Tri godine od masovnog ubistva u OŠ "Vladislav Ribnikar" – porodice i građani odaju poštu

Анђелко Аћимовић, отац настрадале Ангелине, каже да породица кроз Фондацију "Ангелина" наставља пут доброчинства и креативности којим је она ишла.

"Успели смо неким чудом да смогнемо снаге да се бавимо доброчинством и креативношћу, да наставимо њен живот на начин на који га је она живела, помажући другима. На тај начин сећање на њу не бледи. Она је увек присутна и кроз хаљине које дарујемо деци, кроз креативне радионице, кроз оно што радимо са децом уопште, а такође и сваки чин доброчинства према људима који су рањени је такође за нас неки омаж", каже Аћимовић.

Додаје да су активности фондације усмерене на рад са децом, креативне радионице, као и на теме попут "дигиталног тровања" деце, које види као један од важних проблема.

Истиче да се увек сети тог 3. маја и њиховог растанка када је испратио у школу.

"Она је отишла спремна, као и увек била је сређена, али то јутро је и увила своју косу у локнице и била је спремна као и сва деца да се фотографише за алманах. Ето, да смо знали, да је било ко имао осећај да је загрлим јако и да је не пустим тај дан у школу. Али, демон је био спреман да им одузме душу. Њихова душа се преселила у неку другу димензију анђеоску и они су сад тамо, греју нас том љубављу одозго и ми морамо са тим да живимо и да заслужимо да се сретнемо с њима", наводи Аћимовић.

Сматра да друштво није било спремно за овакву трагедију и да је неопходна системска реакција.

"Мислим да смо сви, сваки човек, институције, држава били потпуно неспремни за овако нешто. Да ли је оправдано што је тако или није, не могу сада да анализирам, јер у свету је постојало много примера таквих трагедија. Верујем да је, с обзиром да је данас свима све и видно и доступно, требало имати неку стратегију", поручује Аћимовић.

"Треба урадити анализу која није довољно урађена на прави начин. Ту анализу морају да раде стручна лица која се разумеју у све ово и који су узроци. И да се направи стратегија заштите деце од дигиталног тровања, од насиља у школама и уопште од деградације деце у школи", указује Аћимовић.

Наводи и да је важно да се промени Породични закон јер, како каже, имамо потпуно обрнуту ситуацију од оне која би требало да буде.

"Ннама су деца као цареви заштићени и још увек и још више хоћемо да их заштитимо, а то је све против интереса деце. Ви морате дете када је баш мало до три године мазити, давати му сву љубав, а касније морате му полако уводити одређена ограничења. Kада дође у школу, то се зна – ти си војник у школи и мораш поштовати наставника и родитеље. Мора да буде једна хијерархија у којој је ауторитет школе на првом месту, затим ауторитет родитеља, а тек на трећем месту дете. И све то у интересу детета", објашњава Аћимовић.

Поручује да "имамо обрнуту ситуацију да је дете на првом месту, родитељи на другом, а школа тек негде на трећем месту".

"То се мора вратити на неке нормалне токове, што је интерес и државе и свих нас. Ако то не урадимо и направимо један искорак назад, ја бих рекао да се вратимо ономе што смо некад имали уз неке модерне приступе, неће добро бити", закључује Аћимовић.

Психолошкиња Ивана Оролицки и директорка Основне школе "Светозар Марковић" каже за РТС да је трагедија у школи "Владислав Рибникар" била велики ударац за читаво друштво.

"То је био један велики ударац за школе, за друштво у целини и важно је просто да тим сећањем некако заједно кроз то прођемо као друштво. Зато је важно дати некакав оквир свему томе", додала је Оролицки.

На питање какве је то последице оставило по друштво, Оролицки истиче да су нарасли страхови и једно опште неповерење.

"И не могу да кажем да је сада битно другачије након три године. Просто, томе су допринеле неке додатне кризе и све што се дешава и у свету и код нас. Тако да, мислим да су то страхови и неповерење. То је пред нас као систем и као систем образовања поставило неке задатке – да видимо сада како са тим, како из тога да изађемо", објашњава Оролицки.

Истиче да је ова трагедија оставила последице и на децу, али и на родитеље.

"Са једне стране, када гледате децу, нарушило се све то што је сигурност и школа која је представљала другу кућу и место где су они сигурни, међу другарима. Просто, не може се замислити већи трауматски догађај и већа траума од тога", додаје Оролицки.

Истиче и да деца ипак лакше прођу кроз све то.

"А родитељи и одрасли заправо су пред задатком како са тим и шта са децом. Тако да, у том смислу су можда они и више трауматизовани", напомиње Оролицки.

"Тешко рећи ко је ту највише трауматизован, али свакако је да се све некако променило од тог догађаја,  пре свега у правцу страхова и неповерења да су неке ствари које су се подразумевале – да је школа сигурна, да су другари и деца међу собом сигурна – та слика се пореметила и биће потребне године да се ту неке ствари промене“, поручује Оролицки.