Majski prevrat – od "eufemizma“ do simbola državne tragedije: Zašto Srbija i posle 123 godine traži odgovore

Majski prevrat, kojim je okončana vladavina dinastije Obrenović, u istorijskim tumačenjima često se tretira kao "krvavi puč“, iako se u javnosti, prema rečima profesorke Filozofskog fakulteta u Beogradu Suzane Rajić, taj naziv često izbegava.

"Mi mešamo pojmove, zovemo to Majskim prevratom, a uopšte se ne radi o prevratu. To je eufemizam da prikrijemo krvavi puč koji nije bio samo vojni, već je u njemu učestvovao i civilni, odnosno državni sektor“, istakla je profesorka Rajić u emisiji "U središtu pažnje" Prvog programa Radio Beograda.

Profesorka naglašava da je time sva odgovornost preneta isključivo na izvršioce zavere, dok se suštinski uzroci i uloga šireg društvenog i političkog konteksta često zanemaruju.

Više od atentata: Nestabilnost na Balkanu i uloga velikih sila

Govoreći o okolnostima koje su prethodile ubistvu kralja Aleksandra i kraljice Drage, profesorka Rajić napominje da je situacija u Srbiji bila izuzetno kompleksna.

"Ispravno je reći da je ženidba kralja Aleksandra kraljicom Dragom jedan od uzroka, ali ne i najglavniji. U to vreme je postojala vanredno tenzična situacija na Balkanu, pre svega u staroj Srbiji i Makedoniji, zbog sukoba oko teritorijalnih aspiracija i straha od bugarskog prodora koji bi presekao jedini geostrateški pravac Srbije na jugu“, navodi profesorka.

Prema njenim rečima, kralj Aleksandar je, spremajući se za moguće nemire, postao faktor koji je za velike sile predstavljao opasnost.

"Velike sile su se uznemirile, smatrale su da on može biti faktor destabilizacije čitavog regiona. Zaverenici nisu delovali na svoju ruku; nisu mogli da uklone vladara niti da dovedu drugog na presto dok nisu dobili 'zeleno svetlo' od evropskih dvorova, pre svega u Beču i Petrogradu“, kaže profesorka.

Zašto nas ovaj događaj i danas proganja

Profesorka Rajić smatra da Majski prevrat predstavlja deo niza tragičnih događaja koji su potvrdili "nesposobnost srpskog naroda da unutrašnja trvenja reši mirnim putem“.

"Kao što smo u 20. vek ušli sa kraljeubistvom, u 21. vek smo ušli ubistvom premijera. To je simptomatično i srpsko društvo bi moralo ozbiljno da se zamisli nad posledicama takvih zbivanja. Nismo uspeli da iznađemo modele kojima bismo unutrašnje krize prevazilazili institucionalno, kako to čine evropska društva“, upozorava profesorka.

Dodaje da tragičnost ovog događaja i danas budi interes javnosti, jer je reč o vladarskom paru koji je ulagao u kulturu, prosvetu i vojsku, pa se, kako navodi, čini da "neblagodarnost može da ide do tih granica da se kriza rešava na tako svirep način“.

Dinastičko nasleđe: Tragedije koje su oblikovale istoriju

Na pitanje o razlikama između dinastija Obrenović i Karađorđević, profesorka Rajić ističe da su obe dinastije bile u velikoj meri tragične.

"Karađorđevići su bili hrabri ratnici, ali nisu uvek umeli da ono što izvojuju trajno sačuvaju. Obrenovići su imali osećaj da Srbija, da bi opstala i napredovala, mora da nađe modus vivendi i pregovara sa jačim neprijateljima. Miloš Obrenović je bio izuzetan u proceni spoljnih okolnosti“, zaključuje profesorka Suzana Rajić.

Napominje da se danas, nakon svih istorijskih iskušenja 20. veka, javnost sa više interesovanja vraća u 19. vek, kako bi razumela korene državnosti koji su tada stvarani.