Krici, napad, telefon u ruci – nasilje se prijavljuje policiji, ne na društvenim mrežama

Ljiljana Dobrić Kovčić, gostujući u Beogradskoj hronici, rekla je da, u slučaju da čujemo viku, psovke i lomljenje stvari kod komšija, odmah pozovemo policiju, koja uvek reaguje na prijavu nasilja i vrlo brzo može da prepozna ko je žrtva, a ko nasilnik, kao i da prikupi dokaze.

"Kada pozovete policiju, važno je da kažete odakle dopiru ti zvuci, koliko često se čuju i da li još neko od komšija to zna. Prijava može da bude anonimna, ali je značajna kako bi žrtva mogla da se zaštiti. U određenim situacijama, svedok može da bude pozvan da svedoči", navodi Dobrić Kovčićeva.

Na pitanje šta ako ponovo primetimo nasilje kod komšija, gošća Beogradske hronike ističe da se svaka prijava evidentira, te da uvek treba zvati policiju, a u te evidencije imaju uvid i tužioci, što im služi u daljim koracima za preduzimanje mera.

Modrice kod učenika

Govoreći o slučaju kada nastavnik primeti modrice kod učenika, tužiteljka kaže da nastavnik treba da se obrati psihologu, s obzirom na to da škola mora da reaguje u skladu sa protokolima i zakonima, kako bi se sve prijavilo nadležnima.

Ako to primete roditelji vršnjaka, ističe Dobrić Kovčićeva, treba da se obrate razrednom starešini.

Tužiteljka takođe ukazuje da, ako lekar ili zdravstveni radnik primeti povrede kod pacijenta i posumnja na nasilje, ima obavezu da prijavi svaki slučaj policiji ili centru za socijalni rad.

U slučaju da sestra, rođaka ili kuma sumnjaju da najbliža drugarica u vezi trpi nasilje – koje ne mora da bude fizičko, već i verbalno – potrebno je, kako objašnjava tužiteljka, da se osigura krug poverenja i podrške i pronađe način da se sa žrtvom razgovara.

"Treba ponuditi da se zajedno ode u policijsku stanicu ili centar za socijalni rad i prijavi nasilje, što je i moralna obaveza", kaže Dobrić Kovčićeva.

Mešanje u tuču na ulici

Prema njenim rečima, ako građani primete scenu nasilja na ulici koja može da ih dovede u opasnost, treba da pronađu bezbedno mesto i pozovu policiju, a poželjno je da svi očevici to učine odmah.

Napominje i da je, prema Krivičnom zakoniku, za snimanje i objavljivanje nasilnih sadržaja predviđena zatvorska kazna od šest meseci do dve godine. Ako, međutim, postoji saglasnost osoba koje su snimane, nema elemenata krivičnog dela po službenoj dužnosti.

"Snimci nisu dokaz pred sudom, osim u slučaju da ih je žrtva načinila ili ako je reč o javnim kamerama. Ako događaj snima treće lice, to može poslužiti tužilaštvu za prikupljanje dokaza, što je takođe značajno. Isključivo snimak treba predati policiji", zaključuje tužiteljka.

Nasilje na ekranu

Osim na društvenim mrežama, nasilje se emituje i na televiziji, u rijaliti formatima i drugim medijima, pa je granica između zabave i užasa postala tanja od ekrana telefona.

Vanredna profesorka na Fakultetu političkih nauka Danka Ninković Slavnić ističe da postoji vrsta ljudske radoznalosti da posmatramo devijantne stvari i događaje, ali sa bezbedne udaljenosti – mesta na kojem ne bismo želeli da budemo.

"Sa druge strane, kada je sve na ekranu, ljudi imaju uvid u to šta se desilo, ali imaju i zaštitu jer mogu da isključe TV ili da nastave da skroluju po mrežama“, ističe Ninković Slavnićeva.

Želja da znamo tuđu svakodnevicu, kažu stručnjaci, stara je koliko i čovek, ali je postala vidljivija sa pojavom rijalitija.

Psihološkinja Martina Kvarantan Šmitran ističe da to nije novost; to je psihološki mehanizam – kada gledamo iz udaljenosti težak i brutalan sadržaj, osećamo olakšanje jer se to ne dešava nama.