Zašto Srbija ozbiljno zaostaje u reciklaži otpada

U Srbiji često komunalni i opasan otpad završavaju na deponijama ili u prirodi i ugrožavaju i životnu sredinu i zdravlje ljudi. Stručnjaci za reciklažu misle da je to zbog nedostatka pouzdanih podataka o tome ko sve u zemlji proizvodi opasan otpad, koliko se ovog otpada proizvede i tretira. Problem je, kažu, što još nije uspostavljena odgovarajuća infrastruktura za sakupljanje različitih vrsta otpada, dok su kapaciteti za fizičko-hemijski tretman ograničeni, a nema ni dovoljno skladišta.

Kada je reč o reciklaži nigde u svetu, ističu stručnjaci, situacija nije sjajna. Količine otpada se povećavaju, a dodatan problem predstavlja dizajn proizvoda. Vrste materijala i njihove kombinacije koje se koriste prilikom izrade određenog uređaja dominantno određuju njegov životni vek, ali i ograničavaju mogućnosti tretmana.

"U uslovima hiperprodukcije teško je sprovesti principe cirkularne ekonomije", objašnjava Nikola Egić, predsednik Udruženja reciklera Srbije. 

Operateri kažu da stalno moraju da ulažu u skupu opremu, a suočavaju se sa problemima plasmana sirovina koje dobijaju, kako u pogledu primene, tako i u pogledu cene.

"To je, recimo, posebno vidljivo u sve većoj upotrebi plastičnih materijala u uređajima u kojima je dominirao metal, poput veš mašina", kaže Ninoslav Milenković, dirketor E-reciklaža Niš.

U pojedinim segmentima Srbija ima operatere koji poseduju najsavremeniju opremu za reciklažu u ovom delu Evrope i kapacitete koji premašuju količine koje se kod nas sakupljaju. Pre svega, to se odnosi na otpadne gume, električni i elektronski otpad i otpadne akumulatore, kažu stručnjaci.

“Srbija zaostaje kada je u pitanju razvijenost infrastrukture na lokalnom nivou, što se ogleda u lošem upavljanju komunalnim otpadom, kao i sistemima za upravljanje određenim posebnim tokovima otpada, poput otpadnih ulja i automobila“, kaže Nikola Egić.

U Srbiji se uglavnom prikuplja otpad koji ima ekonomsku vrednost, dok su podaci o sakupljanju otpada koji tu vrednost nema – nepoznanica. Tako se ne zna ni gde završavaju, recimo, otpadno ulje, farmaceutski ili drugi hemijski otpad koji se koristi u domaćinstvu. Problem je što ljudi često ne znaju gde i kome mogu da predaju svoj otpad i što sakupljačkih centara nema dovoljno. Paralelno sa uspostavljanjem infrastrukture mora se raditi na edukaciji stanovništva. 

"Tek nakon toga na scenu stupaju različiti mehanizmi finansijske (de)stimulacije potrošača i, na kraju, kažnjavanje onih koji se ne pridržavaju pravila", zaključuje Nikola Egić. 

Sakupljači sekundarnih sirovina su i dalje nevidljivi radnici

Više od decenije u ovoj oblasti nije rešeno ni pitanje uvođenja sakupljača sekundarnih sirovina u legalne tokove, što je jedan od uslova za uspostavljanje odgovarajućeg sistema upravljanja otpadom. 

"Tokovi otpada za koje postoje ozbiljni kapaciteti za tretman, kao što je električni i elektronski otpad, imaju ozbiljne sakupljačke mreže, sa legalnim sakupljačima i svim uslovima koje sa sobom takav status nosi. To je, pre svega, posedovanje adekvatnih dozvola za rad, a samim tim i ispunjavanje standarda u smislu uslova i opreme", kaže Milenković. 

"Problem nastaje kada se električni i elektronski uređaji rastavljaju sa ciljem da se izvade vredni materijali, dok se opasne materije nekontrolisano ispuštaju, kontaminirajući lokacije gde se uređaji rastavljaju i gde se nelegalno odlažu“, navodi naš sagovornik. 

Neformalni sakupljači su izloženi brojnim zdravstvenim rizicima, jer nestručan rad bez adekvatne opreme može ugroziti njihovo zdravlje i imati potencijalno i smrtni ishod. Rešavanje njihovog statusa je veoma kompleksno pitanje koje se odnosi, pre svega, na sektore ekonomske i socijalne politike. 

"Njihovo uvođenje u legalne tokove podrazumeva uređivanje sistema, jer dokle god to u pojedinim delovima zemlje i u pojedinim tokovima otpada predstavlja jedini ili dominantni kanal za sakupljanje, jasno je da će on u većoj ili manjoj meri opstati“, kaže Egić. 

"Takođe, potrebno je i da operateri ne sarađuju sa neformalnim sektorom. Naime, dok postoji mogućnost da neformalni sakupljači prodaju na nezakonit način sakupljen otpad, oni neće želeti da posluju legalno“, navodi sagovornik RTS-a. 

Ova industrija je tokom vremena prošla kroz različite faze, kažu stručnjaci i dodaju da su i pored svih nedostataka i problema, uslovi za poslovanje u oblasti posebnih tokova otpada u Srbiji značajno unapređeni u prethodne dve godine. 

"Prvi put nakon deset godina nepredvidivosti podsticaji države isplaćivani su po isteku svakog kvartala. Svedoci smo i velikih javnih ulaganja u sistem upravljanja otpadom. Ovi napori države bi, između ostalog, trebalo da rezultiraju izgradnjom centara za sakupljanje otpada, na kojima će se sakupljati i otpad od električne i elektronske opreme iz domaćinstava, odnosno uvođenjem novih tehnologija tretmana kod operatera“, navodi Milenković. 

Zbog čega u Srbiji nema podataka o tome ko i koliko opasnog otpada stvara, kako se on kreće i gde završava, kao i kada ćemo imati uspostavljenu infrastrukturu za njegovo pravilno sakupljanje i tretiranje od resornog ministarstva nismo uspeli da saznamo. Dok se to ne bude znalo, nemoguće je očekivati da imamo dobar sistem upravljanja otpadom. To znači da ćemo živeti u riziku koje nosi otpad kako po životnu sredinu, tako i po zdravlje svih nas. 

понедељак, 15. јул 2024.
37° C

Коментари

Dobar tekst, ali..
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Zelja za lepotom
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Bravo
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Miss
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Treba li zabraniti lepotu?
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару