U Srbiji više od 2.000 ljudi čeka transplantaciju – Ivana dobila organ u Belorusiji, Željka u Srbiji ne gubi nadu

Oko 2.000 ljudi u Srbiji čeka transplantaciju nekog organa. Bubreg čeka oko 600 odraslih i 40 dece, jetru 80, srce 50, rožnjaču 1.000 ljudi. Da će mnogi od njih još dugo čekati, govore podaci o broju donora u Srbiji u proteklih osam godina.

Brojne su predrasude zbog koji se ljudi teško odlučuju da doniraju organe. Najviše njih veruje da će organe na kraju dobiti ljudi koji plate za njih, a ne oni kojima su potrebni. Njih 26 odsto još smatra da je doniranje organa protivno njihovim religijskim opredeljenjima.

Više od 20 odsto se boji da im se lekari neće boriti za život, a ako to bude potrebno, da bi nekome dali njihove organe. Brine ih zatim i to da će telo donora biti unakaženo ili da će porodica snositi dodatne troškove zbog postupka doniranja.

Skoro 10 odsto ispitanih veruje da će im se desiti nešto loše ako doniraju organe.

Bojić: Pacijenti koji imaju bolest jetre osećaju da život ističe iz njih

Željka Bojić već pune dve godine je na listi čekanja za transplantaciju jetre. Nadu, kaže, ne gubi. Svakog jutra se nada da će dobiti poziv.

"Taj poziv ne bi promenio samo moj život, nego bi promenio život i mojih najbližih, jer ne ograničava samo mene, nego celu moju porodicu", dodaje Bojićeva.

Ukazuje da su oboljenja jetre jako podmukla, te da ne daju nikakve simptome. Stanje u kom se nalaze pacijenti je, kaže, najbolje opisala doktorka Nataša Petrovića iz Urgentnog centra Kliničkog centra Srbije.

"Izgovorela je jednu rečenicu da pacijenti koji imaju bolest jetre osećaju da život ističe iz njih. Mislim da je to pravi opis onoga kako se vi u stvari osećate. Zbog svih predrasuda koje vladaju, nažalost, i ja i još 2.000 ljudi u Srbiji čekamo i dalje taj najvažniji put", ističe Bojićeva.

Jović: Poziv na transplantaciju dočekala, ali u inostranstvu

Ivana Jović koja je imala teško, nasledno oboljenje bubrega, poziv je dočekala, ali je za njega morala da plati oko 100.000 evra.

"Kada je stigao poziv iz Belorusije, bio je petak, pet popodne, ja sam završila s dijalizom i poslom, pošto sam to radila u paraleli, kada ste na dijalizi, morate da budete u multitaskingu, jednostavno dijalize svaki drugi dan po četiri sata. Stigao je poziv iz Belorusije, rekli su da imaju donora za mene, i pitali su – da li mogu ujutru da budem u Minsku. Ja znam samo da sam rekla da. Znala sam da moram, kako znam, da se dočepam tog Minska jer je to bio poziv za bukvalno novi život", kaže Jovićeva.

Odlučila se da ode na transplantaciju u inostranstvo, jer je, kaže, bila svesna, da sa pet donora godišnje, sa 2.000 ljudi koji čekaju, su mogućnosti male da nekako dođe na red da se taj poziv koji život znači i ostvari.

"Ja sam bila očajna, krenula sam na dijalizu. Moja mama je takođe bila pacijent na dijalizi, nakon dve godine je transplantirana ovde u našoj zemlji. Ja sam se nekako nadala da će to biti i moja sudbina. I čak sam u tom trenutku zajedno sa pacijentima sa dijalize osnovala udruženje, da probamo mi sad da utičemo, da promenimo, da doprinesemo", kaže Jovićeva.

Međutim, dodaje ona, dani su prolazili, poziva nije bilo. 

"Sa pet donora, maltene godišnje, sa 2.000 ljudi koji čekaju, si vrlo svestan da su tvoje mogućnosti male da nekako dođeš na red i da se taj poziv i ostvari. I onda je moj drug Moca, koji je bio sa mnom u svemu tome, prvi da kažem, pokrenuo nogu s tom Belorusijom i nakon njegovog dobrog iskustva i sa druge strane neizvesnosti ovde, a i vremena koje curi, ja sam odlučila da uradim isto, da sakupim ta sredstva koja nisu mala i da eto sada živim punim plućima", kaže Jovićeva.

Operacija u Belorusiji, troškovi oko 100.000 evra

Operacija u Belorusiji ju je koštalo oko 100.000 evra. Sredstva je uz pomoć humanih ljudi i prijatelja prikupila za tri meseca.

"Oko 100.000 evra zapravo košta sve. Tu su troškovi pripreme, operacije, prevoza, prevoda. Ja sam nekada oko tri meseca skupljala ta sredstva i zaista su se svi humani ljudi udružili i pomogli mi. Država Srbije ne, nažalost ne plaća. Da kažem, imamo jako puno korisnika raznih fondacija koji pokušavaju da na taj način skupe sredstava", navodi Jovićeva.

Nakon transplantacije, kaže, živi novi život. Sa mnogo energije i više snage za svakodnevne poslove.

"Ja volim da kažem u šali, sad mi nije ništa. Znači, to je mnogo više energije, jer kad si bubrženi pacijent, kao što je Željka pominjala i za jetru, nekako bolest vremenom te uzima sve više i više. Ti ne osećaš kako si istrpljen, umoran, propisuješ to možda brojnim obavezama, ali tek sad sa transplantacijom vidim koliko imam više energije i snage i za svoju ćerku i za neke druge aktivnosti koje bi toku dana želala da uradim, ostvarim što zamislim", navodi Jovićeva.

"Inicijativa da se najteži bolesnici transplantiraju u Belorusiji"

Oni su, dodaje Jovićeva, kao udruženje uputili inicijativu ministru Lončaru i Ministarstvu zdravlja da se određeni broj pacijenata transplantira u Belorusiji.

"Republika Srpska plaća svojim građanima transplantaciju tamo. Isto to radi Crna Gora. Mnogo ti je veća sigurnost kada ideš u inostranstvu da se lečeš a iza sebe imaš svoju državu nego kad to radiš u svojoj režiji. Mi imamo informacije, zapravo iz kabineta, su nam rekli da bi u ovom mesecu ministar trebalo da ima posetu i mi se nadamo da i naša zemlja, makar za najugroženije pacijente kojima život visi o koncu se omogući da odu tamo po svoj lek", navodi Jovićeva.

Bojić: Nadam se da ću dočekati transplantaciju jetre u svojoj zemlji

Željka Bojić, sa druge strane, navodi da u ovom trenutku ne razmišlja o odlasku na transplantaciju u inostranstvo.

"Pa iskreno, u ovom trenutku ja ne razmišljam još uvek o tome. Želim da verujem da ćemo negde kao društvo da se osvestimo i da ću dočekati transplantaciju ovde u našoj zemlji jer ja ne želim da idem po svoj lek u inostranstvo. Želim da iskoristim tu mogućnost ako već imamo stručnjake. Znači, imamo sve uslove za obavljanje transplantacije. Zašto da ne pokušamo kao društvo da se izdignemo i da nama koji čekamo organ, jer je to nama jedini lek, da pokušamo da pomognemo svim tim pacijentima", navodi Bojićeva.