Duško Šljivančanin: Heroji sa Košara na večnoj straži, ali 53. granični bataljon i danas se postrojava

Na današnji dan, pre 25 godina, završena je bitka na Košarama tokom koje su pripadnici Vojske SR Jugoslavije 67 dana branili državnu granicu i sprečavali kopnenu invaziju terorističke OVK iz Albanije na teritoriju Srbije.

Borbe su trajale do 14. juna kada je po potpisanom Kumanovskom sporazumu započeto povlačenje jedinica Vojske Jugoslavije iz Pokrajine. U bici je poginulo 108 pripadnika Vojske Jugoslavije.

Prvi udar prihvatili su pripadnici 53. graničnog bataljona Prištinskog korpusa.

Pukovnik Duško Šljivančanin, komandant 53. graničnog bataljona Vojske Jugoslavije, rekao je za Internet portal RTS-a, da se pre 25 godina na današnji dan završila najteža, najkrvavija, najneravnopravnija ali i najčasnija bitke vođena na državnoj granici prema Albaniji, u rejonu karaula "Košare", "Đeravica", "Morina" i "Mitar Vojinović".

"Na tom delu naše granice, kroz čitavu istoriju, ginuli su naši vojnici – graničari poput Boška Žilovića iz Čajetine, Dejana Radanovića iz Novog Pazara, Mitra Vojinovića i mnogih drugih", kaže Šljivančanin, uz napomenu da uvek želi da pomene ova imena.

Prema njegovim rečima, to je granica na kojoj se 1998. godine naočigled čitave međunarodne zajednice, dogodilo više od 130 graničnih incidenata, koji su imali akt oružane agresije, a koji su odneli 20 života pripadnika tadašnje Vojske Jugoslavije.

Prva žrtva pala je 7. maja te godine – bio je to vojnik Đula Dorin iz Pančeva.

Na tom delu naše granice te 1998. godine život je položio i načelnik štaba 63. padobranske brigade, potpukovnik Goran Ostojić, rekao je Šljivančanin, koji je i sam bio ranjen u bici kada je upao u zasedu na putu prema Batuši.

Najkraća i najkrvavija granica

Dodaje da je to najkraća granica Srbije prema nekoj od susednih država – najkraća ali najkrvavija.

"Taj deo granice je omeđen grobljem i mramorjem najboljih sinova naše otadžbine", ističe Šljivančanin.

Pukovnik napominje da se bitka vodila protiv regularne vojske Albanije, sa teritorije Albanije, takozvane OVK opremane i obučavane "pod budnim okom dela zemalja članica NATO-a, istih onih zemalja koje danas opremaju i obučavaju takozvanu kosovsku vojsku suprotno svim rezolucijama, a posebno Rezolucije 1244".

Objašnjavajući pod kojim okolnostima se vodila bitka, Šljivančanin kaže da se sve odvijalo u uslovima kada je "agresor imao apsolutnu prevlast u vazdušnom prostoru, dejstvima iz vazduha i sa distance po vitalnim objektima i putnim komunikacijama koje sa prostora centralne Srbije izvodi na prostor KiM kako bi izvršio izolaciju bojišta, porazio, uništio i ponizio Prištinski korpus i našu vojsku".

Najteži udar 9. aprila

Pukovnik Šljivančanin kaže da su prvi i najteži udar na Veliki petak, 9. aprila 1999. primili vojnici sa karaule Košare iz sastava 2. granične čete 53. graničnog bataljona.

"Oni su naneli agresoru gubitke, zaustavili ga na državnoj granici i stvorili uslove za dovođenje snaga iz dubine, što će se kasnije ispostaviti kao prelomni trenutak za dalji tok uspešne odbrane državne teritorije", ističe Šljivančanin.

"Zahvaljujući umešnom komandovanju i brzoj reakciji starešina na isturenom komandnom mestu Prištinskog korpusa u Đakovici, pristupilo se dovođenju svežih snaga iz dubine odbrane: voda borbenih oklopnih vozila iz 52. artiljerijsko-raketne brigade za protivvazduhoplovnu odbranu i čete iz 5. bataljona vojne policije, a kasnije je u borbu uveden 2. bataljon iz sastava herojske 125. motorizovene brigade, delovi 63. i 72. specijalne brigade, čime je, uprkos ogromnoj nadmoći agresora u snagama kako na kopnu tako i u vazduhu, ipak izvojevana pobeda i osujećene njihove namere", navodi Šljivančanin.

Sećanje na poginule na Vaskrs i Đurđevdan 

Prema njegovim rečima, najteži i najkrvaviji dani za pripadnike 53. graničnog bataljona, na čijem je bio čelu, bili su oni najsvetiji – 11. april, kada je te godine proslavljan Vaskrs, i 6. maj – Đurđevdan.

Na najveći hrišćanski praznik poginulo je devet pripadnika 53. graničnog bataljona i jedan pripadnik bataljona vojne policije.

"Svoj porodični dom u selu Merdare napustila je i devetomesečna beba Bojana Tošović. Neko se drznuo da to nazove kolateralnom štetom", kaže ratni komandant sa Košara.

Iz ratnog dnevnika komandanta 3. armije 

Za Šljivančanina jedan od najtežih dana za herojsku 125. motorizovanu brigadu bio je 11. maj.

U ratnom dnevniku komandanta 3. armije zapisano je sledeće: "Samo od dejstva avijacije u rejonu Košara poginulo je 17, a ranjeno 66 heroja iz sastava 125. motorizovane brigade. Ovaj 49. dan agresije ostaje zapisan u ratnim dnevnicima Prištinskog korpusa i 3. armije kao jedan od najtežih i najtragičnijih.“

Iako su najbolji među nama ostali na večnoj straži, 53. granični bataljon i danas se postrojava, poručuje pukovnik Šljivančanin.

Priseća se 14. juna kada je u blizini manastira Visoki Dečani formirao kolonu i krenuo prema centralnoj Srbiji. Po dolasku u Brus, 53. granični bataljon se prvi put u svojoj istoriji postrojio jer se takva jedinica zbog specifičnosti zadataka nikada ne postrojava.

Krajem februara 2000. godine bataljon je otišao u istoriju. 

Ništa nećemo prepustiti zaboravu

"Naša je dužnost da ništa ne prepustimo zaboravu i da se držimo reči patrijarha Pavla: Neka vaše reči budu blage, a dokazi jaki. Jedini je Bog koji će suditi svačijem delu“.

Takođe napominje da se ne smeju zaboraviti ni vezisti, vozači i lekari koji su učesnici bitake na Košarama.

Pukovnik Duško Šljivančanin ne zaboravlja slogan herojske 125. motorizovane brigade: Pretke nismo osramotili, a pokolenja nas se neće stideti kao i slogan herojske 549. motorizovane brigade – Nema nazad, iza je Srbija.