Godišnjica bombardovanja RTS-a, već 27 godina pitamo zašto

Gledajući ostatke režije Studija 1 iz kojeg su poslednje vesti emitovane pre 27 godina, Dragan Šuković seća se svakog detalja bombardovanja RTS-a. Nakon udara rakete našao se pod gomilom šuta i sa gelerom u glavi.

"Mi nismo čuli eksploziju jer smo bili u epicentru eksplozije, mislili smo da je neki zemljotres i da nas je progutala zemlja, bukvalno se tako čovek oseća. Onda kad shvatiš da si živ, kad dobiješ onaj kontrast u očima koji je bukvalno posle možda sekund došao da se privikneš na mrkli mrak, onda kreneš da se boriš za život. Ljudi to ne mogu da shvate kad ti padne tomahavk na 5-6 metara, eksplodira, nekog nema, nijednog traga, ni DNK, a ti si prošao kako si prošao", rekao je radnik RTS-a Dragan Šuković.

O životu su odlučivali koraci, sekunde i sreća koju nije imalo 16 kolega. Prvi put u istoriji ratovanja pogođena je medijska kuća koja je prethodno proglašena za legitimni vojni cilj. Aleksandar Mitić, koji je u to vreme bio izveštač agencije Frans pres sa KiM, kaže da NATO kampanja nije tekla po planu zbog otpora vojske, policije i građana Srbije, kao i sve većeg negodovanja javnog mnjenja u NATO članicama. Kao prekretnicu vidi bombardovanje kolone Albanaca kod Đakovice kada je stradalo na destine civila.

"Te večeri 14. aprila uveče Bil Klinton je nazvao Tonija Blera i rekao – Toni, mi gubimo medijski rat od Srba nakon ovoga što se dogodilo danas. Toni Bler tada odgovara – ništa ne brini, imam rešenje, šaljem sutra u Brisel svog spin majsora Alistera Kembela", kaže novinar i viši naučni saradnik u Institutu za međunrodnu politiku Aleksandar Mitić.

Glavni cilj bio je da se smanji otpor prema NATO bombardovanju SRJ. Mitić navodi podatke istraživanja koja su kasnije objavljena – u tom trenutku se 98 odsto Grka protivilo NATO agresiji, u Nemačkoj je podrška opala za 25 odsto zbog bombardovanja albanskih civila. Alijansi je, kaže, bio potreban događaj koji će promeniti fokus – izlaz su videli u bombardovanju televizije.

"Fokus je bio da se što manje kredibilnih slika šalje sa terena, smatrali su da će smanjenjem broja grafičkih prikaza NATO agresije i posledica uspeti da relativizuju otpor koji postoji u državama članicama", kaže Mitić.

Prema svedočenjima preživelih, strane televizijske ekipe, uključujući i zapadne dopisnike, iselile su svoje redakcije iz zgrade u Aberdarevoj odakle su prethodno slali izveštaje. Radnici RTS-a nisu dobili nikakvo upozorenje. Njihove porodice i kolege i 27 godina kasnije postavljaju isto pitanje – da li je smrt 16 zaposlenih mogla da se izbegne?

"To bledi iz godine u godinu, to je definitivno, mladi ljudi ne znaju šta se tu desilo, to je jedan stravičan zločin. Ono što se malo priča da su neki ljudi umrli od posledica bombardovanja, njih takođe ne treba zaboraviti, to je neodvojiva priča od ove priče", kaže Šuković.

Da nisu stradali u bombardovanju RTS-a, mnogi od njih bi i danas u njemu radili.