Tonski zapisi kao dokaz na sudu

Privatni snimci razgovora koje je ratni komandant vojske Republike Srpske Ratko Mladić vodio sa brojnim sagovornicima i tvrdnje advokata Stanka Subotića da poseduje snimke razgovora sa bivšim ministrom policije Dušanom Mihajlovićem, izazvali su dilemu da li tonski zapisi mogu biti korišćeni u sudskom postupku kao validan dokaz. Privatno snimljeni razgovori, kažu pravnici, samo izuzetno mogu biti dokaz.

Pitanje presretnutih razgovora prvi put se u praksi Haškog tribunala pojavilo 1998. godine u  slučaju protiv bosanskog Hrvata Darija Kordića. Odbrana je tvrdila da razgovori koje je Tužilašvo dobilo od bosanske strane nisu pribavljeni na zakonit način. Tribunal je od 1998. pa do 2007. doneo niz odluka u vezi sa sličnim situacijama.

Jedna je da za Haški tribunal ne važe ograničenja iz nacionalnih zakonodavstava, uključujući i ona koja se odnose na prisluškivanje, a druga da su ilegalne aktivnosti, kao što je špijuniranje i prisluškivanje u ratu, legitimne vojne radnje.

Advokat Tomislav Višnjić kaže da bi to značilo da se ova vrsta materijala prema dosadašnjoj praksi može koristiti u postupku.

"Samo je pitanju kakvu će težinu dati Sudsko veće, s obzirom na ostale elemente koje Tužilašvo zahteva - to su autentičnost i dokazna vrednost, odnosno dokazna težina", navodi Višnjić.

Možda najpoznatiji slučaj korišćenja tajnih snimaka na ovim prostorima, opisao je Vuk Drašković u knjizi "Sudija". Pre četiri decenije, Ilija Radulović, po preporuci profesora etike, odbio je da sasluša tajno snimljenu traku u procesu za uvredu Josipa Broza Tita, što ga je koštalo sudijske karijere.

Advokat Radulović navodi da se od njega, kao sudije Opštinskog suda i člana SKJ očekivalo da posluša ono o čemu se partija već izjasnila - dakle da je snimak sjajan, da se može čuti, prepoznati, diferencirati njegov glas i da je to potpuno etički ispravno.

Pravnici kažu da privatno snimani razgovori mogu da budu korišćeni kao dokazni materijal u sudskom postupku samo pod posebnim uslovima.

Profesor Pravnog fakulteta u Beogradu Goran Ilić navodi da to nije stvar koju bi trebalo apriori isključiti iz sudskog postupka.

"Naravno uslov je da ja snimam razgovor koji vodim sa nekim drugim. Ukoliko bih snimao vaš razgovor sa nekom drugom osobom, to je nešto što je neovlašćeno i što po krivičnom zakoniku predstavlja krivično delo. Kod ovih razgovora koje privatno lice snimi, koje je samo vodilo sa nekim drugim licem, može se samo postaviti pitanje autentičnosti tog snimka", objašnjava Ilić.

Da bi snimak bio validan, neophodno je utvrditi da li je bilo umetanja rečenice koja nije izgovorena, ili je, možda, nešto brisano, odnosno da li na snimku ima nekih intervencija.