Piloti Vojske Srbije otkrivaju za RTS kako izgleda gašenje požara iz helikoptera 50 metara iznad vatre

Samo za sedam dana, početkom avgusta, u Srbiji je registrovano oko 900 požara na otvorenom. U najtežim danima bilo ih je više od stotinu dnevno. Najugroženija područja, gde vatra ne prestaje da gori već više od tri nedelje, jesu Deliblatska peščara i Stolovi.

U gašenju, uz vatrogasce, šumare i dobrovoljce, učestvuju i pripadnici Vojske Srbije, među njima i posade helikopterskih jedinica. Jedna je angažovana u Deliblatskoj peščari, a druga na Stolovima kod Kraljeva.

Kapetan prve klase Radovan Žunić, pilot 890. mešovite helikopterske eskadrile 204. vazduhoplovne brigade, angažovan na gašenju požara u Deliblatskoj peščari, kaže za RTS da se Vojska Srbije u akciju uključuje na poziv Ministarstva unutrašnjih poslova i da od trenutka poziva do dolaska na požar može da prođe sat do sat i po.

"Oni pozivaju Ministarstvo odbrane, odnosno Vojsku Srbije i mi sa raspoloživim kapacitetima se uključujemo u požar", rekao je Žunić.

Na Deliblatskoj peščari bili su angažovani helikopteri Mi-17, koji su se pridružili letelicama MUP-a i zajedno sa njima pomagali ekipama na zemlji u lokalizaciji požara.

Od trenutka poziva do dolaska na mesto požara, u uslovima u kojima je to moguće, potrebno je oko sat do sat i po.

"Za Srbiju, u momentu poziva do momenta dolaska na požar u roku od sat, sat i po vremena već možemo da budemo na licu mesta", naveo je Žunić.

Helikopter se spušta i na 50 metara iznad požara

Potporučnik Nemanja Milićević, pilot 119. mešovite helikopterske eskadrile 98. vazduhoplovne brigade, koji je učestvovao u gašenju požara na Stolovima kod Kraljeva, kaže za RTS da su zbog nepristupačnog i ispresecanog terena, kao i vetra, uslovi za gašenje bili posebno teški. Objasnio je da je za efikasno izbacivanje vode iz vedra potrebno leteti na relativno maloj visini.

"Da bi bacanje vode iz vedra generalno bilo efikasno, odnosno da bi ostavilo neki značajan efekat na lokalizaciju požara, ono mora da bude na visini do pedeset metara, recimo, iznad požara", rekao je Milićević.

Stolovi su, kako je naveo, bili posebno zahtevni zbog nepristupačnog i ispresecanog terena, a dodatnu teškoću predstavljao je vetar.

Dim je, takođe, veliki problem za pilote.

"Dim, nekada zahvati takoreći celo nebo. Dakle, apsolutno smanjuje vidljivost na nulu", objasnio je Milićević.

Ipak, piloti nastoje da izbegnu najgušći dim i da zadrže uslove za bezbedno upravljanje letelicom.

Vedro Vojske Srbije nosi do tri i po tone vode

Helikopteri Mi-17 Vojske Srbije opremljeni su vedrima kapaciteta pet tona, ali je njihova upotreba ograničena na 70 odsto kapaciteta, pa u jednom zahvatu mogu da ponesu oko tri i po tone vode.

Na Deliblatskoj peščari voda je uzimana sa Dunava, ali i iz jezera kod sela Deliblato.

Radovan Žunić kaže da jedan ciklus, od zahvatanja vode do ponovnog dolaska do žarišta, u zavisnosti od udaljenosti, traje između osam i deset minuta.

"Što je dalje, vreme je veće i efikasnost je samim tim manja", naglasio je Žunić.

Za Deliblatsku peščaru konfiguracija terena bila je olakšavajuća okolnost u odnosu na Stolove, ali su snažni i česti vetrovi u južnom Banatu predstavljali dodatni izazov.

Da li se voda izbacuje tačkasto ili linijski?

Način izbacivanja vode zavisi od vrste požara, terena, vetra i cilja koji piloti žele da postignu.

Kod niskog rastinja i trave voda se koristi tako da se napravi prepreka širenju vatre, dok se kod visokog drveća, kada je požar lokalizovan na manjoj površini, voda može izbacivati direktno na plamen.

Žunić objašnjava da i brzina leta utiče na način na koji će voda biti raspoređena.

"U suštini, pražnjenje vedra traje četiri do pet sekundi. Ako letimo većom brzinom, veći će biti niz i ako treba da zaustavimo požar, mi ćemo leteti linijski. Ako treba da pogodimo tačku, smanjićemo brzinu", naveo je Žunić.

Preciznost zavisi od više faktora – umeća pilota, rada posade, vetra i koordinacije sa ekipama na zemlji.

"Ono što mi se trudimo u obuci da uvežbamo te postupke, međutim, nije uvek lako, pogotovo iznad požara", kaže Žunić.

Poseban problem je što se realna situacija ne može u potpunosti simulirati tokom obuke.

"Ne možete uvežbavati iznad požara. Mi u mirnodopskim uslovima, odnosno kada je normalna situacija, uvežbavamo neke mete gde nema požara, nema dima. Kada je situacija takva kakva jeste, kada smo u stvarnoj akciji, raste adrenalin i pogoditi stvarnu tačku prilično je teško", naveo je pilot.

U posadi dva pilota i letač-mehaničari

U gašenju požara u helikopteru su, kako je objasnio Milićević, uglavnom tri člana stalne posade – dva pilota i letač-mehaničar. Pored njih, tu je i letač-mehaničar zadužen za upravljanje vedrom.

On se nalazi u teretnoj kabini, u čijem je centralnom delu otvor kroz koji prolazi sistem veza za koji je pričvršćeno vedro.

"Oni uglavnom leže pored otvora u pravcu leta i pomažu nam da što bolje uhvatimo povoljan pravac za izbacivanje vode", objasnio je Milićević.

U kabini i do 50 stepeni

Temperature u kabini tokom pripreme za gašenje požara mogu da budu izuzetno visoke.

Žunić kaže da temperature u helikopteru neretko dosežu skoro 50 stepeni i da tokom samog požara posada nema vremena da razmišlja o temperaturi.

"Tad je koncentracija maksimalna na, na gađenje, odnosno na upravljanju helikoptera, na maksimalnoj bezbednosti koju možemo sebi da pružimo i na, da kažem, da pogodimo pravi cilj", rekao je on.

Na Stolovima su posade bile angažovane oko 12 sati dnevno. Radile su dve posade koje su se smenjivale, a u vreme angažovanja uračunava se i punjenje gorivom po potrebi.

Na pitanje kako se čovek oseća kada se posle takvog dana vrati, Žunić je kratko odgovorio: "Lepo spavam".

Narednog dana, međutim, sve počinje iznova.