Tamo gde je tekao Dunav sada gaze konji – priča o reci koja se povlači i emisiji koja je osluškuje duže od jednog veka

Skoro četiri decenije Petar Đorđević izvodi brod na reku, a za sve to vreme dan mu počinje istom proverom. Iako na komandnom mostu ima savremene instrumente, navika je ostala ista – pre nego što sa turistima krene na krstarenje, ovog puta Savom nadomak ušća u Dunav, na radiju posluša da li reke tog dana rastu, stagniraju ili opadaju.

"Obavezno moramo da budemo upoznati sa vodostajem da bismo mogli da vidimo da li naš brod ima dovoljno vode da bi mogao da plovi. To je jedan od osnovnih preduslova da slušamo u podne stanje sa vodostajem. To je jedna uobičajena stvar da svi brodari se koriste izveštajem o vodostaju", objašnjava lađar Petar Đorđević.

"Izveštaj o vodostanju" emituje se već 102 godine, a Đorđević kaže da je taj način informisanja sastavni deo plovidbe i da je među brodarima ostao duboko ukorenjen.

"To je ono kako smo mi počeli da plovimo i to nam je ostalo u srcu i ostalo u navici ili da ne kažem da je to sastavni element naše plovidbe ili našeg početka saznanja kakva će plovidba biti, da li će biti uspešna ili će biti otežana zbog nedostatka vode pod brodom", navodi Đorđević.

Prepoznatljivu najavu "Vodostanje… Bulletin hydrographique" Đorđević pamti decenijama, dok je Radio Beograd emituje duže od jednog veka. Prvi izveštaj o vodostanju pročitan je 7. marta 1924. godine, u danima kada su zemlji pretile velike poplave. Ovog leta, međutim, meri se izuzetno nizak vodostaj Dunava. Kod Bezdana, na ulasku u Srbiju, nivo reke niži je nego ijedne godine još od 1909.

Broj koji svakog podneva opisuje reku

Kako nastaje broj koji se svakog podneva pročita na radiju, objašnjava hidrolog Dejan Vladiković iz Republičkog hidrometeorološkog zavoda.

"Nekada se vodostaj merio isključivo pomoću vodomernih letvi postavljenih na obalama reka, o kojima su brinuli hidrološki osmatrači i šefovi stanica. To se vremenom promenilo, pa danas imamo automatske hidrološke stanice sa kojih se, osim podataka o vodostaju, prikupljaju i podaci o proticaju, temperaturi vode i pronosu nanosa. Tokom zime prati se i pojava leda, što je jedna od specifičnosti hidroloških osmatranja. Sve to radi Odsek za prognozu voda Republičkog hidrometeorološkog zavoda, u saradnji sa kolegama iz mreže koje brinu o stanicama", kaže Vladiković.

Od mreže sa više od 180 mernih stanica do radijskog mikrofona, podaci danas putuju neuporedivo brže nego 1924. godine. Ipak, nizak vodostaj Dunava ovog leta nije iznenađenje. Prvi nagoveštaji, kaže Vladiković, mogli su da se vide još tokom proleća, i to daleko izvan granica Srbije.

"Razlog je veliki deficit padavina, koji je još od marta i aprila prisutan u celoj centralnoj Evropi – u južnoj Nemačkoj, Austriji, Češkoj, Slovačkoj, posebno Mađarskoj, kao i u Rumuniji i kod nas u Vojvodini. Zalihe vode u snežnom pokrivaču, koje redovno pratimo, od početka februara bile su ispod prosečnih vrednosti. Sneg koji je tokom decembra i januara pao na području Alpa počeo je da se topi, a novih padavina nije bilo. Takav splet okolnosti jasno je ukazivao na to da će biti problema sa vodostajem Dunava, što se, nažalost, i ostvarilo. Istorijski minimumi zabeleženi su na većini mernih stanica, a pogođeno je svih četrnaest podunavskih država", ističe Vladiković.

Školjke na suvom, konji u dunavskom plićaku

Ono što hidrolog čita iz podataka i sa grafikona, tridesetak kilometara od Beograda može da se vidi golim okom.

Kod Belegiša se Dunav povukao i za sobom ostavio široku traku obale koja je inače pod vodom. Po isušenom dnu leže školjke i naplavljeno granje, dok suva rečna trava stoji uspravno tamo gde je donedavno rasla ispod površine. Do vode se stiže preko prostora kojim bi se pri normalnom vodostaju već plivalo.

Koliko je reka plitka, najbolje pokazuju konji sa obližnje ade. Oni gaze daleko od obale, ulazeći u deo Dunava u koji pri uobičajenom vodostaju ne bi mogli da zađu.

Za ribolovce, međutim, povučena voda nije samo promenjen prizor. Sa nivoom vode pomera se i riba, a sa njom i svaki dobar ulov, objašnjava ribočuvar Ljubomir Pejčić.

"Nizak vodostaj znatno otežava ribolov sa obale. Doduše, otvaraju se neke nove lokacije koje su ranije bile nepristupačne, ali većina uobičajenih mesta sada nije pogodna za pecanje. Problem je i to što većina ribolovaca ima malo iskustva sa ovako ekstremno niskim vodostajem, pa moramo da se snalazimo, isprobavamo nove lokacije i tražimo mesta na kojima se riba trenutno zadržava i gde je uopšte moguće pecati. Ovde je, na primer, voda veoma plitka i ima mnogo trave, pa varalica može da se vodi samo uz površinu jer čim ode malo dublje, zakači dno ili travu. To je jedan od primera kako ovako nizak vodostaj otežava ribolov", kaže Pejčić.

Ipak, nije sva riba napustila plićake. U Belegišu je ovih dana aktivan bucov, grabljivica koja izlazi za sitnijom ribom i odaje se naglim udarom o površinu. Lako ga je čuti, ali ga je teško prevariti.

Nizak vodostaj Dunava menja i ono što se upeca. Manji protok reke, uz istu količinu otpadnih voda, utiče na kvalitet vode, upozorava Pejčić.

"Treba biti oprezan, ali ne treba dizati paniku i govoriti da će se neko otrovati. Problem je u tome što je protok Dunava znatno manji od uobičajenog, dok je količina otpadnih voda koje se kod nas, nažalost, uglavnom bez obrade ispuštaju direktno u reku, ostala ista. Zbog toga je koncentracija potencijalno štetnih mikroorganizama veća, a kvalitet vode nešto lošiji. To nije slučaj svuda, ali je posebno izraženo u većim gradovima, zbog čega je neophodan oprez. Pri temperaturama vazduha od 35 do 40 stepeni i temperaturi vode od oko 30 stepeni, riba se mnogo brže kvari, pa i na to treba obratiti pažnju. Preporučujem da se izbegava njeno konzumiranje, a ko ipak želi da zadrži ulov trebalo bi da ribu što pre očisti i stavi u ručni frižider ili na drugo hladno mesto", navodi Pejčić.

Kada svaki centimetar menja plovni put

Nizak vodostaj ne menja samo uslove za ribolov. Na vodi svaki centimetar drugačije teži. Poslednjih dana Petar Đorđević sa turistima plovi Savom, dok Dunav zbog niskog vodostaja zaobilazi. Pad nivoa, kaže, primećuje i na Savi, gde je voda na pojedinim mestima i nekoliko metara niža nego ranijih godina.

"Nizak vodostaj menja sektore u kojima je moguća bezbedna plovidba. Na primer, od Bezdana do Slankamena plovidba trenutno nije bezbedna, dok je od Slankamena do Đerdapa situacija povoljnija jer ima više vode. Regulacija kod Đerdapa omogućava da se vodostaj održava na minimumu koji zadovoljava uslove za plovidbu", objašnjava Đorđević.

Kada je vode manje, ni iskustvo više nije dovoljno. Izveštaj o vodostanju kapetanu daje sliku reke pre polaska, a kada brod isplovi, tu sliku iz trenutka u trenutak dopunjavaju instrumenti u kabini.

"Ovo je ehosonder, a ovaj instrument pokazuje plovni put kojim brod treba da se kreće. Na ekranu se vidi položaj broda, kao i podaci o brzini, dubini, geografskoj širini i temperaturi vode. Dubina na ovom mestu iznosi 13,7 metara", pokazuje Đorđević.

Na komandnom mostu nalaze se i radio-stanice koje mu omogućavaju da razgovara sa posadama drugih plovila.

"To su radio-stanice koje mi omogućavaju da se čujem sa drugim brodovima i sa njima ostvarim bezbednu komunikaciju", ukazuje Đorđević.

Vekovni glas reke u doba digitalnih platformi

Od komandnog mosta do štapa na obali, potreba je ista – znati šta reka radi. Zato Republički hidrometeorološki zavod iste podatke deli sa svima čiji dan zavisi od vode. Istih nekoliko centimetara nekome predstavlja uslov za bezbednu plovidbu, nekome određuje mesto za pecanje, a nekome donosi upozorenje na ono što reka može da donese.

"Mnogo toga se od pokretanja emisije promenilo, ali Radio Beograd i dalje uživa veliki ugled i prepoznat je u čitavom regionu. Činjenica da emisija traje već 102 godine pokazuje koliki značaj ima i zašto tu tradiciju treba negovati. Danas postoje i drugi načini da se dođe do ovih podataka, pre svega posredstvom različitih digitalnih platformi. Ipak, ljudima koji u tom trenutku nemaju mobilni telefon, koji imaju samo radio ili su, na primer, na odmoru, ta osnovna informacija i dalje mnogo znači. Zato emisija treba da ostane deo tradicije koja se čuva i neguje", naglašava Vladiković.

Promenio se i način na koji se dolazi do podataka o vodostaju. Ljubomir Pejčić pamti vreme kada se na reku nije kretalo dok se prethodno ne sasluša izveštaj. Tako su radili stariji ribolovci, a tako je još kao dečak naučio i on.

Danas je radio-aparat zamenio ekranom mobilnog telefona, preko kojeg prati podatke Republičkog hidrometeorološkog zavoda, ali među ribolovcima još ima vernih slušalaca kultne emisije.

"Danas postoje brojne digitalne platforme preko kojih se može doći do tih podataka. Ipak, ljudima koji u tom trenutku nemaju mobilni telefon, imaju samo radio ili su, na primer, na odmoru, ta osnovna informacija i dalje mnogo znači. Zato emisija treba da nastavi da se emituje kao deo tradicije koju treba čuvati i negovati", poručuje Vladiković.

Menjali su se glasovi, tehnologija i sama reka, ali potreba za informacijom o vodostaju nije. Broj koji hidrolog izmeri i obradi, slušalac potom čuje na radiju: lađar prema njemu planira izlazak na vodu, dok ribolovac zna šta ga na obali čeka.

Emisija koja je pre više od jednog veka nastala zbog previše vode danas se sluša zbog premalo – a izveštaj "Bulletin hydrographique... Vodostaji..." čita se, kao i tada, svakoga dana.