Kada je snimak sa kamera dokaz na sudu

Beleže krađe, oštećenje imovine, ali i komšijske nesuglasice. Pored klasičnih sigurnosnih sistema, danas mnogi stanari biraju modernu varijantu nadzora – povezanu na mobilni telefon. Upravnici su dužni da čuvaju snimke do 30 dana.

“Kamere isključivo moraju da pokrivaju zajednički deo zgrade, ne smeju snimati posebne delove, stanove ili garažna mesta. Kamere stvarno imaju taj dobar demonstracioni efekat, kad ljudi vide ovaj znak da je zgrada pod video nadzorom, dobro se zapitaju da li bi nešto hteli da urade na zgradi, kaže Sergej Božović, profesionalni upravnik zgrade.

Na zidovima zgrada, kuća, institucija i na javnim mestima – sigurnosne kamere. Iako često deluju kao najjasniji dokaz, na sudu su stroga pravila.

"Ukoliko se posumnja na autentičnost nekog snimka, sud onda naređuje veštačenje da bi se utvrdila verodostojnost materijala. Ako biste vi taj snimak napravili u nekim privatnim prostorijama bez saglasnosti lica, sud u tom slučaju najverovatnije ne bi prihvatio taj dokaz. Moramo obratiti pažnju kakva je sadržina tog snimka", navodi Branka Gajić iz Prvog osnovnog javnog tužilaštva.

I dok mi mislimo da nas niko ne gleda – nas zapravo vidi veliki broj ljudi.

Građani imaju pravo da zaštite svoju imovinu, ali ne i da ugroze tuđu privatnost. Granica između toga često je tanka. I u zakonu, i u praksi. Jedino zakonito snimanje jeste ono koje je jasno obeleženo i predočeno građanima. Ipak, ako ti uslovi nisu ispunjeni, građani imaju pravo da zaštite svoju privatnost.

"Prva instanca svakako je Poverenik za zaštitu informacija od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, to je ono što se pokazalo kao najbrže rešenje, ako se neko oseti ugroženim", ističe pravnik Srđan Arbutina.

Snimak sigurnosne kamere može da bude snažan dokaz, ali retko i jedini. Sud ga posmatra u kontekstu svih drugih činjenica, pa nije važno samo ono što kamera vidi, već i kako je snimak nastao.