Zakon o uzbunjivačima u Srbiji, zlatni standard bez dosledne primene

U trenutku kada se građani pozivaju da prijave nezakonitosti u radu svojih nadređenih, postavlja se se pitanje stvarne bezbednosti i procedura koje prate ovakve odluke. Iako javnost na takve korake i dalje gleda sa dozom straha i opreza, prvenstveno zbog dobro poznatih slučajeva progona uzbunjivača u prošlosti, poput iskustva Aleksandra Obradovića iz Krušika — stručnjaci poručuju da Srbija raspolaže izuzetno kvalitetnim zakonskim okvirom.

Advokat udruženja "Pištaljka" Duško Kovačević, u emisiji Prvog programa Radio Beograda "Jutro je", ističe da je domaći Zakon o zaštiti uzbunjivača iz 2014. godine prepoznat u međunarodnim okvirima kao "zlatni standard". Prema njegovim rečima, ključni kvalitet ovog propisa leži u činjenici da je njegova primarna i krajnja polazna tačka zaštita samog uzbunjivača.

"Dobro je to što je namera zakonodavca bila da zaštiti uzbunjivače. Znači, to se vidi iz samog naziva zakona. Zakon se zove Zakon o zaštiti uzbunjivača, i to je prva i krajnja polazna tačka ovog zakona", objašnjava Kovačević.

U pisanju i iniciranju ovog zakona direktno su učestvovali predstavnici "Pištaljke", ali i sami građani koji su sa pozicije uzbunjivača već pretrpeli štetu i odmazdu, što se u praksi zakonodavstva dotad nije dešavalo.

"Ovaj zakon je zbog toga i dobar, jer su u njegovoj izradi učestvovali ljudi koji će da primenjuju taj zakon, odnosno ljudi koji su sa pozicije uzbunjivača pretrpeli već neku štetu, neku odmazdu, i svojim iskustvom doprineli da ovaj zakon bude dobar", navodi Kovačević, dodajući da je najbolje i najdelotvornije rešenje unutar zakona takozvana privremena mera koja momentalno odlaže dejstvo štetne radnje.

Međunarodni ugled srpskog zakona potvrđen je i kroz primere iz regiona: predstavnici hrvatskog ministarstva svojevremeno su posetili "Pištaljku" kako bi na osnovu srpskog iskustva kreirali sopstveno zakonodavstvo, a sličan model koristila je i Federacija Bosne i Hercegovine.

Pored toga, kao kruna međunarodnog priznanja, na predlog države Srbije usvojena je i zvanična rezolucija Ujedinjenih nacija o zaštiti uzbunjivača, za koju su glasale države sa različitim uređenjima i nivoima poštovanja ljudskih prava, od Evropske unije do Rusije i Saudijske Arabije.

Procedura uzbunjivanja: Ko može biti uzbunjivač i koje su nadležnosti?

Kako bi se izbegle pravne greške i gubitak sudske zaštite, Kovačević naglašava da uzbunjivač može biti isključivo fizičko lice koje raspolaže neposrednim saznanjima o nepravilnostima. To znači da uzbunjivač nije osoba koja je informaciju čula u medijima, pročitala u novinama ili saznala od desete osobe na društvenim okupljanjima, već isključivo lice koje je do saznanja došlo direktno, samo ili u krugu neposrednih kolega.

Redosled prijavljivanja mora se striktno poštovati:

• Unutrašnje uzbunjivanje: Prijava se podnosi poslodavcu – bilo ovlašćenom licu, načelniku opštinske uprave ili drugom nadležnom subjektu unutar same organizacije.

• Spoljašnje uzbunjivanje: Prijava se podnosi van preduzeća, a zakonski ovlašćene adrese za to su isključivo institucije poput tužilaštva, policije ili inspekcije.

"Sindikati, političke liste, plenumi, pa čak ni Pištaljka, mi nismo ovlašćeni organ", upozorava Kovačević.

On pojašnjava da se "Pištaljci" građani mogu obratiti za besplatne pravne savete – udruženje je do sada pružilo više od 3.000 saveta i besplatno zastupalo preko 116 uzbunjivača – ali da se formalne prijave moraju podnositi isključivo institucijama iz zakonom propisanog redosleda.

Šta se smatra odmazdom i koliko traje sudski postupak

Zaštita zakona aktivira se u trenutku kada zaposleni, nakon uredno podnete prijave, trpi takozvanu štetnu radnju od strane poslodavca. Kovačević naglašava da mašta poslodavaca u preduzimanju kaznenih mera često nema granica, te da ne postoji striktan spisak koji definiše štetnu radnju:

"Štetna radnja je ono što može poslodavcu da padne na pamet, ali bukvalno. Znači, ne postoji spisak od A do Š, ovo je štetna radnja. Mašta je jedina granica poslodavcu kako bi preduzeo neku štetu", ističe Kovačević.

Pored uobičajenih mera iz radnog odnosa, poput premeštaja na niže radno mesto ili finansijskog kažnjavanja, u praksi su zabeleženi ekstremni primeri – od izmeštanja radnog mesta u izlog javnog preduzeća u Požarevcu, do situacija u kojima su zaposleni primoravani da mirno stoje i čekaju direktora. Osnovni cilj ovakvih mera jeste kažnjavanje "po džepu" i slanje zastrašujuće poruke ostalim kolegama da ne govore o nepravilnostima.

Iako zakonski propisi za uzbunjivačke postupke nalažu načelo hitnosti, u praksi je potrebno između godinu i godinu i po dana da se dođe do prvostepene presude. Sudije koje vode ove predmete zakonski moraju imati poseban sertifikat o završenoj obuci na Pravosudnoj akademiji.

Ipak, zabeleženi su slučajevi gde su sudije bez sertifikata raspoređivane na ove predmete uz obrazloženje nadležnih da je osnovno sudijsko zvanje dovoljno za bilo koju vrstu parnice.

U sudskom postupku uzbunjivač nema zaštitu po automatizmu – on mora dokazati da je štetna radnja posledica njegovog uzbunjivanja. U praksi se to dokazuje čistom hronologijom: ukoliko je radni odnos pre prijave bio uredan, bez ikakvih disciplinskih kazni, a posle prijave naglo uslede sankcije, niže ocene i progon, to predstavlja dokaz uzročno-posledične veze.

Takođe, iako zakon omogućava anonimno podnošenje prijava, ukoliko uzbunjivač želi sudsku zaštitu, on u određenoj fazi mora otkriti svoj identitet.

Motivacija, institucionalna odgovornost i izgledi za promene

Govoreći o motivaciji građana, Kovačević ističe da se na čin uzbunjivanja ne može pozivati spolja, već da je reč o unutrašnjem, ličnom osećaju za pravdu i nepravdu. Ljudi koji se odlučuju na ovaj korak dolaze iz najrazličitijih profesija – od lekara i sudija do domara.

"Ne može niko da vas animira da budete uzbunjivač. To je lični osećaj za pravdu i nepravdu. Ljudi koji su uzbunjivači, koji dolaze kod nas, su i doktori i sudije i domari. I to su ljudi koji nisu mogli da gledaju ono što se u njihovom okruženju dešava i sprovodi", naglašava Kovačević.

Ipak, veliki problem i dalje predstavlja pasivnost ili selektivnost tužilaštva u pogledu procesuiranja onih koji su činili prijavljena krivična dela ili vršili odmazdu nad uzbunjivačima. Kovačević podseća na primere gde su tužioci odbacivali prijave uz obrazloženje da nema elemenata, da bi kasnije u drugačijim okolnostima menjali odluke pravdajući to "promenom svesti", što ukazuje na to da je pravosudni sistem i dalje podložan pritiscima.

Kovačević poručuje da suštinskih promena nema sve dok nosioci pravosudnih funkcija i institucije podležu pritiscima.

"Ako mi, kao ljudi koji sprovode zakon osluškujemo, kao što sam rekao malopre, i potpadamo i pristajemo na pritisak, nema tu suštinskih promena. To će samo da bude, što se kaže, neko vreme i posle ide sve po starom. Ako nismo spremni da se nosimo sa pritiskom, možda je vreme da menjamo profesije“, objašnjava, u emisiji Prvog programa Radio Beograda "Jutro je", advokat Pištaljke.