Tinejdžeri, igrice i empatija - šta stoji iza nasilnog ponašanja u školama

Roditelji đaka osnovne škole "Rade Končar" u Zemunu tvrde da je učenik te škole, preko Instagram naloga poslao uznemirujuću poruku i navodno pretio školskim drugovima. Ministarstvo prosvete obavešteno je o slučaju. Psihološkinja Tehničke škole na Novom Beogradu, Tijana Sovilj, navodi da tinejdžeri često nisu sposobni da predvide posledice svojih postupaka, a okolnosti u kojima odrastaju ne podstiču razvoj empatije.

"Kad govorimo o vršnjačkom nasilju, mi moramo da znamo da su deca u ovom dobu sklona da naprave svašta jer prirodno, neurofiziološki, nisu spremna, nisu povezani delovi mozga koji regulišu sadašnje ponašanje i predviđanje posledica - penju se na mostove, izvode najrazličitije akrobacije, ugrožavaju i sebe i druge. Drugo, tinejdžeri nisu po prirodi empatična bića zato što oni zapravo pokušavaju da sastave svoj unutrašnji svet, a spoljni svet im je manje bitan", navodi Sovilj.

Uticaj video-igrica na razvoj empatije

Objašnjava da deca koja odrastaju uz video-igrice često razvijaju neempatično ponašanje jer u tim igrama uništavaju virtuelne neprijatelje ili objekte bez realnih posledica.

"Mi moramo da uzmemo u obzir i razvojne karakteristike dece koja su rasla na igricama gde oni zapravo uništavaju svog neprijatelja ili čak slučajne objekte – na primer, mačku koja se pojavi iza zida, dobijajući za to poene ili dijamante. Znači, oni su vaspitavani neempatično, prirodno su neempatični i prirodno nemaju vezu. Nije svako latentni psihopata, ali neko od njih će postati", ukazuje Sovilj.

Školski protokoli postoje, ali nisu dovoljni

Psihološkinja podseća da škole imaju protokole za zaštitu dece od nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja, koji propisuju postupke za rad sa učenicima i osobljem.

"Protokol kaže da se deca ispituju, da daju izjave, da tim zaseda u školi, da tim donosi određene zaključke, da se pojačava vaspitni rad sa tom decom i da se pravi plan zaštite i nasilnika i žrtava", kaže Sovilj.

Međutim, u praksi protokoli često ne funkcionišu kako je zamišljeno.

"U osnovnoj školi imamo suspenziju – dete ide 15 dana kući. Ako roditelji nisu ti koji razumeju o čemu se radi, dete je na neki način nagrađeno. U srednjoj školi možemo da isključimo dete - ukor, nastavničko veće, isključenje, ali bilo bi dobro kada bi deca i roditelji shvatili da su te vaspitno-disciplinske mere granica preko koje se ne ide", napominje psihološkinja.

Ograničeni resursi za rad sa decom

Sovilj dodaje da je rad sa decom koja ne prave probleme takođe ograničen zbog nedostatka vremena.

"Kroz školu prođe veliki broj nevidljive dece kojima je pomoć bila potrebnija u određenim fazama. Mnogo zavisi i od saradnje sa roditeljima", navodi gošća Beogradske hronike.

Problem je i u pripremi nastavnika.

"Mnogi nastavnici imaju implicitne pedagogije iz svog odrastanja. Ogroman broj nastavnika nije pedagoško-psihološki obrazovan, a obrazovanje koje su imali nije uvek ono što je potrebno za komunikaciju sa tinejdžerima", upozorava Sovilj.

Ona takođe ukazuje na birokratsku opterećenost: "Oduzeto nam je vreme zbog papirologije. Nekada je biti profesor bilo zanimanje dostojno respekta, danas to više nije slučaj. Pitanje je i koliko moguće preneti pravila iz teorije u praksu".

Potrebna podrška i bolje definisani propisi

Ističe da bi bolje definisani propisi i veća podrška stručnih službi značajno olakšali rad u školama i doprineli većoj bezbednosti dece.

"Postoji mogućnost da donošenjem pravilnika i propisa bude svesnije šta je moguće u praksi, ali je važno da se slušaju i praktičari koji rade sa decom svakodnevno", zaključuje Sovilj.

Celo gostovanje Tijane Sovilj možete pogledati u videu na početku teksta.