima energetike. Da li možemo računati i na dalju podršku Brisela?

Da, u svakom slučaju. Odmah po otpočinjanju energetske krize u Srbiji, nakon uvođenja sankcija Naftnoj industriji Srbije, napravljena je zajednička Radna grupa između Evropske unije i Srbije koja radi podeljena u četiri podgrupe.

Jedna grupa je za naftu, druga grupa je za snabdljivanje gasom, treća je za regulatorna pitanja i četvrta za definisanje prioritetnih projekata u oblasti energetike i u oblasti diversifikacije snabdevanja.

Ono što Evropska unija odmah može da ponudi, već je ponudila Srbiji, jeste da kroz zajedničku platformu EU za nabavku gasa, gde se vrši agregacija svih potražnja i ponude, da učestvuje na njoj i na taj način ostvari bolju cenu.

Što se tiče regulatornih pitanja, radimo zajedno sa "Srbijagasom" na završetku razdvajanja svih delatnosti. "Srbijagas" je već osnovao kompaniju "Gasinfrastruktura", a njena sertifikacija se očekuje u bližoj budućnosti.

Isto tako, pristup treće strane i alokaciju kapaciteta na granicama treba sprovesti na jedan transparentan način u budućnosti. Očekuje se da će to biti sprovedeno do polovine sledeće godine.

Što se tiče samih projekata o kojima pričamo, to su prvenstveno oni u oblasti diversifikacije ruta i izvora snabdevanja, kako u gasnom tako i u drugim sektorima.

Ne treba nikako zaboraviti velika ulaganja Evropske unije u sektor energetske efikasnosti u Srbiji, gde se indirektno opet pomaže smanjivanju energije koja je potrebna, uključujući potrošnju gasa. Na Vojno-medicinskoj akademiji sa projektom povećanja energetske efikasnosti drastično ćemo smanjiti potrošnju gasa i drugih energenata u jednom takvom objektu.